Pokojni fizičar i naučnik Stiven Hoking u zbirci tekstova i eseja pisao je o tome da bi genetski inženjering mogao da stvori rasu “superljudi” koja bi mogla da uništi čovečanstvo.

Bogati ljudi žele da “uređuju” svoj i DNK svoje dece što može ostaviti ozbiljne posledice na ljudsku vrstu, jedna je od tvrdnji iz tih eseja objavljenih u “Sandej tajmsu”, prenosi Gardijan.

“Siguran sam da će ljudi tokom ovog veka otkriti način da izmene inteligenciju, ali i neke instinkte poput agresije. Verujem da će biti doneti zakoni koji će sprečavati genetski inženjering ali ljudi teško uspevaju da se odupru iskušenjima, naročito postoji mogućnost da unapredite svoju sposobnost pamćenja, da budete otporniji na bolesti i sebi produžite život. Kada se pojave takvi “superljudi” oni koji nisu unapređeni će ostati po strani. Oni jednostavno neće biti u mogućnosti da se takmiče i verovatno će umreti. Umesto njih, svet će preplaviti rasa samodizajniranih ljudi”, navodi se u jednom od eseja.

Eseji su objavljeni kao uvod u Hokingovu knjigu koja izlazi u utorak.

Tema koju je Hoking pokrenuo, zapravo se odnosi na “Crispr-Cas9”, tehniku genetskog inženjeringa otkriveno pre šest godina. Koristeći tu tehniku, naučnici štetne gene menjaju novim.

To je primenjeno u Velikoj bolnici Ormond u Londonu, gde su deca lečena od neizlečivog oblika leukemije.

(Nedeljnik)

Kada govorimo o migracijskoj krizi i prilivu migranata, što menja političku kartu Europe, dovodi do nestanka istorijsko etabliranih vladajućih stranaka i raskola unutar Evropske unije, uvek moramo podsetiti da se radilo o preciznom i jasnom planu kojeg su u oktobru 2014. godine dogovorili Međunarodna organizacija za migracije (IOM) i Evropsko veće za izbeglice i azilante (ECRE), piše portal logicno.com.

Prenosimo članak u celini:

I ovog puta ćemo podsjetiti da je imigrantski val u EU, iako se pokušava prikazati kao “spontani priljev” izbjeglica iz ratnih područja Bliskog istoka i sjevera Afrike, zapravo odluka donesena u jesen 2014. godine, kada je Europe’s World objavio članak u kojem stoji “kako je došlo vrijeme za high-road scenarij kojim će se olakšati migracije, a ne ih ograničavati”.

“To je scenarij koji mora biti potaknut vizijom migracije kao procesom kojim se upravlja, a ne problemom kojeg treba riješiti. U globaliziranom svijetu ćemo, ako nastavimo graditi prepreke umjesto veza između naroda i pojedinaca, samo nazadovati”, 2014. za Europe’s World pišu ništa manje nego William Lacy Swing, generalni direktor Međunarodne organizacije za migracije (IOM), te Michael Diedring, glavni tajnik Europskog vijeća za izbjeglice i azilante (ECRE).

“Ako se humano promiče, kroz sigurnost, red i dostojanstvo, migracija ima bezbroj prednosti. Ona pruža brojne mogućnosti, povećava prihode i životni standard i omogućava ljudima da se obrazuju  i slijede svoje ambicije. Europska populacija u međuvremenu stari, a u EU se predviđa masovni manjak radnika, dok će radno sposobno stanovništvo u sljedećih 50 godina pasti za 45 milijuna. U mnogim zemljama su migracije usporile ili čak preokrenule trend starenja i zaustavile neodrživi omjer između radne i neradne populacije”, pišu tada William Lacy Swing i Michael Diedring.

U migrantskom valu je u Europu 2015. došlo preko milijun ljudi, dok je u dvije sljedeće godine ta brojka pala ispod ove “nedopustive granice”.

Najnoviji dokaz o svjesnoj i jasno planiranoj politici poticanja masovnog egzodusa je izvješće iz 2010. godine, koje su za europsku komisiju sastavili predstavnici vlada tada 27 zemalja članica EU, koji su u dokumentu od 144 stranice naveli da Europska unija može primiti 3,8 milijardi ljudi. Na dokumentu su radili predstavnici raznih ministarstava, nevladine udruge i stručnjaci za migracije i ono što je trebalo biti provedeno ili se preporučilo Europskoj komisiji da se provede je zastrašujuće. Izvješće je u srpnju 2010. objavila Europska komisija – Opća uprava za unutarnje poslove i nije jasno koliko je od ovog izvješća uzeto u obzor pri izradi plana Međunarodne organizacije za migracije (IOM) i Europskog vijeća za izbjeglice i azilante (ECRE).

Kao što piše njemački Contra Magazin, da nemamo internet, gdje bilo tko može pronaći izvješća Ujedinjenih naroda ili studije Europske unije, onda bi i dalje bili glupi kao i prije, kada smo vjerovali mainstream medijima i morali gutati njihove laži.

Međutim, postoje ljudi poput Olivera Janicha, koji su sami istraživali na internetu ili su ih njihovi prijatelji uputili na vrlo zanimljive stvari.

Kao što smo u početku rekli, već smo bili svjesni programa preseljenja koji je nastao u Ujedinjenim narodima i Europskoj uniji, ali je EU naručila studiju o tome koliko bi ljudi mogla prihvatiti na svom teritoriju, uzevši u obzir najsitnije detalje, od BDP-a, broja stanovnika po kvadratnom kilometru, strukturi gospodarstva svake od zemalja članica, demografskoj slici i svih ostalih podataka.

I to je naručeno davno prije migracijske krize, kada je stanovništvo EU-27 bilo oko 495 milijuna ljudi.

U sljedećem grafikonu, koji je dio spomenutog izvješća, najprije se navodi zemlja i njezina veličina, potom broj stanovnika.

U ovom halucinantnom izvješću stoji kako bi, prema gustoći ljudi po kvadratnom kilometru Austrija s oko 8,3 milijuna stanovnika broj stanovnika mogla povećati na čak 75,6 milijuna ljudi.

Njemačka bi s tadašnjih 82,3 milijuna stanovnika mogla imati kapacitet za stanovništvo od preko 274 milijuna ljudi.

Naravno, ovaj plan i izvješće su zasigurno odbačeni, prije svega jer je otpor u zemljama EU počeo rasti do te mjere da je i početni neselektivni i ilegalni prihvat, kojeg je promovirala Njemačka, počeo ugrožavati opstanak Europske unije kao ideološkog i političkog konstrukta.

Osim toga, na 144 stranice izvješća je mnoštvo uvjeta kako bi se provele ove lude pretpostavke. Ali se postavlja pitanje zašto je Europska komisija naručila ovu studiju, na kojoj je stotine stručnjaka radilo od 2007. do 2010. Godine? Takvo što se nikada ne radi bez razloga.

(logicno.com)

Vartolomej je ispunio naša očekivanja. Umesto pompe o autokefaliji, naivni borci Kijeva protiv ruskog sveta i Trećeg Rima su dobili restauraciju Stavropigije Carigradske patrijaršije u Ukrajini.

To jest, svako ko ne voli apsolutnu autonomiju UOC-MP (Ukrajinska pravoslavna crkva- Moskovska patrijaršija), koja je nezavisna u kadrovskom, finansijskom i imovinskom pitanju, potpuno je samoupravljački, a takođe ima i značajnu težinu u Svetom sinodu Ruske pravoslavne crkve (tj, to nije Ruska pravoslavna crkva koja upravlja sa UOC, već UOC kontroliše Rusku pravoslavnu crkvu).

Dobrodošli u direktno potčinjavanje Carigradu. Vratolomej će lično odlučiti ko zavređuje kakvo dostojanstvo, koga bi trebalo imenovati za koju eparhiju, a on će biti zadužen za finansije nezavisno.

Ali su Vratolomej, i Sinod Carigradske patrijaršije koji ga podržava, otišli mnogo dalje. Anatema nametnuta od strane ROC-a (Ruske pravoslavne crkve) je uklonjena od takozvanog patrijarha UOC-KP (Kijevski patrijarhat) Filareta i de fakto priznatu kanonsku ispravnost i UOC-KP i UAOC (ukrajinske autokefalne pravoslavne crkve) – šizmatične pseudo crkve.

Ovo je glavni, najopasniji i nimalo obavezan korak preduzet od strane Carigrada. Vartolomej je mogao raditi na ovoj kreaciji u Ukrajini, podređenoj strukturi Carigradske patrijaršije, koja bi mogla dobiti autokefaliju, bez uklanjanja anateme od Filareta, bez priznavanja šizmatika. Bilo je razumno zadržati ovaj argument, kako za pregovore sa Moskovskom patrijaršijom, tako za uticanje na unutrašnju situaciju u samozvanim crkvama. Ipak, Vratolomej ga je izneo na sto, prekidajući svoje načine za mogućnost uspostavljanja odnosa sa Moskvom.

Carigradu se žuri da započne rat. S jedne strane, to ukazuje na nedostatak poverenja u činjenicu da će se prozor mogućnosti, koji mu se otvorio u Ukrajini, ponovo otvoriti tokom dužeg perioda.

Da vas podsetim da Porošenko nije pokazao nikakav interes za autokefalijom tokom prve tri i po godine svoje vladavine. Ona ga je interesovala samo kao izborna tehnologija.

Ne postoji garancija da će nakon završetka izbornog ciklusa ukrajinski političari biti jednako povoljno naklonjeni zahtevima Carigrada. Podsetiću vas da je umesto da traži autokefaliju, Vratolomej krenuo da uspostavi čvrstu kontrolu nad ukrajinskim pravoslavljem.

Vartolomej sebe promoviše kao pravoslavnog papu

S druge strane, a ovo je mnogo važnije, Vartolomej je iskoristio ovu situaciju da ode daleko izvan granica same ukrajinske krize. On je proglasio (i u tome je bio podržan od strane Carigradskog sinoda) svoje pravo na jedinstvenu vlast u čitavom pravoslavnom svetu, neku vrstu pravoslavnog papstva.

Inicirajući težak sukob sa ROC-om (i uklanjanjem anatema na šta Vratolomej nije imao kanonska prava, i prihvatanjem anatemisanog Filareta da komunicira anatemom do samog Vratolomeja), Carigrad vodi pravoslavni svet daleko od diskusije o ambicijama Vartolomeja, primoravajući lokalne crkve da odluče sa kim su – Carigradom ili sa Moskvom.

Cilj podeliti pravoslavlje

Istovremeno, postoji pretnja da se podeli ne samo pravoslavni svet, kada deo lokalnih crkvi podrži Konstatinopolj a neki Moskvu, već i podele u svakoj pojedinačnoj crkvi.

Ove višestruke podele su takođe opasne jer će destabilizovati situaciju u onim državama u kojima ove crkve funkcionišu. Drugim rečima, govorimo o destabilizaciji situacije i izazivanju verskih sukoba ne samo u Ukrajini, već i u istočnoj Evropi, konkretno na Balkanu, u Severnoj Africi, Maloj Aziji i Levantu.

Ako građanski verski oružani sukobi zahvate ovaj region, veliki rat će gotovo odmah pokucati na vrata čovečanstva. Na kraju krajeva, neki će biti okrivljeni za destabilizaciju Vartolomeja i SAD-a, dok će drugi biti optuženi za Rusku pravoslavnu crkvu i Moskvu.

Glavni zločin Vartolomeja je to što je, izazvavši krizu koja je bila ispunjena civilnim i međudržavnim vojnim sukobima (uključujući i one dugotrajne, visokog intenziteta), Carigradska patrijaršija je političke strukture Rusije, SAD-a i EU lišila kontrole nad odvijajućim događajima.

Međutim, ni on nije dobio takvu kontrolu. Eskalacija treba da se povećava automatski, i na eksplozivan način. U ovom slučaju, mehanizam deeskalacije je potpuno odsutan. Čak i ako neko zamisli ono nemoguće – potpunu i bezuslovnu predaju Ruske pravoslavne crkve Vratolomeju, čak i taj potez ne može dovesti do deeskalacije sukoba, s obzirom da će odvojene jerarsi, sveštenici, manastiri i laici govoriti protiv Vratolomeja i njegove “patrijaršije.“

Podela pravoslavnih država i međusobni rat

Mogućnost izbegavanja sukoba koji će se, počevši kao čisto religiozan, brzo razviti u vojno-političke sukobe tih određenih država (kao i unutar njih), više ne postoji. Jedino pitanje je kolikog će obima biti i koliko će zemalja pokriti, da li će ga biti moguće lokalizovati unutar Ukrajine.

Trebalo bi shvatiti da su aktivnosti Vartolomeja namerne – nije bilo teško preračunati moguće odgovore, oni su ležali na površini. Odnosno, on je namerno inicirao krvoproliće i situacija je izmakla kontroli.

Rizikovao je čovečanstvo zarad svojih ambicija, a Sinod Carigradske patrijaršije ga je podržao u tome. To znači da je postojala takva politika već duže vreme.

Patrijarhat će se nekada, najverovatnije uskoro, promeniti, ali politički principi izneti od 9.-11. oktobra 2018. godine od strane Vratolomeja i Sinoda Carigradske patrijaršije  će postojati decenijama, ako ne i vekovima.

Svetsko pravoslavlje nikada neće biti isto kao i pre poslednjih odluka Carigrada. Odigrao se Veliki raskol, i činjenica je da će u toku jednog milenijuma on i dalje trovati verski i politički život.

U bliskoj budućnosti, talas destabilizacije čeka ogroman region, od Karpata i Dunava do glavnih voda Nila i obala Eufrata. Ali naravno, Ukrajina će morati da izdrži prvi udarac, UOC, njen Primat, najblaženiji mitropolit Onufi, koji je glavni branitelj kanonskog pravoslavlja u Kijevu i na kom leži krhko jedinstvo UOC-MP.

Sve što se do sada dogodilo u Ukrajini je ništa spram onoga što se sada priprema. Ali Porošenko, koji je inicirao sve ovo, neće biti bolji, samo će se pogoršati.

Samo izuzetno ograničena, potpuno neadekvatna osoba je mogla svoju zemlju baciti u krizu građanskog verskog rata, čiji se razvoj ne može kontrolisati.

Međutim, kao što je rečeno, ova kriza je toliko značajna i opasna, pokriva toliko mnogo zemalja, da ubrzo niko neće imati vremena za Porošenka i njegove probleme.

Webtribune.rs

Potonuće Titanika prouzrokovao je ogroman požar u trupu broda, a ne njegov sudar sa santom leda, smatraju stručnjaci.

Najnoviji dokazi upućuju na to da je velika vatra u trupu broda gorela skoro tri nedelje pre nego što je isplovio iz luke u Sautemptonu, piše Independent.

Uprkos tome što su stručnjaci i ranije razmatrali ovaj scenario, retke fotografije koje su tek nedavno proučene pokazale su da bi požar zaista mogao da bude uzrok potonuća nekada najvećeg putničkog broda na svetu.

Novinar Senan Moloni, koji se već više od 30 godina bavi proučavanjem Titanika, analizirao je fotografije koje su glavni elektroinženjeri načinili pre nego što je brod napustio brodogradilište u Belfastu.

Maloni navodi da je primetio crne tragove, duge devet metara, duž prednjeg desnog dela trupa, malo iza mesta koje je probila santa leda.

“To je isto mesto u koje je udarila santa i čini se da je na njemu već postojalo oštećenje ili da je bio znatno oslabljen čak pre nego što je brod napustio brodogradilište”, rekao je Maloni.

Stručnjaci su potvrdili da je tragove najverovatnije prouzrokovao požar u tri sprata visokom skladištu uglja, iza jedne od ložionica.

Tim od 12 ljudi pokušao je da ugasi požar koji je dostigao temperaturu od 1000 stepeni Celzijusovih, ali su napori članova grupe bili uzaludni.

Meloni navodi da niko od putnika nije bio obavešten o požaru jer je Džej Brus Ismej, predsednik kompanije koja je gradila Titanik, prethodno zabranio osoblju da iznosi ovaj problem u javnost.

U dokumentarcu “Titanic: The New Evidence” britanskog Kanala 4, navodi se da je brod takođe usidren na suprotnu stranu od one kojom je prvobitno trebalo da isplovi, kako putnici ne bi videli vatru.

“Niko do sada nije istražio ove tragove. Oni potpuno menjaju celu priču. Metalurški stručnjaci objasnili su nam da čelik na visokim temperaturama postaje krt i da se njegova jačina smanjuje za 75 odsto. Kada je brod udario u santu leda, zid trupa bio je već toliko oslabljen da se lako pokidao. Znalo se za požar, ali je odlučeno da se problem zataška. Titanik nikada nije ni trebalo da isplovi”, navodi Maloni.

Rej Boston, stručnjak koji više od 20 godina proučava putovanje Titanika, izjavio je još 2008. godine da veruje da je bar desetak dana pre nego što je brod napustio Sautempton na njemu izbio požar, najverovatnije tokom testiranja njegove brzine.

Boston je istakao da je taj požar mogao da prouzrokuje “ozbiljne eksplozije” pod palubom pre nego što bi Titanik stigao do Njujorka.

U nesreći koja se dogodila u aprilu 1912. godine nastradalo je više od 1.500 ljudi.

(B92)

Izlečenje pacijenata koji imaju neizlečive bolesti, kao što je rak, nije “održiv poslovni model,“ navodi se u novom izveštaju bankarskog giganta Goldman Saks, što ukazuje na to da izlečenje pacijenata nije dovoljno profitabilno, za razliku od “dugotrajnog lečenja.“

Investiciona firma je takođe pozvala investitore da se odupru pionirskim tretmanima “genske terapije“ jer su “jednokratni lekovi“ loši za posao u dugoročnom smislu.

U izveštaju pod nazivom “Revolucija genoma,“ peta najveća banka na svetu pita: “Da li je izlečenje pacijenata održiv poslovni model?“

Analitičar Salven Rihter je napisao u napomeni za klijente da dugoročni tretmani dobijaju daleko više prihoda od “jednokratnih lekova,“ rekavši:

“Potencijal za isporuku “jednokratnih lekova“ je jedan od najatraktivnijih aspekata genske terapije, genetski izrađene ćelijske terapije i uređivanja gena.“

“Međutim, takvi tretmani nude veoma različite izglede u pogledu ponovnog prihoda u poređenju sa hroničnim terapijama.“

“Iako ovaj predlog nosi ogromnu vrednost za pacijente i društvo, on bi mogao predstavljati izazov za osobe koje razvijaju genomsku medicinu i traže održivi novčani tok.“

Kako prenosi CNBC, Rihter je naveo tretmane Gilead Sciences-a za hepatitis C, koji su postigli stope lečenja od više od 90 odsto. Prodaja ovih tretmana za hepatitis C kod ove kompanije je dostigla 12,5 milijardi dolara 2015. godine, ali od tada samo opada.

Goldman procenjuje da će američka prodaja ovih tretmana biti manje od 4 milijarde dolara ove godine, navodi se u tabeli u izveštaju.

“GILD je slučaj gde je uspeh njihove franšize za hepatitis C postepeno iscrpio raspoloživi bazen pacijanata koji se mogu lečiti,“ napisao je analitičar.

“U slučaju infektivnih bolesti kao što je hepatitis C, izlečenje postojećih pacijenata takođe smanjuje broj nosioca koji mogu preneti virus novim pacijentima, tako da bazen potencijalnih slučajeva takođe opada…“

“Kada bazen potencijalnih slučajeva ostaje stabilan (npr. kod raka), potencijal za lečenje predstavlja manji rizik za održivost franšize.“

Analitičar nije odmah odgovorio na zahtev za komentar.

Izveštaj je predložio tri potencijalna rešenja za biotehnološke firme i ulaganje kapitala:

“Rešenje 1: Velika tržišta: Hemofilija je WW tržište od 9-10 milijardi dolara (hemofilija A, B), sa godišnjim rastom od 6-7%.“

“Rešenje 2: Poremećaji sa visokom učestalošću: Spinalna mišićna atrofija (SMA) utiče na ćelije (neurone) u kičmenoj moždini, utičući na sposobnost hodanja, jela ili disanja.“

“Rešenje 3: Konstantna inovacija i ekspanzija portfelja: Postoji na stotine nasleđenih bolesti mrežnjače (genetski oblici slepila)… Tempo inovacija će takođe igrati ulogu jer budući programi mogu nadoknaditi opadajuću putanju prihoda prethodnih sredstava.“

Webtribune.rs

Kad su istraživači pre nekoliko godina pronašli najstarije ljudske ostatke u Poljskoj, nisu ni pomišljali da te kosti kriju jezivu tajnu.

U stvari, tek ove godine se saznalo da su kosti ljudske, jer su originalno pronađene pomešane sa životinjskim kostima. Kako je pokazala laboratorijska analiza, dve sićušne falange (članci prstiju), duge oko jedan centimetar, pripadale su neandertalskom detetu starosti između 5-7 godina. Ustanovljeno je da su te kosti stare oko 115.000 godina.

Dvoje antropologa, Anita Ščepanek sa Univerziteta Jagelon u Krakovu i Erik Trinkaus sa Univerziteta Vašington u Sent Luisu, potvrdili su da kosti pripadaju mladom neandertalcu i rekli da su bile prekrivene sa desetinama rupica, koje su stvorile veoma poroznu površinu. Ovaj detalj je bio veoma otkrivajući.

Analize su pokazale da je ovo rezultat prolaska kosti kroz digestivni sistem velike ptice. Ovo je prvi takav poznati primer iz ledenog doba – izjavio je Pavel Valde Novak, član istraživačkog tima i profesor na Institutu arheologije Univerziteta Jagelon.

Naučnici veruju da je ptica ili napala dete i delimično ga pojela, ili je jela sa njegovog leša. Nažalost, kosti su u veoma lošem stanju, što eliminiše mogućnost DNK analize, navodi CNN. Prethodno su najstariji ljudski ostaci otkriveni u Poljskoj bila tri kutnjaka neandertalaca iz pećine Stajnija, starosti između 52.000 i 42.000 godina.

Sitne kosti ruke deteta otkrivene su u pećini Čemnja, u kojoj se vrše iskopavanja već decenijama. Nalazile su se na oko tri metra ispod trenutne površine, zajedno sa kamenim alatkama koje su koristili neandertalci.

Nije poznato da li su kosti završile u pećini jer su neandertalci živeli u njoj ili su je koristili povremeno. Otkriće će biti objavljeno ove godine u “Žurnalu paleolitske arheologije”.

(Blic)

Nedavno su ruske sigurnosne snage obavestile Vladimira Putina o prikupljanju genetskog materijala ruskog stanovništva od strane zapadnih korporacija.

Posumnjali smo da se stvara etničko genetsko oružje koje ima za cilj da onemogući određenu populaciju.

Na 15. godišnjem susretu u Sočiji s predstavnicima medija, ruski predsjednik Vladimir Putin potvrdio je genetsko oružje koje je već testirano na psima.

Radi se o oružju koje cilja određene narode, pa čak i porodice.

Putin je potvrdio da su slična oružja testirana na psima koji su tek nakon tri generacije imali strašne posledice.

Ovo biološko oružje je testiralo u obliku lijeka koji je davao psima. Psi imaju kraći životni vijek, čime je potvrđeno djelovanje ovog doista strašnog oružja u realnoj situaciji.

Identična stvar se može ponoviti i na ljudima.

Sve govori da priče o lekovima koji mogu ugroziti veći broj osoba, u ovom slučaju pripadnici određenih etničkih grupa, nisu samo “teorije zavera”.

Ruski predsjednik nije osoba koja rasprši neproverenu informaciju, a što treba zabrinuti sve one koji misle o budućnosti svojih bližnjih.

Stvara li se “etnički virus” koji će ubijati samo određene narode

“Mi smo predmet velikog interesa.”, Izjavio je Vladimir Putin na sastanku Saveta za ljudska prava, te otkrio da “neke snage” prikupljaju biološki materijal Rusa evropske rase širom Rusije.

Svi se sećamo skandala kada su američke tajne službe na svaki mogući način pokušavale da dođu do DNK eksperata  u Ujedinjenim nacijama. Juče je ruski predsednik Vladimir Putin otkrio nešto što je postalo više nego ozbiljno.

Na sastanku Vijeća za ljudska prava, jedan od učesnika, Igor Borisov, rekao je: “Neko, koristeći sisteme video nadzora, prikupio fotografije Rusa u nepoznate svrhe.” Posle ove izjave, Vladimir Putin je uzeo reč i uveo još jedan ozbiljniji problem:

“Da li znate da prikupljaju biološki materijal iz cele zemlje i svih etničkih grupa – ljudi koji žive u svim geografskim područjima Rusije? Pitanje je: zašto to rade? Ono što rade, rade sa određenom namerom. ”

“Mi smo predmet velikog interesovanja”, rekao je ruski predsednik koji je pozvao na rešenje ove situacije bez panike.

Vladimir Putin je istakao da oni koji su sakupljali biološki materijal Rusa mogli su da rade sa onim što su naumili, ali Rusi će uraditi ono što bi trebalo da rade.

Nedavno je američka komanda za vazduhoplovnu obuku (AETC) objavila ponudu za kupovinu ribonukleinske kiseline i biološkog tkiva Rusa. Potencijalni dobavljač morao je poslati uzorke u AETC i dostaviti informacije o zdravstvenom stanju donatora.

Dovoljno je stvoriti “etnički” virus koji će se aktivirati samo na specifičnim haplogrupama i markerima i da će biti bezopasan za ostatak stanovništva. Rusi su svesni šta to znači kao i predsednik Vladimir Putin. To je najstrašnije oružje za masovno uništavanje ciljane populacije sa savršenom selekcijom, i nema fizičkog uništavanja materijalnih dobara.

(logicno.com)

Govor američkog predsednika Džona F. Kenedija o medijima i tajnim društvima koji je održao 27. aprila 1961. godine, u prostorima poznatog hotela Astoria u Njujorku, koštao ga je života, misle mnogi.

Dve godine nakon ovog govora u kome je američki predsednik napao medije, urednike i novinare, ali i otkrio ko vlada svetom, izvršen je atentat na njega. Bilo je to 22. novembra u Dalasu.

Na Kenedija su u 12:30 po lokalnom vremenu, dok se u predsedničkoj limuzini sa spuštenim krovom vozio po ulicama grada, ispaljena tri hica iz puške. Dva su ga pogodila. Kenedi je preminuo nedugo nakon toga.

Nekoliko sati nakon atentata uhvaćen je bivši marinac Li Harvi Osvald. Ubrzo je i optužen za atentat. Osvald je tvrdio da je nedužan, ali to nije imao prilike da dokaže pred sudom, jer je dva dana kasnije u policijskoj stanici pred TV-kamerama ubijen od strane Džeka Rubija, vlasnika noćnog kluba povezanog sa organizovanim kriminalom.

Kenedi je u tom svom obraćanju prokazao neke stvari koje se događaju iza zavese. Nakon što je u početku govora objasnio kako funkcionišu mediji… Krenuo je dalje i otkrio ono najzanimljivije:

– Sama reč tajnost, suprotna je slobodnom i otvorenom društvu. I mi smo kao ljudi, po svojoj prirodi i istorijskom nasleđu suprotstavljeni tajnim društvima, tajnim zavetima i tajnim procedurama.

Odavno smo odlučili da opasnost od prekomernog i neovlašćenog skrivanja određenih dokumenata daleko nadilazi opasnost koja je u startu dovela do takvih mera – naveo je davne 1961. godine Kenedi.

Nastavio je u istom „maniru”:

– Tu je i smrtna opasnost od situacije da će potreba za povećanom sigurnosti biti zloupotrebljena od onih koji nestrpljivo čekaju da je povećaju do samih granica cenzure i prikrivanja. To je nešto što ne nameravam da dopustim – izjavio je tada, a dve godine kasnije, verovatno provodeći svoje reči u dela, ubijen.

– Tražim od svakog izdavača, urednika i novinara da preispita svoje standarde i prepozna prirodu opasnosti koja se nadvila nad nama – apelovao je.

Nastavio je:

– Na globalnom planu smo suprotstavljeni monolitnoj i bezobzirnoj zaveri koja prvenstveno počiva na prikrivenoj nameri da proširi svoju sferu uticaja; na infiltraciji umesto invaziji; na subverziji umesto izboru; na zastrašivanju umesto slobodi izbora; na gerili u noći umesto vojnicima u svetlu dana… to je sistem koji vrbuje ogromne materijalne i ljudske resurse i stvara konstrukciju usko povezane efikasne mašine koja objedinjuje ekonomske, vojne, diplomatske, naučne i političke operacije.

Njihove pripreme su skrivene, a ne objavljene. Njihove greške su skrivene, a ne u naslovima. Oni koji se ne slažu s njima su ućutkani, a ne pohvaljeni. Nema glasine, ne govori se o troškovima, niti jedna tajna se ne otkriva, famozni je govor Džona F. Kenedija koji u celini možete pogledati u video snimku.

Zapravo, nakon Džona F. Kenedija cela dinastija Kenedi slomljena je. Njihov porodični album obojen je u boju žalosti, crnu. Nakon Džona, ubijen je i njegov mlađi brat Robert, američki senator koji se kandidovao za predsednika i to baš u jeku kampanje, 1968. godine.

Nesrećna sudbina zadesila je i njegove sinove. Džo je doživeo saobraćajnu nesreću u kojoj je jedna njegova saputnica ostala paralizovana. Drugom Robertovom sinu, Majklu, seks-skandali nisu bili strani, a 1997. godine poginuo je u dobi od samo 39 godina.

Koban je bio udarac u stablo na skijalištu u Aspenu. Dejvid Entoni završio je u paklu zavisnosti o drogama iz kojeg se nije uspeo izvući.

Presudila je velika porcija heroina, predozirao se, a bilo mu je tek 28 godina. Mnogo je obećavao sin američkog predsednika, Džon Ficdžerald Kenedi mlađi. Uzoran mladić i adrenalinski zavisnik stradao je u vazduhoplovnoj nesreći zajedno sa suprugom Loren Gejl Baset.

Jedini preostali Kenedi, treći brat, Edvard umro je 2009. godine nakon duge i teške bolesti, od raka mozga. Nakon atentata na Džona i Roberta Kenedija, primao je pretnje smrću od sredine 1960-ih godina. Saznalo se to nakon što je FBI objavio tajne dokumente.

U aprilu 1969. tokom leta iz Aljaske u strahu je rekao: „Ubili su Džeka, ubili su Bobija, a sada pokušavaju da ubiju i mene…

(Dnevno.rs)

Jovan Tarabić, poslednji potomak čuvenih proroka Miloša i Mitra Tarabića, tvoraca Kremanskog proročanstva, preminuo je 2014. u svom rodnom selu Kremna, u 92. godini života.

On je, citirajući svoje vidovite pretke, ponovio da će Kruševac biti srpska prestonica, Carigrad pravoslavni, a Kosovo opet srpsko. Jovan se poslednji put u medijima oglasio 2012. godine kada je podsetio da originalni rukopis Kremanskog proročanstva nikada nije pronađen.

Tvrdio je da se poslednji potomak velike porodice proroka, nalazi zatvoren u jednoj flaši koja je zazidana u jednoj staroj kući u Užicu.

– Proročanstvo da će svi Srbi stati pod jednu šljivu izmislili su naši neprijatelji, ali su se grdno prevarili jer će Srbija ipak opstati uprkos svim nedaćama – govorio je tada sada pokojni Jovan.

On je, citirajući svoje vidovite pretke, ponovio da će Kruševac biti srpska prestonica, Carigrad pravoslavni, a Kosovo opet srpsko.

– Počeće opšti rat, ali Srbija u tome neće učestvovati, i svi će od Evrope do Amerike žuriti da dođu u našu zemlju da bi pronašli mir i sigurnost. Što se tiče opšteg rata, glavna bitka će se voditi između Rusije i Turske, i to na prostoru nekadašnjeg Carigrada – rekao je Jovan.

– Al‘ naići će čovek s istoka na belom konju i sa plavim očima i kazaće: Stoj narode, Bog na nebu, car na zemlji. Taj čovek biće ruski car koji će osloboditi sve pravoslavne i srpske zemlje – pričao je Jovan Tarabić.

“Naša vojska sa Crvenom armijom oslobodila Beograd. Produžuju se operacije za Zemun. Objavite to vojsci i narodu i proslavite. Žarko”, komandant 37. NOU divizije Žako Vidović napisao je svojoj četvrtoj i petoj brigadi.

Naime, jedinice Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije pod komandom generala Peka Dapčevića i Crvene armije ali i pod komandom generala Vladimira Ivanoviča Ždanova oslobodile su u Drugom svetskom ratu Beograd.

Peko Dapčević i Vladimir Ždanov komandovali su jugoslovenskom i sovjetskom vojskom, a odbranu je organizovala nemačka armijska grupa “Srbija” kojom je komandovao general Gustav Felber.

Ova operacija oslobađanja Beograda trajala je od 12. do 20. oktobra 1944. godine i predstavljala je deo opsežnog operativnog plana Trećeg ukrajinskog fronta Crvene armije i Prve armijske grupe NOVJ.

Tokom te operacije poginulo je više od 3.000 boraca, a oko 4.000 je bilo ranjeno. Živote je dalo i oko 1.000 Crvenoarmejaca. Tokom akcije oslobađanja Beograda poginulo je i oko 28.000 nemačkih vojnika.

Nacisti su tokom povlačenja spalili Stari dvor, Ruski dom, Sanatorijum dr Živkovića, zgradu Novinarsko-izdavačkog preduzeća “Vreme”, zgradu Novog univerziteta, Kolarčev narodni univerzitet. Takođe su spalili i Prvu mušku gimnaziju, Drugu žensku gimnaziju, zgradu Javne berze grada i mnoge druge javne i privatne objekte.

Za osam dana borbi, u “Beogradskoj operaciji” učestvovalo je 80.000 boraca na strani jugoslovenskih jedinica i Crvene armije, dok je grad pokušalo da zadrži 55.000 nemačkih vojnika.

Tog 20. oktobra 1944. godine na palati “Albanija” zavijorila se zastava Jugoslavije, a Beograd je oslobođen nakon četiri godine okupacije.

“Naša vojska sa Crvenom armijom oslobodila je Beograd. Produžuju se operacije za Zemun. Objavite to vojsci i narodu i proslavite. Žarko”, komandant 37. NOU divizije Žako Vidović napisao je svojoj četvrtoj i petoj brigadi.

Načelnik štaba nemačke grupe “F”, komandant Jugoistoka, general potpukovnik Vinter napisao je u hitnoj depeši pod brojem 11076, na dan 20. oktobra:

“Noću 19/20.10. napušten je beogradski mostobran, sem nekih 800 ljudi, koji treba da se prebace naredne noći, kako bi se spasli ostaci onih jedinica koje su nedeljama usporavale napad Drugog ruskog korpusa i Prve mehanizovane brigade. Treba računati sa nastavljanjem neprijateljske ofanzive od Beograda prema zapadu, u sadejstvu sa ruskim snagama koje napreduju severno preko Tise”.

U “Zborniku dokumenata i podataka o NOR-u jugoslovenskih naroda”, kapitalnom izdanju od 15 tomova Vojnoistorijskog instituta JNA, koji je prikupljan i objavljivan od 1949. do 1986. godine, nalaze se na hiljade i hiljade dokumenata, a oslobođenju Beograda posvećene su stotine depeša, kako komandanata partizanskih jedinica tako i nemačke komande.

Jedan takav izveštaj napisao je i komandant Prve proleterske brigade, u to vreme potpukovnik, Koča Popović (1908–1992), nadrealistički pesnika koji se pridružio partizanima na samom početku ustanka i predvodio jednu od najpoznatijih jedinica Titove vojske.

Reč je o, na mašini pisanom izveštaju koji je 31. oktobra 1944. podneo Štabu Prve proleterske divizije, a koji se čuva u arhivi Vojnoistoriskog instituta pod registarskim brojem 20/2, k. 713.

U njemu je navedeno koji je zadatak ali i postupak u operaciji oslobođenja Beograda, tačnije o akcijama od 1. do 31. oktobra 1944. godine.

Tako se navodi da su 13. oktobra “naše jedinice doživjele najsrećniji dan u ovome ratu – spajanje sa jedinicama Crvene armije na sektoru Sopot – Ralja. Nakon spajanja naših jedinica sa trupama Crvene armije dobili smo usmeno naređenje od Štaba divizije da hitno prikupimo sve svoje jedinice i izvršimo pokret na Ripanj, naslanjajući se čvrsto na lijevo krilo trupa Crvene armije”.

Tog dana zauzete su železnička stanica Ralja, a neprijatelju su nanete gubici u “ljudstvu i materijalu”.

“Istoga dana u 22 časa, prema naređenju Štaba dizivije, sa brigadom smo izvršili pokret uporedo sa trupama Crvene armije na pravcu Beograda i izbili sa svim jedinicama pred sovjetskim trupama na liniju Banjica. Istoga dana, prema naređenju tog štaba, uputili smo naš VI bataljon u sastav trupa Crvene armije koji se imao ukrcati u njihovu motorizaciju, no ovo ukrcavanje zbog same vojničke situacije nije došlo do izražaja”.

U ovom izveštaju navedeno je i da je do 20 oktobra u 8 sati ujutru slomljen i poslednji otpor neprijatelja u Beogradu.

“Na liniji Terazije, „Albanija”, Narodno pozorište, Knežev spomenik, Kraljev trg, Kapetan Mišina naišli smo na vrlo jak neprijateljski otpor, gdje je bilo onemogućeno naše dalje prodiranje…. Na ovom sektoru naše brigade posljednjih dana imali smo vrlo malo pojačanje od sovjetskih jedinica u motorizaciji i pješadiji, te smo skoro puna tri dana na ovom sektoru izdržali najoštrije borbe koje je do tada vodila naša brigada”.

Dalje piše i da je u operacijama na tom njihovom sektoru na liniji Kraljev trg, Uprava grada, Narodno pozorište, “Albanija”, Jugobanka poslednja dva dana mnogo njih pomoglo dejstvo sovjetske artiljerije i avijacije i omogućilo neposredne prilaze tim utvrđenjima i likvidaciju istih paljenjem pojedinih objekata benzinskim flašama.

“U borbama od početka napada na Beograd pa do potpunog njegovog zauzeća neprijatelj je pretrpio gubitke na sektoru naše brigade: 1200 mrtvih vojnika, podoficira i oficira (od kojih 36 oficira), ranjeno je 1030, od kojih 40 oficira, zarobljeno 560, od kojih 3 oficira”. U istom periodu naši gubitci su iznosili 50 mrtvih, 137 ranjenih i 9 nestalih boraca, podoficira i oficira. Zaplijenjeno je 1498 pušaka, 118 puškomitraljeza, 19 šaraca, 29 teških mitraljeza, 28 bacača, 80 mašinki, 180 pištolja, 176.660 metaka, 44 motorna vozila (tenkova i kamiona), 10 topova, 1200 pari odijela, 1100 pari cipela, 7 magacina sa hranom, 4 magacina sa odijelom, 1 magacin sa municijom i oružjem, 3 miliona dinara, 500 časovnika, 200 nalivpera, 2000 ručnih bombi, 800 bacačkih granata, 5000 topovskih granata”.

“U ovom periodu gubitaka u oružju i ratnom materijalu nijesmo imali.”

U izveštaju stoji i zaključak u kojem se nadvodi da je borba u Beogradu pravilno shvaćena u jedinicama od strane boraca, a naročito rukovodilaca, te da je iz toga proizašao “masovni heroizam kod naših jedinica kao i kod pojedinaca, upornost i snalažljivost”.

(B92)

Zacementiranu predstavu da su Srbi jedini krivci u građanskom ratu u Bosni i Hercegovini moglo bi da razbije formiranje nečeg sličnog Raselovom sudu koji se bavio ratom u Vijetnamu, ocenjuje bivši šef diplomatije SRJ Vladislav Jovanović, povodom činjenice da su dokumenti koji su pominjali srpske žrtve volšebno nestajali.

Izveštaj o srpskim žrtvama u rejonu Srebrenice, koji je 1993. sačinjen i dostavljen Amerikancima, jedan je od onih koji je vešto zaturen po fiokama UN i tek je nedavno lociran. Tako se u to vreme radilo sa svim dokumentima koji su mogli da koliko-toliko objektivno prikažu rat u Bosni i Hercegovini, kaže bivši ambasador Srbije pri Unesku Darko Tanasković.

Izveštaj je napravio sociolog Milivoje Bata Ivanišević a te 1993. Tanasković ga odneo u CIA. Ivanišević je, objašnjava ambasador, prikupio podatke o srpskim žrtvama, prevashodno civilnim, u rejonu srednjeg Podrinja, identifikujući precizno radom na terenu i žrtve i počinioce.

„S obzirom da su vesti o zločinima nad Srbima sistematski prikrivane, smatrali smo da bi bilo veoma korisno da se takav dokument pojavi negde, prevashodno na Zapadu“, kaže Tanasković u emisiji „Sputnjik intervju“.

Pomogla je poznata novinarka Nora Belov, koja je u nastojanju da Zapad stekne pravu sliku o zbivanjima u BiH, obezbedila da dokument bude preveden na engleski a da Tanasković u svojstvu specijalnog izaslanika tadašnjeg predsednika SRJ Dobrice Ćosića ode u Vašington da ga predoči Amerikancima.

Tanasković se priseća kako je u Stejt departmentu imao vrlo neprijatan razgovor sa budućim ambasadorom SAD u Hrvatskoj Piterom Galbrajtom, ali je odbila da ga primi savetnica predsednika Bila Klintona En Volker. Nora Belov se tada požalila na jednom prijem tadašnjem šefu CIA Džejmsu Vulziju, pa je Tanasković dobio priliku da u sedištu CIA predstavi taj izveštaj.

„U Lengliju su me primila dvojica službenika, koji su rekli da je to najbolje urađen izveštaj o civilnim žrtvama sa prostora bivše Jugoslavije ali su dodali svoj politički komentar: vi verovatno nemate iluzije da ovo može promeniti sliku jer karte su podeljene, vaše karte su bez aduta u ovom trenutku. Međutim, ako želite, vi to ostavite kod nas pa jednoga dana — ko zna za šta se ovo može upotrebiti“, priča Tanasković.

Bivši šef diplomatije SRJ Vladislav Jovanović siguran je da je tadašnji ambasador naše zemlje pri UN dobio nalog da taj tekst preda Generalnom sekretarijatu UN s molbom da se distribuira članovima Saveta bezbednosti.

„To je redovan postupak u takvim situacijama, pogotovu kad se radi o značajnim dokumentima. Kako sam obavešten, taj izveštaj je poslat ali je dremao u fiokama skoro dve godine da bi bio objavljen negde krajem 1995. kada je Dejtonski sporazum bio pri kraju. To je metod koji su pobednici u Hladnom ratu uveliko praktikovali kada su se odnosili prema srpskom faktoru uopšte i prema Srbiji od početka jugoslovenske krize a naročito tokom sukoba u Hrvatskoj i BiH“, obrazlaže Jovanović, dodajući da je reč o metodu selekcije informacija i sabotaže, koji su kolonijalističke sile razvile za pokorene narode.

Upitan može li dokument koji je u međuvremenu pronađen biti iskorišćen u nastavku suđenja ratnom komandantu muslimanskih snaga u Srebrenici Naseru Oriću, Tanasković kaže da se tu malo šta može očekivati, ukoliko se ne donese politička odluka da bi trebalo da bude osuđen i neko od tamošnjih muslimana.

„Na Kosovu i Metohiji imamo eklatantne primere ljudi nad kojima vise optužbe za  strašne zločine, a oni se danas tretiraju kao političari od ugleda. Nema dokumenta koji bi nešto promenio, ali je svakako dobro da se ta građa pronađe na moralnom planu, a možda i političkom, ako se okolnosti  promene — a one se u svetu menjaju“, konstatuje ambasador.

Na pitanje šta dalje, sada kad je dokument lociran u zgradi na Ist riveru, Vladislav Jovanović kaže da bi prvo UN morale da tu informaciju objave u svojim redovnim službenim spisima, pa da ona zatim cirkuliše po svetu. Zatim bi Srbija trebalo da predstavi istinu o jugoslovenskoj krizi, suprotstavljajući je onoj istini koju je Zapad nametnuo.

Jedna od ideja, koju je svojevremeno izneo Milorad Dodik, predsednik Republike Srpske i pobednik u trci za srpskog člana Predsedništva BiH, jeste sazivanje međunarodnog skupa eksperata, na kom bi se objektivno sagledali događaji ’90-ih godina u BiH. Jovanović podseća da je nešto slično već urađeno u vezi s ratom u Vijetnamu, kada je formiran tzv. Raselov sud, s ciljem da se utvrdi objektivna istina.

„On je imao samo moralno dejstvo na širu svetsku javnost, nije bog zna kako uticao, ali je na neki način naterao Ameriku da ubrza kraj tom ratu. Ta međunarodna ekspertska konferencija bi mogla eventualno da odigra ulogu tog Raselovog suda, da malo razvodni tu cementiranu predstavu da smo mi jedini krivci jer u jednom građanskom ratu ne može biti nevinih. To što su hteli da stvore sliku o žrtvama i jedinom krivcu i po logici i po činjenicama istorijskim, ne može da se odbrani“, uveren je Jovanović.

On predlaže da se prava ocena tog građanskog rata poveže i sa činjenicom da Srbi u BiH i Srbija uopšte nisu ni hteli rat, jer su pristali na kantonalno uređenu nezavisnu BiH, ali, podseća, nije pristao lider Bošnjaka Alija Izetbegović i nije pristala Amerika.

„Nekome je znači odgovaralo da se pitanje nezavisnosti BiH reši drugim putem, ne mirnim nego ratnim, i iz tog rata su izašle razne nesreće, uključujući i Srebrenicu, Podrinje. Ta prava istina bi mogla da ispravi veštačku predstavu o ratu u BiH, a kroz to i da umanji značaja i težina onog što su oni izveli uključujući i presudu Haškog tribunala o navodnom genocidu.

Prema oceni Darka Tanaskovića, budući da postoje realne šanse da nekom od kosovskih Albanaca bude suđeno za zločine na KiM, to bi moglo da ima posredan uticaj na jačanje svesti o tome da je velika laž prekrila i rat u BiH.

Tanja Trikić (Sputnik)

Seljak iz požeškog sela Radovci posilni čuvenom vojskovođi od 1912. do 1918; O vojvodi je govorio kao o pravdoljubivom čoveku i vojniku koji je sve poštovao.

Na rastanku, posle demobilizacije, naredniku Stojanu Ivanoviću, seljaku iz požeškog sela Radovci, posilnom kod vojvode Petra Bojovića, vojskovođa je poklonio sliku u uniformi sa ordenjem i posvetom, koju potomci čuvaju kao jednu od najdražih uspomena.

Stasiti i razboriti seljak proveo je uz vojvodu sedam godina vojevanja, sve dok nisu završili tri rata – dva balkanska i Prvi svetski.

– Kao redov, odmah po mobilizaciji 1912. godine, đed Stojan Ivanović (1891-1976) dodeljen je za posilnog pukovniku Petru Bojoviću, načelniku štaba Prve armije. Na ratištima je od Kumanova stigao do Jedrena, pa kasnije bio na Bregalnici, prešao albansku golgotu, Krf, proboj Solunskog fronta – kazuje Vukosav Tomašević, novinar i privrednik, Stojanov unuk po majci Mileni, koja se udala u Prijepolje.

U domu Tomaševića živa su sećanja na susrete sa soluncem Stojanom ili iz majčinih priča.

– Đed Stojan vojvodu Bojovića nikad nije pominjao sedeći – podseća Vukosav. – Poklonjenu sliku držao je pored ogledala ispred koga se brijao. Često je o Bojoviću govorio kao o pravičnom i pravdoljubivom čoveku i vojniku, koji je sve poštovao i nije se stideo seljačkog porekla.

Na poleđini poklonjene fotografije Stojan je mastilom zapisao: maršal – vojvoda Petar Bojović. U nasleđe i amanet potomstvu predaju se uveličane i uramljene i druge slike i svedočanstva od pre jednog veka.

Sa zida kuće na pretke motri Stojanova fotografija, upućena rođaku, požeškom kafedžiji Svetu Dakiću, kao dopisnica sa Krfa, pristigla preko Ženeve s velikim zakašnjenjem.

Među dragim uspomenama je i slika solunaca u poznim godinama u rodnom selu – Stojana sa braćom Tatomirom i Mihailom i komšijom Jevremom, dok je četvrti brat Milojko ostao u “plavoj grobnici” kraj ostrva Vido.

– Ponosan sam na činjenicu da đedovu Albansku spomenicu, kao i brata mu Milojka, čuva praunuk Ivan Ivanović, student iz Požege, koji s posebnom pažnjom brine i o ostalim dragocenostima – naglašava Tomašević.

– Darovaću fotografiju vojvode Petra Bojovića za njegovu spomen-sobu u Novoj Varoši, koja se u tamošnjem muzeju otvara 1. novembra, povodom 100-godišnjice odbrane Srbije u Velikom ratu – ističe Tomašević.

Dragoljub Gagričić (Novosti.rs)

Маrtа 1943. gоdinе, u Vrnjаčkој bаnji, Vеsеlin Šiјаkоvić је ubiо gеstаpоvskоg оficirа, јеdnоg оd nајоdgоvоrniјih zа nаcistički zlоčin u Krаguјеvcu 21. оktоbrа 1941, kаdа је striјеlјаnо 3000 civilа, оd kојih 300 učеnikа (dаnаs је gоdišnjicа)

Vеsеlin Šiјаkоvić је rоđеn 1924. gоdinе u Nikšiću gdје su sе njеgоvi rоditеlјi dоsеlili iz Аndriјеvicе. Nјеgоv stаriјi brаt, Vukо, strаdао је nаd Nјеmаčkоm 1944. gоdinе, dоk је pilоtirао sаvеzničkim аviоnоm. Drugi brаt, Мitаr, оdvеdеn је iz bеоgrаdskе Gimnаziје nа Srеmski frоnt, gdје је strаdао vеć trеćеg dаnа bоrbе.

Drugi svјеtski rаt zаtеkао gа је u Krаguјеvcu gdје је učiо Vојnо-tеhničku škоlu. Kаdа su zаpоsјеli zgrаdu Vојnо-tеhničkоg zаvоdа, Nјеmci su zаrоbili sе pitоmcе, pа i njеgа. Ubrzо su, mеđutim, pustili Hrvаtе, Мuslimаnе i Slоvеncе,а  Srbе su uputili nа prinudni rаd.

Sа dvа drugа, Vеsеlin је uspiо dа pоbјеgnе u šumu, gdје su susrеli pripаdnikе Јugоslоvеnskе vојskе u оtаdžbini, i tо Јеličkоg kоrpusа kојi sе vеć biо prоslаviо оslоbаđаnjеm Gоrnjеg Мilаnоvcа, Užicа, Čаčkа, Pоžеgе. Оdlučili su dа оstаnu sа njimа, i rаspоrеđni su u јеdinicu zаdužеnu zа divеrziје. Јеdinicа је bilа sаstаvlјеnа оd trојki. Vеsеlin је pоstаvlјеn nа čеlо јеdnе trојkе. I tаkо је krајеm јulа 1941. zаpоčеlо njеgоvо rаtоvаnjе.

Prvа vеlikа bitkа u kојој је učеstоvао bilа је pоkušај оslоbаđаnjа Krаlјеvа, u оktоbru 1941. Nајаčе njеmаčkо upоrištе u Krаlјеvu bilа је Rаtаrskа škоlа. Nа nju је, sа bоmbоm u ruci, јuriš prеdvоdiо Јоvо Bојоvić, kоmаndаnt Kоrpusа. Pоkоsiо gа је prvi njеmаčki rаfаl. Јоš dоstа Vеsеlinоvih sаbоrаcа је је tе vеčеri izginulо, pа је јеdinicа bilа prinuđеnа dа sе pоvučе.

U јеsеn 1942, vrhоvnа kоmаndа је, pо prеdlоgu Rаvnоgоrаcа iz Bеоgrаdа, оdlučilа dа likvidirа gеstаpоvskоg mајоrа kојi је imао klјučnu ulоgu u strеlјаnjimа civilа i đаkа u Krаguјеvcu. Zа tај zаdаtаk је оdrеđеnа јеdnа trојkа s nајvišе iskustvа. Ušli su u zgrаdu u Bеоgrаdu u kојој је živiо tај mајоr, krоz оtvоrеn prоzоr pоdrumа, аli ih је nа stеpеništu kоје је vоdilо nа sprаt, dоčеkао njеmаčki strаžаr i pоbiо ih.

U mеđuvrеmеnu, gеstаpоvski оficir prеšао је u Vrnjаčku bаnju, gdје su Nјеmci imаli јаkо upоrištе, оkо dеsеt hilјаdа vојnikа. Šiјаkоvić је sаm priјаviо svојu trојku zа likvidаciјu njеmаčkоg оficirа. Pridružiо im sе јеdnа vојnik iz Vrnjаčkе bаnjе, kојi је dоbrо pоznаvао tеrеn.

U ispоviјеsti zа rеviјu Istоk, lјеtа 2005. gоdinе, Vеsеlin Šiјаkоvić је dеtаlјnо оpisао kаkо је tо uspiо:

„Nоću smо sе prikrаli vili u kојој је živiо gеstаpоvski оficir. Čеkаli smо u dvоrištu dа dоđе sа sјеdеlјkе u оbližnjеm hоtеlu. Оkо јеdаn sаt pоslе pоnоći, u prаtnji trојicе vојnikа, pојаviо sе, tеturајući sе, оčiglеdnо piјаn. Vојnici su mu pоmоgli dа sе pоpnе uz unutrаšnjе stеpеništе i vrаtili sе dа pаtrоlirајu ulicоm. Kаdа је оtvоriо prоzоr оd svоје spаvаćе sоbе, pоsао nаm је biо znаtnо оlаkšаn. Uzео sаm stubе kоје smо dоniјеli sа sоbоm, i pоstаviо ih uz zid. Prvi put su mi rukе zаdrhtаlе, i tо tаkо јаkо dа su stubе pоčеlе udаrаti о zid. Rеkао sаm sеbi: Ipаk, ја niјеsаm zа оvаkvе zаdаtkе!

Uspiо sаm nеkаkо dа sе pоpnеm u uđеm nеоpаžеnо. Liјеvоm rukоm sаm gа ščеpао zа kоsu i glаvu mu pribiо uz јаstuk, а dеsnоm rukоm mu zаriо nоž u srcе. Riknuо је kао lаv! Pоštо glаvu niје mоgао dа mrdnе, nоgе su mu оtišlе u vis i nеprеstаnо kоprcаlе! U istоm trеnutku, оdјеknuо је vrisаk žеnе kоја је lеžаlа u susјеdnоm krеvеtu, nа mоје zаprеpаšćеnjе. Zbunjеn, izvаdiо sаm pištоlј i upucао је sа pаr mеtаkа! Мојi drugоvi, kојi su čеkаli u dvоrištu, mislili su dа је njеmаčki оficir pucао nа mеnе, јеr је dоgоvоr biо dа nе upоtrеblјаvаmо vаtrеnо оružје, pа је јеdаn оd njih pоhitао uz stubе. Sudаrili smо sе nа stubаmа, niz kоје sаm ја višе pаdао, lеđimа, nеgо štо sаm kоrаčао.

Zаsvirаlе su sirеnе, pоziv nа uzbunu, а mi smо sе dаli u biјеg krоz susјеdnа dvоrištа. Теk tаdа sаm shvаtiо dа sаm zаbоrаviо dа uzmеm tоrbicu njеmаčkоg оficirа, štо mi је biо јеdаn оd zаdаtаkа.  Мisliо sаm dа ću zbоg tоgа biti kаžnjеn, mеđutim, оd Vrhоvnе kоmаndе sаm оdlikоvаn Оbilićа mеdаlјоm, kојu mi је kаsniје, prеd 20 hilјаdа bоrаcа, uručiо vеliki јunаk Јеzdimir Dаngić, kоmаndаnt Drinskоg kоrpusа.

Sliјеdilе su brојnе bitkе pо Bоsni, prоtiv ustаšа i bаliја, u kојimа sаm rаnjеn višе putа, аli mi је nајtеži dаn biо 10. sеptеmbаr 1944. gоdinе (tо је inаčе јеdаn оd riјеtkih dаtumа kоје pаmtim) kаdа је krаlј Pеtаr Drugi, prеkо Rаdiо Lоndоnа, nаrеdiо dа sе priklјučimо јеdinicаmа mаršаlа Тitа! Тај krаlјеv gоvоr u mоm mоzgu је uklеsаn kао tеkst nа nеkоm spоmеniku, i оd tаdа dо dаnаs, svаku nоć, tај gоvоr оdslušаm pо јеdаnput ili dvаput! Prаti mе kао nоćnа mоrа! Dа li је tо mоgućе! Ја krаlја svоgа nikаdа izdао niјеsаm, а оn nаs izdа svе! Та njеgоvа izdаја kоštаlа nаs је stоtinа hilјаdа živоtа! Htiо sаm njеgоvоm sinu, kаdа је dоlаziо nа nаšе skupоvе, dа оčitаm mоlitvu zа njеgоvоg оcа, аli uviјеk mе је nеštо spriјеčilо. U mеđuvrеmеnu, njеmu је nеkо rеkао štа ја sprеmаm dа urаdim, pа mе је izbјеgаvао nа rаznе nаčinе. Nа krајu sаm i ја pоčео dа izvrdаvаm susrеt sа njim, zbоg mоg sinа kојi је pоstао člаn Krunskоg sаvјеtа. Ја mu nе bi biо člаn tоg sаvјеtа – pа dа mi ciјеli sviјеt dаdnе!

Krаlј Pеtаr је biо mlаd – kаžu mi. А оn је mоје gоdištе. Kаkо оn mlаd, а ја nisаm biо mlаd. Ја sаm miliоn putа u živоtu uzviknuо: ‘Živiо krаlј Pеtаr Drugi’, krv prоlivао, čеtiri putа rаnjаvаn i оduđivаn i оd Nјеmаcа i оd Pаrtizаnа, svе bоrеći sе zа krаlја i оtаdžbinu, tо је biо mоtо mоје bоrbе. А tај mој krаlј је nаprаviо tо štо је nаprаviо. Kаkо је biо mlаd kаd је imао 20 gоdinа, а ја nisаm biо mlаd ni kаd mi је bilо 16 gоdinа!

Zаrоbili su mе pаrtizаni nа Đurđеvdаn 1946. gоdinе nа Ustikоlini. Оpkоlili su kuću u kојој smо sе nаlаzili nаs trојicа, kао i ukućаni. Gаđаli su kuću i bаcаčimа, pа је rаnjеnо diјеtе оd јеdnе gоdinе. Kаdа sаm vidiо dа ćе pоbiti i tu pоrоdоcu, оdlučiо sаm dа sе prеdаmо.

Тri mјеsеcа је vоđеnа istrаgа. Suđеnjе је bilо nа Vојnоm sudu u Nišu. Оptužili su mе dа sаm rаtоvао prоtiv pаrtizаnа, štо sаm ја nеgirао, јеr nа njih, sеm оnоg dаnа kаdа su mе uhаvtili, nikаdа niјеsаm mеtkа ispаliо. Ipаk, оsudili su mе nа smrtnu kаznu. Pоslе tri mјеsеcа, prеsudu su mi prеinаčili u dоživоtnu rоbiјu, i 1948. su mе prеbаcili u pоdgоrički zаtvоr Јusоvаčа. Тu su mе držаli u tоtаlnој izоlаciјi оd drugih zаtvоrеnikа, u nајgоrim uslоvimа, iаkо sаm biо tеškо bоlеstаn. Kаdа sаm biо nа izdisајu snаgа, 1952. gоdinе, pustili su mе dа umrеm kući. Sаznаli su zа mој slučај priјаtеlјi iz Bеоgrаdа, i prеbаcili mе tаmо, gdје mе spаsiо lјеkаr dr Vеsеlin Sаvić.

Istе tе 1952 gоdinе sаm sе оžеniо sа Dаrinkоm Šаrаnоvić, kоја је dоšlа dа mе оbiđе, pоštо је znаlа dа sаm rоbiјао sа njеnim brаtоm.

Učеstvоvао sаm аktivnо, iаkо stаr, u rаtоvimа u vriјеmе rаspаdа SFRЈ. Kаdа је srpski svаt pоginuо u Sаrајеvu, isti dаn sаm оtišао zа Bеоgrаd i stаviо sе Srpskој gаrdi nа rаspоlаgаnjе. Iаkо mi је bilо 68 gоdinа, niјеsаm biо gоri bоrаc nеgо kаdа sаm biо mlаdić. Čаk sаm uspiо dа, u bоrbi prsа u prsа, gоlim rukаmа zаdаvim јеdnоg ustаšu. Rаtоvао sаm, uglаvnоm, pо Bоsni. Pоslе 50 gоdinа, nа istоm mјеstu. Svе је bilо istо, čаk su i nеpriјаtеlјi bili isti.“

VIТЕZ PRАVОSLАVLjА

Vеsеlin Šiјаkоvić је оd Srpskе prаvоslаvnе crkvе, zа dоprinоs prаvоslаvlјu, dоbiо Оrdеn Svеtоg Sаvе prvоg rеdа, а оd pаtriјаrhа јеrusаlimskоg Diоdоrа – grаmаtu „Vitеz prаvоslаvlја“, zа pоdvig kојi је učiniо nа Vаskrs 2000. gоdinе. Nаimе, tе 2000. gоdinе uspiо је dа uđе, zајеdnо sа svеštеnicimа, u Hristоvu ćеliјu, štо priје tоgа niје uspјеlо niјеdnоm civilu.

Nаkоn mоlitvе u Hristоvој ćеliјi, dоgrаbiо је krst оd 100 kilоgrаmа, visоk tri mеtrа, pоniо gа 20 mеtаrа i prеdао svеštеnicimа kојi su krеnuli kа Hristоvоm grоbu. Svеštеnici niјеsu mоgli dа vјеruјu svојim оčimа – dа јеdаn stаrаc nоsi tоliki krst, ispirčаli su tо pаtriјаrhu kојi gа је pоzvао u gоstе i uručiо mu grаmаtu „Vitеz prаvоslаvlја“.

Vеsеlin Šiјаkоvić је umrо 27. sеptеmbrа 2009. gоdinе. Оstаlа su mu dvа sinа Drаgоlјub i Bоgоlјub (prоfеsоr Univеrzitеtа, biо је ministаr vјеrа u Bеоgrаdu, u dvа mаndаtа), i čеtvоrо unučаdi.

Ljubišа Моrаčаnin (sedmica.me)

Sedam godina posle ustanka u kome je ubijen libijski vođa Moamer Gadafi, stanovnici te zemlje sada priznaju da im nedostaje dugogodišnji diktator, izmučeni svakodnevnim životom ispunjenim haosom, nestancima struje i borbama protivničkih milicija za kontrolu nad duboko podeljenom zemljom.

Kad je pre šest godina Gadafi ubijen na ulicama rodnog Sirta, mnogi Libijci osetili su slobodu posle 42 godine života pod čvrstom rukom. Ali, demokratija kojoj su se nadali pretvorila se u građanski rat raznih milicija, dok su istovremeno privredni parametri u stalnom padu. Stoga ne čudi izjava jednog lokalnog lekara koji je izjavio da je 2011. godine sa velikim žarom rušio Gadafija, a da danas uviđa da je to bila najveća greška. Mnogi Libijci danas smatraju da je život pod Gadafijem bio neuporedivo bolji nego što je sada.

Pukovnik po činu, Gadafi je vladao čvrstom rukom koristeći se korumpiranim

državnim aparatom, ali istovremeno je držao u miru zavađena libijska plemena i, zahvaljujući ogromnim prihodima od nafte i gasa, osiguravao stanovništvu pristojan standard, nedostižan za narode okolnih država, a i za neke narode u istočnoj Evropi.

Ali, kada je 2011. izbila pobuna, glavni grad Tripoli pao je krajem avgusta, a Gadafi je pobegao u rodni Sirt, koji su okružili pobunjenici. Očajni Gadafi odlučio se tada na samoubilačku akciju probijanja obruča konvojem vozila. Konvoj su bombardovali NATO-avioni, a Gadafi se sakrio u odvodnoj cevi gde su ga pronašli besni pobunjenici i ubili.

Snimci poslednjih trenutaka nekad neprikosnovenog libijskog vođe, izazvale su mučninu i gađenje širom sveta. Gadafi je završio među razularenom ruljom koja ga muči, prebija, siluje nožem i na koncu ubija hicem iz pištolja. Njegovo telo kasnije je izloženo poput lovačkog trofeja.

Libijske vlasti nikada nisu u potpunosti istražile smrt bivšeg lidera, uprkos obećanjima da će to učiniti, a Omran Bin Šaban, pobunjenik zaslužan za hapšenje Gadafija je pod nerazjašnjenim okolnostima umro u Francuskoj 2012. godine dok je primao terapija.

Ali, situacija posle Gadafijevog pada može se opisati kao potpuni haos. Narod kome je dosta nasilja i rata libijske revolucije, želi povratak pravde i vladavine zakona. Ali, vlada nacionalnog jedinstva u Tripoliju koja ima potporu UN-a, bori se kako bi uspostavila svoju vlast u čitavoj zemlji, sa suprotstavljenim parlamentom na istoku zemlje, koji podržava jedinice kontroverznog maršala Kalife Haftara.

Većina Libijaca bi volela da je mogla da vidi Gadafija pred sudom, jer je na mnoga pitanja samo on mogao da odgovori. Uostalom, vladao je više od četiri decenije. Ali, sada većina Libijaca, uključujući i bivše srednje rangirane lidere pobunjenika, misli da je Gadafi ubijen upravo zato da ne bi dobio priliku da govori, jer je znao previše. Gadafijeva ispovest bi nanela ozbiljnu političku sramotu mnogim regionalnim i svetskim liderima.

Bez sumnje, Libija je danas slomljena zemlja bez centralne vlade. Umesto toga, ona ima dve zavađene vlade – jedna u Tripoliju, koju ne priznaje nijedna druga država, a drugu u gradu El Bajada, koja ima beskorisno međunarodno priznanje. Istovremeno, u zemlji deluju i različite terorističke grupe. Najopasnija od njih je Islamska Država (IS), koja se do sada proširila na tri grada: Derna na istoku, Sirt u sredini i Subratu na zapadu. Pre manje od dve nedelje, Islamska država je preduzela do sada svoj najsmeliji napad u Libiji, na zatvor o okviru vazdušne baze Mitiga u Tripoliju, za koju se verovalo da je bezbedna.

Veliki broj Libijaca deli mišljenje da je libija posle Gadafija izneverila sva očekivanja, naročito ako uporede svoju zemlju danas, sa onim što je bila pod vladavinom Gadafija.

U vez s tim, hiljade Libijaca slavilo je početkom septembra 49. godišnjicu revolucije u gradu Sabi, a okupljeni su mahali zastavama sa likom bivšeg lidera Moamera el Gadafija, koji je vodio zemlju od 1969-2011. Praznik se slavi kao sećanje na državni udar i uspostavljanje Gadafijevog režima 1. septembra 1969. godine.

Praznik je pompezno slavljen za vreme vladavine Gadafija, ali su se nakon njegove smrti Libijci ustručavali da proslavljaju dan revolucije, neki iz revolta prema Gadafiju, a neki iz straha da će biti shvaćeni kao njegove pristalice.

Međutim, građani Sabe su odlučili da, prvi put nakon smene vlasti u Libiji, proslave 1. septembar na ulicama, i na taj način iznesu i svoje nezadovoljstvo trenutnim vladajućim strukturama u naftom bogatoj afričkoj državi.

Istovremeno, različite milicije i dalje deluju van svake kontrole vlade, dok sudstvo jedva funkcioniše. Hapšenja, kidnapovanja i ubistva se i dalje dešavaju, mada u manjoj meri nego pre . Sporadične pucnjave, barikade i isključenja struje su postali rutina.

Bengazi, drugi glavni grad u Libiji, u kome je u februaru 2011 revolucija počela, je gotovo potpuno uništen u ratu između vojske međunarodno priznate libijske vlade, sa sedištem u El Bajadi, i različitih islamističkih frakcija koje su skoncentrisane uglavnom u severnom primorskom delu grada.

U odnosu na pre godinu dana, život za obične Libijce u prestonici se možda malo popravio, ali je još uvek daleko od normalnog – a normalno je ono što je nekad bilo pod Gadafijem. Ljudi još uvek nemaju sigurnost i bore se da sastave kraj s krajem, zbog naglog porasta cena i malo dostupnih subvencionisanih osnovnih namirnica. Osnovne medicinske usluge su skoro nepostojeće, što primorava ljude da se leče u susednom Tunisu. Onima koji imaju novca i žele da idu u Evropu iz bilo kog razloga, sve je teže, jer su sve ambasade zapadnih zemalja odavno zatvorene; da bi se prijavili za vizu, Libijci moraju da putuju u Tunis.

Proizvodnja nafte, glavni izvor prihoda vlade je pala za tri četvrtine, a zemlja sada vadi manje od pola miliona barela dnevno, zabog čega nema toliko potrebnog novca za plate hiljade državnih službenika. Plate vladine birokratije kasne najmanje tri meseca.

Svi glavni infrastrukturni projekti, koji su bili u toku kada su nemiri počeli pre četiri godine su stali, a sve veće strane kompanije su otišle, ostavljajući za sobom zarđale građevinske kranove. Hiljade Libijaca je i dalje raseljeno unutar zemlje, a procenjuje se da je milion građana bilo prinuđeno da traži sigurnost u inostranstvu – naročito u Egiptu i Tunisu.

Takođe, o haosu koji vlada u Libiji svedoči i to da se migranti koji iz Afrike pokušavaju da dođu do Evrope na pijacama prodaju i kupuju kao robovi. U intervjuima sa Međunarodnom organizacijom za migracije, brojni migranti su prepričali kako su bili prodavani i kupovani na parkiralištima i gradskim trgovima. Oni obrazovaniji postižu “više cene”. Ali, na tim se pijacama migranti se prodaju za cenu od dva do petsto dolara. Nakon toga ih koriste kao radnu snagu. Žene kupuju “privatni klijenti”, nakon čega su prisiljene na prostituciju. I muškarci i žene su prijavili slučajeve fizičkog zlostavljanja. Neki uspeju pda pobegnu, ali drugi ostaju zarobljeni, i rade u nehumanim uslovima, sasvim besplatno.

U međuvremenu, političke frakcije se i dalje svađaju oko sastava naredne vlade u beskrajnim razgovorima pod okriljem UN-a razgovorima u Maroku. Ljudi imaju sve manje nade da će njihova zemlja biti sačuvani u skorije vreme.

(tportal.hr)

Tim pomorskih arheologa, naučnika i geometara otkrio je, kako se veruje, najstariju svetsku olupinu broda — grčki trgovački brod, kakav je ranije mogao da se vidi samo na drevnoj grnčariji. Olupina je stara 2.400 godina.

Učesnici projekta crnomorskih pomorskih arheologa saopštili su da je olupina pronađena nedaleko od bugarske obale, na dubini od dva kilometra, u uslovima bez kiseonika, što je očuvalo njene sastavne delove.

Oni su proveli tri godine proučavajući to područje uz pomoć tehnologije koja je ranije bila na raspolaganju uglavnom naftnim kompanijama, preneo je AP.

Tim je otkrio oko 60 olupina, uključujući flotu ruskih kozaka iz 17. veka i rimske trgovačke brodove sa tovarima amfora.

Dokumentarni film o projektu će početi da se prikazuje od danas u Britanskom muzeju.

Muzej Biblije u Vašingtonu saopštio je da je lažno pet njegovih najvrednijih artefakta, za koje se verovalo da su deo istorijskih svitaka sa Mrtvog mora, i da više neće biti izloženi u muzeju.

Nemački naučnici testirali su delove pet svitaka i otkrili da „pokazuju karakteristike nekonzistentne sa drevnim poreklom zbog čega neće više biti izloženi u muzeju“.

Si-En-En je postavio pitanje o svicima iz Mrtvog mora u članku objavljenom prošlog novembra, kada se porodica Grin pripremala da otvori novi muzej vredan 500 miliona dolara.

Pre nego što su svici sa Mrtvog mora pronađeni pre 70 godina, najranija i najkompletnija verzija Biblije bila je iz 9. veka.

Onda su beduinski pastiri nabasali na svitke skrivene gotovo 2.000 godina u pećini Kumran na zapadnoj obali Mrtvog mora.

Otkriće je podrazumevalo više od 900 rukopisa i oko 50.000 fragmenata, pa je bilo potrebno 60 godina da se u potpunosti otkopaju i objave.

Izraelski organ za starine ima većinu svitaka sa Mrtvog mora, koji su izloženi u Hramu knjige u Jerusalimu.

Godinama je bilo gotovo nemoguće da bilo koji privatni kolekcionar dođe i do komadića ovog velikog arheološkog otkrića, da bi se 2002. misteriozno novi fragmenti pojavili na tržištu.

(Tanjug)

Francuska policija ispituje da li su navigacioni podaci u nestalom malezijskom avionu na letu MH370 možda hakovani radi prikrivanja putanje kojim je krenuo pre nego što se srušio u okean.

Zbog “protivrečnih” sirovih navigacionih podataka u izveštaju malezijske vlade, istražitelji su hteli ponovo da prouče sirove podatke koje su prikupili “Boing” i Federalni istražni biro. Osim toga, identifikovali su “treći entitet”, koji možda takođe ima korisne podatke i možda proizvodi softver koji je mogao da hakuje satelitsku jedinicu za komunikaciju letelice sa zemljom.

Štaviše, postoje opravdani razlozi za detaljniju istragu o nekoliko “radoznalih putnika”, uključujući i malezijskog astronautičkog stručnjaka, koji je sedeo neposredno iza jedinice za satelitske podatke (SDU).

U slučaju da je neko hakovao jedinicu, podaci su mogli da budu izmenjeni ili obrisani, što znači da se avion možda srušio mnogo dalje od mesta koja su do sada pretražena.

Novu teoriju izneo je Gislen Vatrelo, Francuz koji je izgubio suprugu i dvoje dece osmog marta 2014, kada je nestao avion “Malejžan erlajnsa” sa 239 putnika i članova posade.

On tvrdi da je nove detalje saznao od sudija koje prate istragu francuske Žandarmerije za avio-transport (GTA).

On otkriva da su predstavnici GTA hteli da otputuju u Sjedinjene Države da bi proverili do kakvih su podataka došli “Boing” i FBI, uključujući i podatke iz kućnog simulatora leta pilota aviona Zaharija Ahmada Šaha, ali da je put više puta otkazan zbog “klauzula o poverljivosti” i zaštite “Boingovih” industrijskih tajni.

Malo smo ljuti i sada je dosta, vreme je da SAD stvarno počnu da sarađuju s nama po tom pitanju – rekao je Vatrelo.

– Neophodno je da odemo tamo zato što postoje tri entiteta koja imaju informacije, koje su važne da bismo shvatili šta se stvarno desilo na tom letu – dodao je on.

Istražitelji takođe planiraju razgovor s “trećim entitetom”, neimenovanom američkom kompanijom, kako bi stekli uvid u njihove podatke i proverili da li njihov softver može da hakuje satelitsku jedinicu u avionu.

– Glavni trag su podaci Inmarsata. Ili su pogrešni, ili su hakovani, ali ti satelitski podaci su od ključnog značaja za otkrivanje putanje letelice – rekao je Vatrelo.

Prema njegovim rečima, putnici koji su važni za istragu su Iranac, koji je od prijatelja na Fejsbuku tražio da se mole za njega nekoliko dana pre leta, dva Ukrajinca i Amerikanac sa “atipičnim profilima”.

Stručnjak za avijaciju Viktor Janelo, međutim, tvrdi da bi saznanje da je neko hakovao SDU da bi promenio putanju aviona značilo da su delovi olupine koji su do sada nađeni tu namerno ostavljeni.

– Sumnja u podatke na Inmarsatu dovodi u pitanje i da su nađeni delovi zaista ostaci nestalog aviona – napisao je u svom blogu posevećenom nestanku MH370.

Ovo je prvi put da je vladin istražni organ ozbiljno razmatra mogućnost hakovanja satelitske komunikacije u kombinaciji sa namernim ostavljanjem delova olupine.

Janelo sumnja da bi “Boingovi” podaci pružili bilo kakve nove informacije, kao i u to da bi FBI otkrio još neke informacije.

(dailymail.co.uk)

Nekoliko prstiju ubijenog novinara Džamala Kašogija odneto je u Saudijsku Arabiju i pokazano saudijskom prestolonasledniku, navode mediji.

Plaćene ubice, koje su ubile kolumnistu “Vašington posta”, istrgle su mu prste, dok je još bio živ i zadržali ih kao jeziv trofej.

Istrgnuti prsti disidenta Kašogija stavljeni su u torbu i odneti u Rijad privatnim avionom kao dokaz da je misija uspešno obavljena.

Tvrdnje su isplivale kako je turski predsednik Redžep Tajip Erdogan najavio da će otkriti sve detalje i “golu istinu” u parlamentu.

Džamal Kašogi (59) mučen je i ubijen od strane plaćenika, poznatih kao “Firkat el-Nemr” ili “Odred tigra”, koji deluju pod patronatom saudijskog prestolonaslednika Mohameda bin Salmana, navodi “Midl ist aj”.

Pretpostavlja se da je tim od 50 visokokvalifikovanih operativaca obaveštajnih služba i vojske formiran pre godinu dana i dobro poznat stranim službama.

Kada su se ubice vratile u Rijad, navodi se, doneli su prste Kašogija sa sobom i pokazali ih mladom nasledniku saudijskog trona.

– Mohamed bin Salman je uvek govorio da će odseći prste svakom piscu koji ga bude kritikovao – tvrdi izvor.

On navodi i da je telohranitelj princa, obaveštajac Maher Abdulaziz Mutrib, navodno nosio deo novinarovog tela u ogromnoj torbi.

Otišao je privatnim letom na dan ubistva i njegove torbe nisu čekirane, kada je avion napustio aerodrom “Ataturk”.

Mutrib, bivši diplomata u ambasadi Saudijske Arabije u Londonu, uputio je sedam poziva prestolonaslednikovoj privatnoj kancelariji na dan ubistva.

Kašogi je napisao brojne članke koji su kritikovali Saudijsku Arabiju za “Midl ist aj”, kao anonimni autor, jer se plašio za svoj život. Do svoje smrti, pisao je pod punim imenom za “Vašington post”.

Da podsetimo, veruje se da je prestolonaslednik, nedugo pre ubistva, zvao Kašogija koji je kao Saudijac živeo u Vašingtonu, da se vrati u domovinu. Ali je novinar odbio, iz straha da će biti ubijen.

Saudijske vlasti su navele da princ bin Salman nije imao znanja o operaciji i nije je naručio. Zemlja je negirala tvrdnje da je ubistvo planirano.

Nekoliko meseci pre ubistva, Kašogi se sreo sa bratom prestolonaslednika, princom Halidom bin Salmanom, saudijskim ambasadorom u SAD, što je opisano kao prijateljski susret u ambasadi Saudijske Arabije u Vašingtonu.

Kašogi je otišao u ambasadu zbog rutinskih stvari, kada je pozvan u kancelariju princa, gde je proveo oko pola sata.

Princ Halid je bio među saudijskim zvaničnicima što su kontaktirali Kašogija prošle godine, u nastojanju da ga vrate u zemlju, tvrdeći da ga čeka topla dobrodošlica i dobar posao, navode izvori.

Ali se Kašogi plašio da ga mame u zamku, i odlučio da se ne vraća.

Šest američkih i zapadnih zvaničnika saopštilo je Rojtersu da veruju da je prestolonaslednik, koji de fakto vlada Saudijskom Arabijom, odgovoran za Kašogijev nestanak. Ali im nedostaju čvrsti dokazi.

Turska tvrdi da ima audio-snimke mučenja i ubistva, ali niko ih još nije dobio.

(Mirror)

Ruske obaveštajne operacije su nedavno zadobile težak udarac. Teško je proceniti tačnu meru stvari u svetu špijuna i kontrašpijuna, ali čini se da su zapadni špijuni bili izuzetno uspešni u podzemnoj borbi.

Spoljni, vidljivi znaci udarca su skoro zbunjujući. Grupa ruskih diplomata je zadržana i deportovana nakon pokušaja da saznaju šta se kuva u Organizaciji za zabranu hemijskog oružja (OZHO). Tvrdilo se da su oni bili člnovi GRU tima uhvaćeni u zločinu dok su pristupali Wi-Fi mreži. Rusi su i to porekli; međutim, ta tvrdnja nije naročito štetna piše Izrael Šamir.

U drugačijem razvoju, dva (različita, ali međusobno povezana) fronta za zapadne obaveštajne službe, Bellingcat i The Insider, tvrdili su da su otkrili stvarne identitete dvojice Rusa optuženih od strane Britanaca za učešće u čudnom slučaju navodnog trovanja Skripalja.

Nijedno od ovih otkrića nije važno samo po sebi. Ima smisla za Ruse da ulože trud i otkriju šta je planirano protiv njih u OZHO-u čiji su i oni članovi. Ruski zvaničnici su se žalili da su ih zapadni članovi isključili iz svojih rasprava i nisu delili svoje podatke, pa su tako poništili i sam razlog postojanja OZHO-a. Ovo je povezano sa navodnim sirijskim hemijskim napadima i sa slučajem Skripalj, gde je najbolja ruska odbrana protiv neosnovanih optužbi došla od tajno dobijenih izvora.

Ako bi OZHO funkcionisala kako bi i trebalo po svom statutu, Rusi bi bili zvanično obavešteni da je švajcarska laboratorija utvrdila da uzorci koji su pruženi od strane Britanaca kao uzeti iz Solsberije, nisu mogli biti proizvedeni u Rusiji. Ali Švajcarska je igrala u senci, a Rusi su morali da uzmu sam proizvod na koji su imali pravo. OZHO nije otrila sopstvenu inicijativu da uzorci iz Sirije nisu dobijeni od strane zvaničnika OZHO-a u Siriji, već su prošli kroz nepoverljiv lanac mreže Belih šlemova. Niti su otkrili da je hemijsko oružje zaplenjeno u sirijskoj Dumi napravljeno u Engleskoj, u Solsberiju.

Ako ruska obaveštajna služba ne bi imala akcije u laboratorijama OZHO-a, oni bi bi s pravom bili optuženi od strane njihovih pretpostavljenih da uzalud troši njihov budžet i ne zarađuju svoje plate.

Isto važi i za otkrivanje identiteta agenata u Solsberiju. Ne postoji ništa što je povezalo ovu dvojicu muškaraca sa Skripaljem, ili sa navodnim trovanjem. Ne postoji nijedan okvir beskonačnih CCTV video snimaka koji prikazuje njih u blizini kuće Skripalja. Čak i po britanskoj verziji, oni nisu mogli nikako naškoditi Skripalju jer je on napustio svoj dom pre nego što su oni došli tu u blizinu, i nije se uopšte vratio.

I u svakom slučaju, niko nije imao pristup Skripalju i njegovoj ćerki od tog navodnog trovanja, osim poziva koji je Skripaljeva ćerka uputila svojoj tetki u Rusiji, što je praktično pobilo zvaničnu britansku priču. Da ona nije imala hrabrosti da obavi ovaj poziv, verovatno bi do sada bila mrtva.

Ako želimo da saznamo ko je mogao otrovati Skripalja i njegovu ćerkuu, možemo pitati Britance jednostavno pitanje, oni znaju odgovor: ko ih je slikao u restoranu nekoliko minuta pre nego što su se razboleli? Sa kim su večerali? Zašto su isključili svoje telefone za ovaj sastanak? Da li to može biti povezano sa D-predlogom (zabrana britanske vlade da se objavi određeni materijal) izdatog u vezi sa određenim Pablom Milerom, bivšim MI6 rukovodiocem Sergeja Skripalja i stanovnikom Solsberija?

Britanska vlada je uzdržana po pitanju učešća Skripalja u proizvodnji dosijea Zlatna kiša o Trampu od strane bivšeg špijuna Kristofera Stila iz Orbis Intelligence, iako može objasniti neke misteriozne priče. To bi opravdalo interes američke i britanske obaveštajne službe u Solsberiju.

Međutim, prisustvo ruskih špijuna u Solsberiju se može objasniti njegovom blizinom Porton Daunu, tajnoj britanskoj hemijskoj laboratoriji i fabrici za proizvodnju hemijskog oružja koje su Beli šlemovi koristili u Siriji u svojim operacijama pod lažnom zastavom u Dumi i na drugim mestima. Moguće je da je stanovnik Solsberija (Skripalj?) dostavio uzorke iz Porton Dauna ruskim obaveštajnim agentima. Ovo ima mnogo više smisla nego sumnjiva priča o Rusima koji pokušavaju da otruju starog bivšeg špijuna koji odradio svoju kaznu u ruskom zatvoru.

Takođe, holandska priča o ruskom hakovanju vezano za holadsku komisiju koja istražuje tragediju leta MH17 Malezija Erlajnsa zvuči realistično. Komisija je odbila Ruse da imaju pristup njihovim nalazima; ovo nepravedno poslovanje bi primoralo bilo koju obaveštajnu službu na svetu da pokuša da sazna šta je otkriveno.

Nije da je to bilo od ikakve koristi. Holandska komisija je zaita otkrila broj raketa koje su uništile avion; Rusi su prošli kroz svoje dokumente i dokazali da je ta konkretna raketa isporučena Ukrajini (kada je bila Sovjetska republika) i ostala tamo. Sada znamo šta se dogodilo sa avionom – uništen je od strane Ukrajinaca, verovatno greškom, kao što su oborili još jedan ruski avion. Međutim, zapadni mediji ignorišu ovu informaciju. Oni su odlučili da za nesreću okrive Rusije, i to su činili do kraja. Čak i ako bi ruska obaveštajna služba pronašla i dostavila Hagu ukrajinske vojnike koji su opravljali raketnim lanserom, Holanđani, kao lojalni članovi NATO-a, pogledali bi na drugu stranu.

Ovo se već dogodilo u vezi sa sirijskim hemijskim napadima – Rusi i Sirijci su isporučili samu decu koja su nevoljno učestvovala u izrežiranom napadu Belih šlemova, direktno OZHO-u. Nije bilo koristi. Ovi ljudi jednostavno ne žele istinu, oni samo ponavljaju priču koju su naučili.

Ipak, očekuje se da će ruska obaveštajna služba pokušati da stekne maksimalne rezultate kako bi pomogla vladi da očisti rusko ime od nepravednih optužbi. Otkrića o ruskoj aktivnosti nisu bila naročito opasna ili zlobna. Ali dok je o ovoj temi raspravljano, otkriven je veoma bolan i uznemirujući razvoj.

Zapadne obaveštajne službe su postigle neverovatne činjenice o onome što se dešava u Rusiji. Dobili su obimne baze podataka o svakodnevnom životu u Rusiji od saobraćajnih prekršaja i novčanih kazni do skeniranja pasoša, od prijave boravka do taksi zahteva, od mesindžer četova do e-mejlova, što im omogućava da prate osobe i događaje u Rusiji sa neverovatnom preciznošću.

Mnoge baze podataka su ukradene i prodate drugorazrednim varalicama; zapadne obaveštajne službe su načinile koncentrisane napore da kupe sve što je dostupno na crnom tržištu; neke baze su ukradene i prodate za kripto-valute na dubokom internetu.

Najvrednije baze podataka su prodali varalice i/ili izdajnici, dok Centar za informacionu bezbednost  FSB-a (CIB FSB), na čelu sa pukovnikom Sergejem Mihajlovim kom se sada sudi za izdaju, nije učinio ništa da zaustavi ovo curenje.

Izgleda da putem unakrsne provere ruskog pasoša, zapadne službe mogu pronaći vlasnike pasoša sa nedostatkom ili neispravnom istorijom praćenja, nedovoljno legendirane, u trgovinskim razgovorima, koji su verovatno članovi tajnih službi. Ljudi imaju istoriju, dok agenti imaju legende; ako su ove legende neispravne, mogu ih pratiti. To se odnosi samo na agente niskog nivoa, na operativce ne baš visoke klase, koji će verovatno putovati na Zapad sa ovakvim dokumentima. Agenti visoke klase imaju potpunu legendu, to je potpuna lična (verovatno fiktivna) istorija, i verovatno koriste inostrane pasoše.

Praćenjem mesindžera, zapadne službe su mogle otkriti ljude koji su poslali ili primili poruke u kojima su im čestitali tradicionalni Dan KBG operativaca. Ovo je veoma često čak i na Fejsbuku, iako to obično rade penzionisani agenti ili osobe koje su imale povremenu vezu sa tajnim službama.

Veliki deo ovog debakla se može naučiti od Pavela Vrublevskog, istaknutog internet operatera i biznismena (on je kreirao Chronopay, ruski sistem za onlajn plaćanja) koji je opisan kao “sajberkriminalac br. 1 u svetu“ od strane američkog stručnjaka Brajana Krebsa. Vrublevski je optužen od strane pukovnika Mihajlova za kršenje internet bezbednosti i bio je osuđen na dve godine zatvora, ali je pušten iz zatvora kada je njegov najveći neprijatelj Mihajlov optužen za izdaju. Vrublevski je negirao Krebsove optužbe. Po njegovom mišljenju, Krebs radi za zapadnu tajnu službu, i pomogao je izdajniku Mihajlovu. Nemam pojma da li je to tačno ili ne; međutim, Vrublevski je slobodan dok je Mihajlov u zatvoru. Pavel Vrublevski mi je dao svoje objašnjenje o nedavnim dešavanjima u ruskim službama posebno za Unz.com.

Rusija je jedinstvena po svojoj labavoj internet bezbednosti i pravilima i praksama poverljivosti. Godinama su kradene i prodavane sve baze podataka u Rusiji, dok ISC FSB nije učinila ništa (ili malo toga) da se izbori protiv toga. Vrublevski misli da je FSB zavedena od strane zapadnih službi i da je koncentrisala svoje napore na borbu protiv virusa, crva i Trojanaca, dok je to bio gubitak novca i vremana. Ukradene baze podataka su omogućile Zapadu da dobije gotovo kompletnu sliku ruskih špijuna na nižim nivoima.

Vrublevski misli da su britanske obaveštajne službe ubedile GRU (verovato bismo trebali da kažemo da se GRU više ne zove GRU, već Glavna direkcija Generalštaba, ali to i nije važno) da je Skripalj želeo da se vrati kući u Rusiju. Verovatno im je rečeno da je Skripalj nameravao da sa sobom ponese i neki vredan miraz, uključujući podatke Porton Dauna i tajne dosijea Zlatna kiša. Moguće je i da je i Skripalj igrao; možda je zaista želeo da se vrati u Rusiju, zemlju koja mu je mnogo nedostajala.

Dva GRU agenta, navodno stručnjaci za ekstrakciju (oni su navodno prokrijumčarili ukrajinskog predsednika Janukoviča iz Ukrajine nakon državnog udara i spasili ga od linča), poslati su u Solsberi kako bi testirali teren i napravili pripreme za povratak Skripalja. Kako smo naučili iz video snimaka i fotografija objavljenih od strane Britanaca, ova dva čoveka su pažljivo praćena od početka do kraja. U međuvremenu, britanska obaveštajna služba je izrežirala “trovanje“ Skripalja i njegove ćerke, a ova dva agenta su se brzo vratila kući.

Ne postoji nijedan čovek blizak ruskoj obaveštajnoj službi koji misli da je Skripalj zaista otrovan od strane Rusa. Prvo, nije bilo apsolutno nikakvog razloga za to, a drugo, da su ga Rusi otrovali, on bi ostao otrovan, kao što je to bio slučaj sa ukrajinskim izdajicom Stepanom Benderom.

Međutim, igrajući na ovu kartu, britanska tajna služba je ubedila Ministarstvo spoljnih poslova da protera sve diplomate koji su imali kontakte i veze sa ovim GRU agentima. Masovno proterivanje 150 diplomata je nanelo ozbiljnu štetu ruskim tajnim službama.

Ipak, Rusi nisu imali pojma kako je Zapad saznao identitete toliko diplomata koji su povezani sa GRU. Oni su sumnjali da je postojala krtica, i izdajica koji je te stvari dostavio neprijatelju.

Zato je Vladimir Putin odlučio da ih izazove. Pošto je znao da ova dvojica muškaraca koji su identifikovani od strane britanske službe nisu imali nikakve veze sa navodnim trovanjem, on je zatražio od njih da se pojave u RT u intervjuu sa gospođom Simonjan. Delujući kao seljačine sa sela, oni su trebali da isprovociraju neprijatelja da oda svoj izvor. Rezultat je bio neočekivan: umesto okrivanja imena izdajice, Bellig Cat, sajta koji su koristile zapadne tajne službe za namerna curenja, objasnio je kako su ovi muškarci praćeni korišćenjem ukradenih baza podataka. Putinov plan nije upalio.

Ruska tajna služba nije mrtva. Obaveštajne službe s vremena na vreme propate od neprijateljskih akcija: Cambrige Five je infiltrirao gornje krugove MI-5 i dostavljao državne tajne Moskvi dugo vremena, ali je obaveštajna služba preživela. Le Kareovi romani su bili zasnovani na takvom porazu obaveštajne službe. Međutim, oni imaju način da se oporave. Identitet njihovih vrhunskih agenata ostaje tajna, i oni su prikriveni od neprijateljskih očiju.

Ali kako bi ispravno funkcionisali, Rusi će morati da očiste svoje službe, uklone svoje baze podataka sa tržišta i svoje građane drže razumno bezbednim. Labavi, i neupućeni agenti očigledno ne shvataju koliko se internet posmatra. S obzirom na to da je to trebalo učiniti pe dvadeset godina, a u međuvremenu je stasala nova generacija Rusa, savršeno spremna da proda sve što može za novac, to je velika izdaja i problem.

Postoji dodatni razlog za brigu. Takva masivna operacija protiv ruskih agenata i njihovih kontakata bi mogla signalizirati predstojeći rat. U normalnim okolnostima, države ne otkrivaju svoje potpuno znanje o neprijateljskim agentima. To je zabrinulo predsednika Putina; i rekao je ove nedelje: otićićemo u raj kao mučenici, napadaći će umreti kao grešnici. S obzirom na višestruke i nedavne pretnje, ovaj kraj sveta je prilično moguć.

Webtribune.rs