Na svega 28 km od Leskovca, ušuškani između Lebana i planine Radan, ponosno stoje ostaci čuvenog Caričinog grada, koji je podigao poslednji rimski i prvi vizantijski car Justinijan Prvi, isti onaj koji je svetu u nasleđe ostavio legendarnu Aja Sofiju u Istanbulu.

Na ušću dveju reka ispod planine postoji grad, od davnina, koji je napušten a ostao arhitektonski isti kakav je bio kada je napušten. Planina je Radan, a grad je Justinijana prima, u narodu poznatiji kao Caričin grad.

Reke se danas zovu Svinjaričina reka (po obližnjem selu Svinjarica) i Caričina (Štulačka) reka. Danas su te reke manje-više seoski potoci koji u letnjim danima i presuše. Verovatno su u rimsko doba imale više vode.

Prema nekim podacima, rimski car Justinijan je rođen u selu kod tog ušća. To bi po tim istim tumačenjima mogao biti i razlog zbog čega je grad tu podignut. U znak zahvalnosti kraju u kome je rođen.

Za početak je potrebno reći da je Caričin grad jedno od retkih ako ne i jedino urbano nalazište iz rimskog/vizantijskog perioda koje je ostalo onakvo kakvo je bilo kada je bilo naseljeno. Naime, po odlasku stanovnika iz 6. veka u gradu nije bilo stanovnka koji su se naselili, pa tako nije bilo gradnje na temeljima nekadašnjih građevina. Urbanistička rešenja i temelji zgrada ostali su isti i na mestima gde su ih originalni graditelji ostavili. Rimski grad, kakav je bio. To je Caričin grad.

Prilazeći gradu iz sela Prekopčelica na brdu se vidi impresivan grad, razmere onoga što se može videti na samoj lokaciji. Ulazite kroz jednu od kapija, ali prvo prolazite kao i stanovnici i posetioci u šestom veku kroz terme.

Vi kroz ostatke, a oni kroz pravo kupatilo sa kompletnim protokolom. Pretpostavlja se zbog zaštite od potencijalnih zaraza. Ostaci bolnice su takođe u blizini.

Od ulaska u grad (kod pomenutih termi) do samog vrha ima oko 30 metara nadmorske visine. Jedan ozbiljan i dug uspon.

Grad je bio okružen bedemima, a pored spoljnih utvrđenja otkriveni su i unutrašnji bedemi koji grad dele na tri dela: Gornji, Srednji i Donji. Na najuzvišenijem mestu u gradu sagrađen je Akropolj – sedište crkvene uprave, okružen snažnim bedemima, u središnjem delu ističe se centralni kružni trg gde se odvijao javni život grada.

Kroz sam grad sprovedena je i još je moguće videti je – kanalizaciona i vodovodna mreža.

Gradske ulice su popločane pravougaonim krečnjačkim pločama, a bile su uokvirene pokrivenim tremovima sa stubovima na kojima se oslanjaju lukovi arkada. Među ostacima kuća koje je lako prepoznati mogu se videti opeke i cevi koje su korišćene u gradnji. Na mnogima od njih još su vidlji znaci proizvođaća, odnosno majstora čija je radionica bila zadužena za izradu.

Na Akropolju se nalazi kompleks episkopske palate (imala je podno grejanje koje se zagrevalo toplim vazduhom), velika katedralna crkva sa tri apside, atrijumom i krstionicom, koji spada u red najmonumentalnijih spomenika vizantijske arhitekture na Balkanskom poluostrvu.

U stambenom delu grada, blizu trga – foruma, otkopana je trobrodna bazilika sa kriptom, pronađeni su fragmenti podnog mozaika i fresaka. Očekuje se da će svi otkriveni delovi mozaika biti ponovo sastavljeni u izloženi publici.

Iako još nije pronađen dokaz (tabla sa nazivom) da se radi o gradu Justinijana prima, arheolozi smatraju da to nije sporno zbog toga što spomenici crkvene i svetovne arhitekture po svojoj urbanističkoj postavci, po skupocenim mozaičkim podovima i raznovrsnoj dekorativnoj plastici u potpunosti odgovaraju opisima hroničara i putopisaca iz vremena kada je grad bio u punom sjaju.

Glavni izvor vode je bio sa obližnje Radan planine na kojoj još postoje ostaci akvadukta kojim je voda transportovana do grada. Saša Dajević iz Planinarsko-biciklističkog kluba Zmaj sa Radana kaže da na planini prema istraživanjima nemačkih arheologa postoje dobro očuvani ostaci oko 24 kilometra akvadukta koji je zaštićen zemljom i vidljiv je samo na jednom mestu.

Drugi izvor je veštačko jezero, mesto susreta dve pomenute reke. Grad je imao i rezervoar za sakupljanje kišnice. Tamo i danas ima vode (i ribe).

Kada dođete do vrha nekadašnjeg grada, shvatite zbog čega je izabrana ta lokacija. Neverovatan pogled na okolne planine i brda daje vam da se nalazite na lokaciji sa koje su rimski carevi posmatrali okolinu.

Za one koji putuju sopstvenim prevozom to je relativno lako. Princip “kartu čitaj i seljaka pitaj” može pomoći. Internet i zvanična uputstva nisu baš najpreciznija pa tako, grubi podatak da se Caričin grad nalazi 30 kilometara od Leskovca ili 8 od Lebana nije baš ozbiljan putokaz.

Od Leskovca krenete za Lebane (oko 30 kilometara) a odatle za selo Prekopčelica (7 kilometara), po izlasku iz sela videćete prvo Vizitorski centar Teodora. To je pansion sa 18 kreveta (8 soba), konferencijskom salom i restoranom kojim upravlja Turistička organizacija Lebane. Posle toga se odmah posle mostića dolazi do samog nalazišta.

Do Caričinog grada može se doći i sa druge strane, putem iz Bojnika (oko 9 kilometara) preko sela Sekicol. Put nije skroz izgrađen, postoji oko kilometar makadama.

Ukoliko ste pešak, planinar, ili biciklista u Caričin grad možete doći i preko planine Radan. U klubu Zmaj sa planine Radan kažu da je oko 250 kilometara staza na planini, do Caričinog grada i na drugu stranu prema Prolom banji i Đavoljoj varoši i Sijarinskoj banji obeleženo i da se uz njihove vodiče može proći celim tim krajem.

U Turističkoj organizaciji Lebane kažu da ako ne dolazite svojim kolima ili organizovano sa planinarima da ostaje da autobusom dođete u Lebane i i nazovete njih, a oni će vas dalje uputiti na lokalne prevoznike i smeštaj ukoliko vam je potrebno.

Boris Drenča (B92)

Ovo je nešto što se dešava stalno, ali se o tome retko govori. Ipak, zahvaljujući internetu, ljudi koji primećuju neobične pojave, poput buđenja sa tri ogrebotine negde na svom telu, sada počinju da razgovaraju jedni sa drugima. I ima nas mnogo, i znamo da se ista stvar dešava svima nama.

Kada se to tako kaže, zvuči ludo, zar ne? Naravno da da. Zvuči ludo čak i ako smo mi ti koji govorimo o fenomenu neobjašnjivih ogrebotina koji se pojavljuju na ljudskoj koži.

“Šta to znači?“

“Zašto se to dešava?“

“Kome se još to događa?“

“Da li sam lud, ili je ovo stvarno?“

“Šta mogu učiniti da zaustavim ovo?“

Ovo su pitanja koja postavljamo.

Šta neobjašnjive ogrebotine znače?

Istraživanja pokazuju da ovih ogrebotina obično bude tri, i pojavljuju se na leđima, rukama, nogama i licu. Pored ogrebotina, ljudi takođe doživljavaju misteriozne tragove ujeda i neobjašnjive modrice. Čini se da se one pojavljuju u našim životima kada je iskušenje blizu i kada se suočavamo sa velikom odlukom.

Ove ogrebotine imaju jasno značenje: “uništenje“ ili “uništiti.“ Umesto da nastavimo dalje sa ovim, podelićemo iskaze drugih koje su zadesile čudne ogrebotine. Primetićete da se ovaj fenomen ne ograničava na jednu zemlju, već je zadesio mnoge širom sveta! Niste ludi, a niste ni sami.

Najnovija anketa

Pre nekoliko meseci je sprovedena anketa o neobjašnjivim ogrebotinama a odgovor je bio fascinantan.

Pitanje: Da li ste ikada doživeli neobjašnjive ogrebotine, modrice ili tragove ugriza?

97% Da
3% Ne

Ovo su rezultati od 1.047 ljudi koji su glasali, a to je samo početak. Hiljade žrtava se okrenulo internetu tražeći odgovore za tri neobjašnjive ogrebotine koje su se pojavile na njihovom telu. Ovde smo da otkrijemo istinu. Iako su ostali sajtovi pokušavali da pomognu, svi oni su izostavil Istinu.

Lične priče o neobjašnjivim ogrebotinama

Ovo su stvarni komentari koje su ostavili čitaoci koji su imali iskustva sa ogrebotinama i drugim misterioznim događajima:

1.“… Došla sam ovde putem pretrage o paranormalnim ogrebotinama. Ja sam žrtva ovog fenomena. Ovo mi se dešava poslednjih 6 godna. U početku sam mislila da je to samo nešto čudno ili da me je možda jedna od mojih mačaka ogrebala a da se ne sećam. Zapravo sam ih posmatrala kako se formiraju jedne noći i svedočila sam tom događaju. Bile su uzdignute kao porubi i postale su krvave. Nakon otprilike 3 dana su potpuno nestale. Imala sam ih na mestima koja ne mogu da dohvatim, što isključuje to da sam ih sama nanela. Imala sam ih na licu, vratu, rukama, nogama i leđima. Tokom godina sam se skoro navikla na njih. Rečeno mi je da bi to mogao biti duh u mojoj kući, ali je to nastavilo da se dešava i kada sam se preselila. Znam da je ovo bizarno i da se ne uklapa u norme, tako da sam ovde u potrazi za odgovorima. Dobila sam savet od nekoga ko je pokušao da mi pomogne da bi to zapravo mogla raditi moja psiha. Dozvolite mi da vam objasnim. Svi mi imamo ličnu duhovnu energiju i mnogo toga u ljudskom umu tek počinjemo da shvatamo. Sugerisali su mi da imam određene moći ili dar koji omogućavaju da se ovo dešava. Ipak, ova moć ima svoju cenu. To je bolno i uticalo je druge ljude koje poznajem. Krvavi tragovi ogrebotina na kraju zarastu i nestanu, ali ipak je zastrašujuće. Ne kažem da sam ja neka vrsta veštice ili bilo šta slično. Realnost je da ne znam šta se dešava ni kako da se nosim sa ovim. Dobro bi mi došla neka pomoć. Zato sam se odlučila za osnovni metod i odlučila da potražim druge ljude poput mene. Osoba sa kojom trenutno razgovaram je bila od velike pomoći, ali ona je samo jedan izvor informacija. Želela bih da čujem i od drugih. Hvala.“

2.“Ponekad se probudim i imam ogrebotine na gornjem delu tela, na prednjoj i zadnjoj strani desnog ramena, i na stomak sa desne strane. Ne nanosim ih sam sebi i nemam nikakve životinje. Šta mislite odakle one dolaze?“

3.“Previše puta sam se probudila sa teškim modricama na telu. Znam da na poslu često udaram rukama i nogama u razne stvari, ali ove modrice su na gornjem delu mog tela. Osim da me neko uštine ili udari, ne mogu da shvatim kako sam ih dobila. U nekoliko navrata je moj suprug primetio modrice i ogrebodine na mojim leđima. Te ogrebotine ne krvare, ali su sveže. Imala sam paranormalna iskustva u prošlosti gde sam bila gurnuta niz stepenice, ili udarena u leđa. Pozivam na moć Gospoda, Isusa Hrista da me oslobodi ovih napada. To obično funkcioniše. Ali, Đavo jednostavno ne voli da se okane.“

4.“Ogrebotine, koje nisu samosatlno nanete, definitivno su demonske. Bilo je više hiljada ovih nesreća u prošlosti, a 90% je demonskog porekla.

Postoje biblijski dokazi o tome, i može se prevazići. Ali ne idite kod katoličkog sveštenika zbog molitve; one će vas samo vezati u religioznom žargonu. Pozovite uglednog evangelistu.2

5.“Imam ovih problema trenutno. Juče sam se probudio sa velikom modricom na podlaktici u obliku bezubog ujeda čoveka. Okolno područje je otečeno, a imao sam još dve osobe pored sebe da potražimo ujede buba/pauka (ni jedan)!

Danas imam tri ogrebotine na drugoj podlaktici koje su postale kao porubi i peku. One su šire od ogrebotina mačke. Dve ogrebotine idu pravo od gore na dole na podlaktici, a treća je nekako zakrivljena ka druge dve. Sve su dugačke oko 5 do 6,5 cm. Ne konzumiram droge (spid, met, šta god) ili krek, ne konzumiram alkohol, ne konzumiram tablete bez recepta.“

6.“Probudio sam se oko 2:25 ujutru kada je moj trogodišnji sin utrčao u sobu vrišteći: “Skloni to od mene, skloni to od mene!“ Otvorio sam oči dok se penjao u krevet između mene i moje žene. Još uvek bio mrak u sobi. Pogledao sam ka podnožju kreveta. Bog mi je svedok, jasno kao dan, video sam zeleno lice. Video sam njegove oči, nos i usta. Njegova glava je bila na podnožju kreveta kao da je bradu naslonio na krevet. Vrisnuo sam koliko kog sam mogao glasno i potegao za svetlom. Do tada sam stajao na na mom jastuku… Lice je nestalo kada sam se okrenuo da upalim svetlo. Upalio sam sva svetla u domu i pretražio svaki orman, ispod svakog kreveta, svaki kvadratni centimetar. Nisam pronašao ništa!

Živimo u naselju zvanom Huron, za koje se veruje da je izgrađeno na indijskom grobllju. Ja sam bio u garaži, radio ispod kola i čuo sam da je neko ušao na vrata i zatvorio ih, ali nije bilo nikoga. Čuli smo glasno udaranje sa spoljašnje strane od čega se tresla kuća: ne jedan ili dva udarca, već šest ili sedam zaredom. Jednom sam pozvao policiju i oni su pretražili okolne terene. U to vreme je bilo 10 cm snega na zemlji i niko nije pronašao ni jedan otisak stopala na mestu odakle je dolazilo udaranje. Od tada sam se iselio iz te kuće, a moj otac je nastavio da živi tamo. On je imao tri ogrebotine na sebi prošle nedelje. Takođe je rekao da je video zeleno lice u svojoj sobi. Sagradio sam kuću na tri hektara na imanju odmah pored. Ništa se nije dešavalo u mojoj novoj kući jer smo je blagoslovili. Ali moj otac kaže da čuje muškarca kako priča skoro svake noći. Probudio ga je zvuk tekuće vode i morao je da je isključi. Kada se razboleo morao je da ode u bolnicu na operaciju, i bio je odsutan sedam dana. Puštao sam njegove pse svakog dana i hranio ih i provodio vreme sa njima. Oba psa su umrla bez ikakvog razloga noć pre nego što je moj otac pušten iz bolnice. Veterinar nije znao od čega su umrli. Oba psa su imala samo četiri godine. Verujem da je demonsko zlo u toj kući ubilo pse mog oca.

Sve što sam rekao je istina a ne trik.

Sa svetlije strane, moja majka, koja se razvela od mog oca pre 30 godina, živi u Arizoni. Ona hrani ove divlje ptice svakaog dana u svom dvorištu preko gipsanog zida. Pre neki dan je primetila lice na zidu koje je meni izgledalo kao Isus.“

7.“Imala sam neobjašnjive ogrebotine, čudne modrice, i eventualne opekotine. Takođe sam imala i vrlo precizne, laserski paralelne ogrebotine ispod desnog oka koje su nestale za par sati. Živim u čistoj kući bez kućnih ljubimaca i tuširam se svaki dan. Nisam religiozna. Svi tragovi se očiste za par dana i ne bole. Sanjam o velikim stvorenjima demonskog izgleda (visoka sa gladijatorskim ljudskim telima i ogromnim psećim glavama), ali u snu se ne plačim i nalazim da sam jača i brža i da ih odbijam vrlo lako. Prema rečima mog partnera, ja čvrsto spavam i vrlo sam mrzovoljna kada se probudim, tako da ne mislim da su ovi tragovi samostalno naneti. Neki su tačno na sredini leđa gde ne mogu da dohvatim. Možda su psihosomatski.“

8.“Dobijam ove ogrebotine kada sam budan…“

9.“Moj brat Gaj, moja najbolja prijateljica Mindi i ja (Krisi) smo bili u mojoj sobi pre neki dan. Sedeli smo u krugu u mraku i držali se za ruke. Svako od nas je izgovorio reči: “Prvog dana škole sam pao sa bicikla i zadobio ogrebotine,“ i tako sedam puta. Upalilismo svetla i pregledali naša leđa. Mini je imala sedam crvenih ogrebotina na leđima. Jedna ogrebotina je bila na mom vratu, dve ogrebotine na mojoj desnoj ruci, a četiri na levoj ruci. Moj brat je imao samo male. Slikali smo Mindine. Mindi i ja samo imale ogrebotine po čitavom telu. Jedna od Mindinih ogrebotina je ostavila krastu. Ona na mom vratu je voma duboka, dovoljno duboka da ostavi osip. Nemamo baš dobar odnos sa Isusom Hristom, tako da ne znam šta da radim… ali nosim krst. To mi pomaže kada sam uplašena iz nekog razloga. Imam zaista loš osećaj po pitanju ovoga. Pomozite. Imala sam čudna iskustva sa ovakvim stvarima i ranije, kao što je vrištanje na mojoj kameri kada sam pravila video a niko nije bio u kući sem mene. Videla sam čudne stvari u Mindinoj sobi ali neću zalaziti u detalje jer mi niko ne veruje. Ne znam šta da radim i plašim se da budem sama u svojoj sobi.“

Kako mogu objasniti ove misteriozne ogrebotine na telu?

Već nekoliko godina, moja porodica i ja smo doživeli tri ogrebotine koje se misteriozno pojavljuju na našim telima. Tokom tih bolnih godina smo zanemarivali Boga i sve što je on zastupao. Živeli smo za sebe, koristili droge i živeli u stilu “rok zvezde.“

Iako su ogrebotine bile čudne, ono što je izazvalo našu sumnju je bila činjenica da su se one pojavljivale u obrascima. Ponekad su bile tri ogrebotine kao mačije, samo dovoljno duboke da se vidi crveno, ali ne preduboko da krene krv. Ponekad je bila jedna horizontalna linija sa dve vertikalne linije koje prolaze kroz centar. Uvek bi pekle, a zaim potpuno nestale za kratko vreme, samo da bi se pojavile negde drugo na telu.

Ovo su bila vremena uronjena u konfuziju i haos, toliko da je atmosfera izgledala maglovito i mračno. Kako su se ove ogrebotine pojavljivale sve više i više, stvari su postajale jasnije. Ove misteriozne ogrebotine su imale značenje, svrhu. One su imale nameru da izazovu haos, konfuziju i na kraju da nas unište. Ukratko: demoni su ostavljali ove tragove na našim telima.

Neobjašnjive ogrebotine izazvane demonima

Znam, znam. Zvuči ludo, i slažem se. Prilično je neverovatno šta se zapravo dešava iza scene postojanja čovečanstva. Mojoj porodici i meni je rečeno da smo ludi, ali mi znamo istinu. Sve što smo uradili je bilo iskustvo fenomena, i odlučili smo da naše iskustvo podelimo sa drugima koji doživljavaju istu stvar. Malo smo znali, to se dešavalo milionima ljudi širom sveta!

Tri paralelne ogrebotine su simbol koj znači “Uništiti.“ Meta koju treba uništiti smo mi. Bog nam govori da đavo ide tamo-amo, tražeći koga može da proždere. Jedini odgovor za zaustavljanje toga je totalna predaja Isusu Hristu. Kako znamo? Pozvali smo Njega, čak i ako smo zanemarivali Njegove puteve, On je odgovorio. Posle nekoliko meseci donošenja pravih odluka u životu i kako smo postajali svesniji i poslušniji prema Božijim moralnim zakonima, oslobođeni smo! Mi smo živi dokaz da je Isus Hrist naš isceljitelj i naš Spasitelj!

Webtribune.rs

Procenjuje se da godišnje nestane oko 8 miliona dece, među kojima su i deca koja su pobegla od kuće kao i ona koja su oteta. Poznato je da mnoga deca koja su nestala završe kao robovi dečje prostitucije, pedofilije, prisilnog rada, uzimanja organa i prisilnog ratovanja piše 4dportal.

Pitanje je – gdje nestaju naša djeca? ICMEC u svom izvještaju iz veljače 2014. navodi porast u broju prijava nestale djece, i to iznad 40%. Britanska studija navodi nevjerojatno povećanje od 88% u prošlom desetljeću.

‘Naše bebe ukrali su u riječkom rodilištu i prodali ih imućnim parovima u inozemstvu’, tvrde dvije majke koje su rodile zdrave dječake i ostale bez njih!?
Priča za filmski scenarij.

Nakon što je jedna od njih rodila zdravog dječaka, kratko mazila i predala sestri, izgubio mu se svaki trag. Ocu su javili da su dijete i supruga dobro i da ne treba dolaziti u rodilište. Istu večer medicinska sestra je rekla majci da je dijete bolesno i da ga pregledava liječnik, ali nije rekla o čemu je riječ. Sljedećeg jutra javili su joj da je preminuo tijekom noći.

Nisu objasnili od čega je beba umrla. Liječnik koji ju je porodio rekao je da su tijelo već prebacili na patologiju. Otac je otišao i od patologa tražio da vidi sina, no ondje ga nije bilo. Sljedeća tri dana otac je dolazio tražeći dijete, no patolog mu je odgovarao da tijelo nije stiglo.

Liječnik im je tada rekao da su bebu već otpremili u mrtvačnicu. Otišli su na groblje i ondje vidjeli raku i križ s imenom sina, no nitko im nije mogao potvrditi da je ondje ukopano upravo njihovo dijete. Roditelji nisu dobili iz bolnice ni rodni list ni otpusno pismo novorođenčeta, čak ni smrtovnicu. Platili su detektiva koji je otkrio da su dokumenti iz bolnice lažni.

Druga majka je s trudovima došla u bolnicu. Liječnici su joj nakon pregleda rekli kako je beba umrla u trbuhu. Na porođaju su bila samo dva liječnika. Bez medicinskih sestara i drugog osoblja. No, majka je cijelo vrijeme osjećala bebu kako se miče u trbuhu, pa je nakon porođaja izričito zatražila od liječnika da joj pokažu dijete.

Dopustili su joj letimičan pogled, no dobila je anesteziju i nakon toga se ničeg nije sjećala. Kada se probudila, majka je opet zatražila da vidi tijelo bebe jer joj je u sjećanju ostala ružičasta koža idijete joj nije izgledalo mrtvo. Ujutro su ocu rekli da je posteljica ugušila bebu i da je obveza bolnice pokopati je. Tijelo je nestalo, dobili su dokumente iz bolnice koji su lažni jer se ne slažu datumi….

Djecu najviše kupuju pedofili! Cijene se kreću od 15.000 do 40.000 eura

U Srbiji su roditelji pokrenuli internetsku stanicu za nestale bebe www.kradjabeba.org, na kojoj govore o nestancima beba iz rodilišta u Srbiji. Lani su u Španjolskoj otkrili lanac liječnika, svećenika i časnih sestara koji su roditeljima ukrali više od 30.000 beba.

‘Čitav život znao sam da nešto nije u redu, da ja ne pripadam njima. U mojoj danskoj obitelji svi su plavi, takve su im oči i kosa, a ja sam crn. A onda mi je majka prišla i priznala ono što su od mene godinama krili. Kupili su me za 20.000 maraka od Centra za socijalni rad’, šokantna je priča Andersa Olsena, koji živi u Kopenhagenu, a rođen je zapravo u Vojvodini. Dodatni šok za Andersa uslijedio je kad su mu njegovi danski roditelji priopćili da je njegova sestra, s kojom je odrastao, zapravo beba rođenja u Šapcu u Srbiji

Njih dvoje pripadaju “armiji” od 10.000 beba čijim je roditeljima posljednjih četrdesetak godina u Srbiji rečeno kako su im djeca umrla odmah nakon rođenja u rodilištima, a zapravo su bila prodavana i posvajana. Bebe koje su našle dom kod drugih roditelja mogu se nazvati i ‘sretnim’ bebama u odnose na desetine tisuća onih koje su silovane i na obredima žrtvovane kao nekada životinje u čast Bogovima. U krađu novorođenčadi najviše su umiješane službe za socijalni rad, ljudi iz matičnih ureda, neki liječnici kao i neke službe iz vrha policije.

Shema je uglavnom ista. Nakon nekoliko dana bebe su proglašavane mrtvima, a u gotovo 99 posto slučajeva roditeljima nije dopušteno da vide mrtvo dijete uz objašnjenje da bi mogli doživjeti traumu koja može utjecati na sljedeću trudnoću. Svima su uglavnom pričane iste priče, koje su počinjale sa:’Još ste mladi, biti će djece’!

Je li USAID stoji iza organiziranog šverca djece i ljudskih organa?

Najnoviji slučaj, u kojem otac ukradene bebe, Damir Majstorović direktno i sa dokazima optužuje ljude u vrhu Kraljevine Nizozemske navodeći i imena i slike osoba koje učestvuju ( jedna je izvršila plastičnu operaciju) u otimanju djece, kao i slike seansi u kojima se ubijaju djecu, a radi se o 98.000 ukradenih beba i djece, samo potvrđuje da se ovdje radi o jako dobro organiziranom krijumčarenju djece, a potpuno je jasno i čemu sve to vodi.

Dakle, unatoč tehnološkom napretku, kao i zalaganjima brojnih organizacija, donesenim zakonima i međunarodnoj suradnji, broj nestale djece kao i broj iskorištavane djece je u porastu. Bez obzira na službena negiranja, djeca su uključena i u trgovinu organima. Ova trgovina također spada u organizirani kriminal, jer je u nju uključeno više osoba, poput agenata koji traže donore (bez obzira jesu li dobrovoljni ili ne), medicinskog osoblja, medicinskih stručnjaka, banke organa i drugih, a proziva se sve više i američka humanitarna organizacija USAID.

Meksički narkokartel simbolički nazvan ‘Vitezovi Templari’ optužen je da je za obred inicijacije u redove koristio kanibalističke rituale žrtvovanja i hranjenja dječjim mesom. Pokojni vođa kartela Nazario Moreno je osobno naredio da novi članovi odanost moraju dokazati konzumiranjem ljudskih organa. Izaslanik meksičke države Alfredo Castillo rekao je da su inicijati tako morali jesti ljudsko srce, što je potvrđeno tijekom ispitivanja uhićenih članova. ‘Imamo izjave ljudi koji kažu da su bili prisutni kada je Nazario Moreno došao i ostalima rekao – Danas ćemo pojesti nečije srce’!

Zašto se ovo događa i što se krije iza brda?

Potpuno je jasno da je ovo samo dio davno napravljenog scenarija iluminata koji žele pokoriti svijet. Svi su zadovoljni. Zahvaljujući švercu djece i organa koje se provodi ‘legalno’ preko USAID-a i sličnih ‘humanitarnih’ Sorosevih organizacija, pedofili plačaju i dobivaju svoje ‘topovsko meso’ na koje mogu zadovoljavati svoje bolesne nagone, psihopati koji žele živjeti kao kornjače (Rockefeller i drugi stogodišnjaci) dobivaju mlade organe, IBM koji je kupio licencu mikročipa početi će masovnu proizvodnju čipova kako bi čipirali svu djecu jer će ih tako ‘pronaći’ kada ih se otme.

Poslije će se se uvesti obveza čipiranja ostalih ljudi ( kada mogu djeca mogu i odrasli) kako bi se preuzela kontrola na čitavim čovječanstvom. Je li i ovaj tekst teorija zavjere? Shvaćamo li uopće što se događa?

(4dportal.com)

Više puta su se pojavljivale tvrdnje u pojedinim medijima da države kao takve ne postoje, već da postoje samo korporacije koje su stvorene u tajnosti. Jedino što održava državu na životu je naš um koji je uveren da ona postoji. I taman smo to prihvatili, a onda se desi ovo…

Država po pravilu živi za ljude, a ljudi bi trebalo da žive i za državu. Svi su ubeđeni da žive upravo u takvom svetu, svetu država koje žive za ljude. Međutim, to nije tako.

Mi živimo u svetu korporacija koje, kao i svaka druga kompanija, ljude drži za radnu snagu ili, bolje rečeno, kao zalog na temelju na kome se zadužuje na tržištu, a posluje za profit i živi za profit. Profit u korporacijama, kao i u svakoj drugoj kompaniji, ne ide ljudima/zaposlenima.

Od njega žive samo oni koji su na vrhu piramide. Dakle, vlasnici i direktori.

U videu koji možete pogledati, dobićete potvrdu da je to baš tako. Naime, američki kongresmen Alen Vest je u javljanju za jednu američku tv kuću, najverovatnije potpuno slučajno, javnosti rekao istinu. Gotovo kao da se izlanuo:

– Predsednik je glavni izvršni direktor korporacije nazvane SAD –kaže on.

Ko je vlasnik ovih korporacija to verovatno nikada nećemo saznati. Mora biti da je reč o poslovnoj tajni. Pogledajte priznanje, a nakon toga se zapitajte. Ko ste vi i za koga ste dužni da radite?

Pogledajte video:

(Dnevno.rs)

Bugarski predstavnici, pre 100 godina, stigli su u Solun kako bi potpisali primirije u Prvom svetskom ratu. Jedini uslov koji su tada imali – sprečiti ulazak srpske vojske na teritoriju Bugarske.

Ovom kapitulacijom, kraj velikog rata se bližio, a krajem rata otvoren je put ujedinjenju sa drugim Južnim Slovenima, o čemu su “maštale generacije”.

“U noći 26/27. septembar u britanski štab u Strumici stigli su bugarski oficiri koji su zatražili primirje. Bugarski paralmentarci su 29. septembra stigli i u Solun kako bi potpisali primirje. Jedini uslov koji su bugarski predstavnici tražili bio je da se spreči ulazak srpske vojske na teritoriju Bugarske. Sada su se borbe vodile jedino sa ostacima nemačke 2. armije koja je takođe bila na Solunskom frontu”, objašnjava za B92.net istoričar Danilo Šarenac.

Ove trupe, dodao je, povlačile su se kroz Srbiju vodeći uzastupne borbe sa srpskom vojskom koja ih je gonila. Najžešće borbe vođene su kod Niša, 10-12 oktobra. Uprkos protivljenju savezničke komande srpske jedince su bile i do 200 kilometara ispred glavnine savezničkih snaga.

Ovako je počeo proboj fronta

Artiljerijska priprema za Solunski front počela je 14. septembra u osam sati ujutru. Na osnovu njenog učinka doneta je odluka da se 15. septembra u 5.30 ujutru krene u pešadijski napad. Ključan dan za proboj Solunskog fronta je upravo taj 15. septembar. Ono što mi danas zovemo Probojem Solunskog fronta značajan deo savremenika zvao je Dobropoljska bitka, prema položaju Dobro Polje u Makedoniji, gde je i izvršen proboj bugarskih položaja.

Ova bitka je trajala tri dana, do 18. septembra. Tada je već bilo jasno da bugarska vojska nema snagu da zaustavi saveznički napad i da je čitava bugarsko-nemačka linija u ozbiljnom problemu. Ideja za proboj poticala je od srpske Vrhovne komande, a nju je podržao glavnokomandujući Savezničkih armija na Solunskom frontu, general Franše D’Epere.

Plan je bio da 1. i 2. srpska armija kao i dve francuske divizije prve pokušaju proboj kod Dobrog Polja U slučaju uspeha napad bi se proširio. Udar je bio uspešan. Do 22. septembra su se i ostali saveznici pridružili napadu. Do 29 septembra srpske trupe izbile na bugarsku granicu. Ovako snažan udar saveznika na bugarske jedinice pokazao je do koje mere je moral bugarskih vojnika bio slab. Pojavio se ogroman broj dezertera, a vojno rukovodstvo je umesto odbrane Makedonije postavilo novi prioritet: odbranu same Bugarske. Međutim, moral bugarskih trupa bio je očajan.

Kontroverze

Od samog početka javile su se kontroverze koliki je značaj Solunskog fronta za kraj rata. Izbacivanje Bugarske iz rata uticalo je na opšte pogoršanje morala u kampu Centralnih sila. Otomansko carstvo izlazi iz rata 30. oktobra 1918.

“Ipak, treba imati u vidu širu sliku. Nešto pre savezničke ofanzive na Solunskom frontu dolazi i do niza ofanziva na Zapadnom frontu. U avgustu 1918. Saveznici pokreću ogroman napad na nemačke položaje oslanjajući se na tek pridošle američke trupe. Dakle, dok srpske trupe prednjače u proboju u Makedoniji, Saveznici istovremeno žestoko pritiskaju Nemce na Zapadnom frontu. Sve se dešava uporedo. Nemci su do oktobra 1918. godine na Zapadu izgubili sve ono što su osvojili tokom 1914”, navodi Šarenac.

Dolazi do jednog simultanog raspada armija Centralnih sila, a doprinos srpske vojske kao i čitave savezničke vojske na Solunskom frontu, dodaje, svakako ima svoje važno mesto u celoj priči.

“Međutim, treba imati u vidu da se na Zapadnom frontu radi o borbi oko 10.000.000 vojnika na obe strane, dok se na Solunskom bori oko 1.5 miliona. U međunarodnoj istoriografiji se nažalost proboj Solunskog fronta prilično podcenjuje, kao i čitavi događaji na Solunskom frontu. Sa druge strane, srpska i jugoslovenska istoriografija retko su Solunski front posmatrale u kontekstu nečega što je ipak svetski događaj u kome se bore i umiru milioni ljudi”.

Navodi i da je još je u međuratnom periodu postojala ova rasprava, o tome gde je mesto Solunskog fronta u porazu Centralnih sila.

“Može se reći da oko ovog pitanja ni danas nema pune saglasnosti, naročito što i danas nemamo neku posebno kvalitetnu domaću knjigu na ovu temu”, ukazuje Šarenac.

Posledice

Šarenac ističe da su posledice po sve zemlje učesnice bile različite, te da su se sa protokom vremena stavovi po tom pitanju menjali.

Za Kraljevinu Srbije, ističe, proboj fronta značio je oslobođenje i kraj jedne izuzetno teške okupacije. Tom pobedom, otvoren je put ujedinjenju sa drugim Južnim Slovenima.

“Za većinu stanovnika Kraljevine Srbije to je tada bio jedan pozitivan čin, o kome su maštale generacije. Stvorena je jedna jako velika država za koje se verovalo da će biti dovoljno jaka da neće morati da neprestano trpi pritiske velikih sila. Sa druge strane, cena koja je plaćena za ovakav uspeh bila je kolosalna i pitanje je da li se Srbija ikada demografski i psihološki oporavila od posledica tako velikog napora, tako dugog ratovanja od 1912. do 1918.”, ukazuje Šarenac.

Ne zna im se broj

I dalje se ne zna koliko je zapravo srpskih vojnika stradalo u Velikom ratu. taj podatak, navodi Šarenac, predmet je kontroverze u domaćoj nauci.

Napominje da je zvaničan podatak od 1.200.000 vojnika i civila.

“Međutim, gotovo je sigurno da je ova cifra preuveličana i da je nastala kao deo napora da se Saveznici ubede u ispravnost stvaranja Jugoslavije. Savremeni domaći istoričari sve češće govore o broju od oko 600.000 vojnih i civilinih žrtava. Treba napomenuti da u ratu Srbija nije učestvovalo sa oko četiri miliona stanovnika kako se obično tvrdi”, dodaje on.

Kaže i da su stanovnici iz “novih oblasti” (krajeva pripojenih Srbiji 1913. godine) samo delimično mobilisani.

“Dakle, ‘stari krajevi’ sa oko tri miliona stanovnika podneli su najveći deo vojnih gubitaka. Imajući to u vidu može se reći da je Kraljevina Srbija bila u samom vrhu država koje su u ratu pretrpele najviše gubitke u ljudstvu”, objašnjava Šarenac.

Rastao ugled Srbije

“Kraljevina Srbija je rat dočekala, sasvim zasluženo u taboru pobednika. Njen ugled bio je jako veliki jer su je Saveznici doživaljvali kao državu koja se borila uz Saveznike bez previše kalkulisanja. Stvaranjem Kraljevine SHS ostvaren je i ratni cilj Kraljevine Srbije, postavljen u decembru 1914, a to je ujedninje”, rekao je Šarenac.

Međutim, ukazuje da je cena svega toga bila veoma velika. Srbija je bila zemlja koja je bila u potpunosti razorena, “da ne pominjemo smrtnost stotina hiljada produktivnih stanovnika”.

[wp_ad_camp_6]

“Možemo reći da pred-Kumanovska Srbije, one Srbija iz 1912. godine, više nema, ni u demografskom ni u kulturnom smislu. Rat je trajno izmenio i one koji su preživele. Možemo samo da pretpostavimo na koje sve načine. Mnogi savremenici pisali su o posleratnoj apatiji i depresiji. Ipak, ratna pobeda doživljavana je i kao dokaz nacionalnog karaktera, istrajnosti, upornosti. Ovakva situacija vodila je međutim i preteranoj glorifikaciji vojnih iskustava iz vremena 1914-1918. Tako nešto se dogodilo i u Francuskoj, pa se uzroci brzog sloma tokom 1941. godine jednim delom mogu potražiti i u preteranom oslanjanju na staru slavu”, objasnio je on.

Rat nije delovao samo na “običnog čoveka”, već je na više načina oblikovao i srpsku političku elitu.

“U Kraljevini Jugoslaviji pitanje srpskih ratnih žrtava, postalo je, nažalost, pitanje dnevne politike, pa se i sa zaslugama srpske vojske redovno licitiralo. Umesto odnosa pijeteta prema ratnih žrtvama, one su postale instrument u političkoj borbi. Stradanje u ratu često je korišćeno kao snažan politički argument u borbi sa hrvatskim strankama”, zaključio je naš sagovornik.

Branislava Gigović Grubić (B92)

Prema predviđanju pokojnog američkog sveštenika dr F. Kentona Bišora, osnivača i bivšeg predsednika Svetske Biblijske organizacije, smak sveta će početi 2021, a doživeće vrhunac povratkom Isusa Hrista, najkasnije 2028. godine.

Dr Bišor, koji je umro 2016, napisao je niz knjiga u kojima predviđa skorašnji povratak Isusa Hrista.

Ovaj teolog je tvrdio da Biblija obiluje simbolima koji ukazuju na predstojeću apokalipsu i veruje da su dva rata u jednom veku i rađanje Izraela bili početak kraja.

U knjizi “Kada će se desiti drugi Hristov dolazak?” teolog piše:

– Parabola smokvinog drveta je proročanstvo ponovnog rođenja izraelske nacije.

Grčka sintagma “tauta panta”, prevedena kao “sve to” odnosi se na početak porođajnih muka (Jevanđelje po Materju 24:8)

– Hrist je zapravo rekao da kada doživite porođajne muke – Prvi i Drugi svetski rat, glad, smrtonosne zaraze i zemljotrese – znaćete da se približava Njegov dolazak.

Dr Bišor tvrdi da se “sedam važnih znakova već ostvarilo, još pet se trenutno ostvaruje, a još 15 tek treba da se ostvari.

On je takođe predvideo rat, u čijem središtu će biti Izrael koji će se suprotstaviti većim državama poput Irana i Rusije, kao i da će druge religije osetiti Božji gnev.

– Kada se te države okrenu protiv Izraela, Bog ne samo da će poraziti njihove vojske, već će “pustiti oganj” na Rusiju i Iran i one koji “žive na ostrvima bez straha”.

– Ja to vidim kao uklanjanjanje islamskog prisustva. Prema tome, veliko čudo će nagnati mnoge da se priklone Bogu.

(Express.co.uk)

Ljubodrag Duci Simonović, nekadašnji košarkaš i doktor filozofije, ispričao je kako je upoznao generala Nebojšu Pavkovića  i kako je ispred ispred vile Mir pokušavao da spreči hapšenje Slobodana Miloševića.

“Pavkovića sam upoznao tako što kad sam prolazio pored jedne kafane neko je vikao – Simonoviću! I ja se nisam okrenuo kad čujem posle jedno 50 metara neko trči za mnom. Pogledam a ono neki krupni mladić dolazi i kaže – general Pavković hoće da vas vidi. I ja se nasmejem i dođem. Tu se Pavke i ja izljubimo. I on mi je svašta pričao šta je bilo na Kosovu. Rekao mi je o tome koliko je OVK ubijala Albance i da je zapravo naša vojska branila Albance od OVK. Ispričao mi je kako je prilikom jednog američkog bombardovanja Prištine vojska krenula da pomaže narodu i Pavke mi kaže kako je ispred pošte u tom trenutku video čoveka kako sedi sa puškom u ruci. Odjednom eksplozija, kaže mi Pavković, a ja pogledam čovek i dalje sedi – ali nema glave”, ispričao je Simonović u intervjuu za Balkan Info.

On se prisetio i one večeri kada je hapšen Slobodan Milošević u vili Mir.

“Bio sam ispred Užičke kada su hapsili Miloševića. Bio sam sa ćerkom Dunjom i sa bivšom suprugom. Došli smo oko ponoći. Bili smo na donjem delu. To se videlo da je sve napravljen spektakl za Zapad. Srbi hapse svog predsednika a Zapad tapše. Bio je jedan reflektor na jednom visokom stubu koji je osvetljavao taj prostor. A sa te leve strane dolazili su zatamnjeni džipovi iz kojih su iskakali momci koji su imali zamaskirana lica i patike. Nosili su neke kratke šmajesere to su neki engleski automati. Pokušavali su da se podvuku pod taj zid a neki su pokušavali da ga preskoče”, kaže on.

Ističe kako su se tada i čuli pucnji sa druge strane.

“Bio sam očajan nisam znao šta da radim od muke. Našao sam u šumi neki šut i onda sam ih gađao ciglama. Jednog sam pogodio u vrat a na jednom džipu sam razbio staklo. Odjednom iz tog mraka vidim ruku koja drži pištolj i okreće se prema meni. Ja sam bio na 10 metara od njega, a ja kao da gledam film. Nisam uopšte bio svestan. I odjednom vidiš noga jedna koja izlazi iz mraka i udara u lakat tog tipa i on puca u vazduh… I tu nastaje jurnjava”, kaže Simonović.

On je ispričao i da je te te noći imao kašikaru on bi je bacio na novinare koji su bili ispred Miloševićeve vile.

“Znaš kako su se postavili – ko fudbalska ekipa. To je bila borba za 5 miliona dolara za Miloševićevu glavu”.

Ujutru je, kako kaže, poslao ćerku kući a on je krenuo sa grupom ljudi na severnu kapiju.

“Četa mala ali odabrana. Mi smo se uhvatili ispod miške a bilo nas je tri reda. Prvo nas je policija ubeđivala ali onda su videli da nema šanse da mi pristanemo da dobrovoljno se raziđemo. I meni prilazi jedan mladi policajac, hvata me za jaknu i ona tu puca… Sva se pocepala i raspala. Ja bio besan. Skočim i uhvatim ga za gušu i počnem da ga davim. I skoče onda njegove kolege i osetio sam dva udarca u glavu. I tu sam pao u nesvest. Posle kada sam se probudio čujem žene viču – Ubiše Ducija!”, kaže Simonović.

Posle ga je jedan prijatelj odvezao kući da se presvuče.

“I posle sam se ponovo vratio pred Užičku”.

U jednom trenutku Duci je zaplako tokom intervjua sećajući se kako je prvi put video Miloševića izbliza.

“E a mi kad smo bili na tom platou ispred tog platoa Milošević se pojavio sa unukom. To je bilo prvi put da sam ga video izbliza. To mi je bilo najtragičnije”, ispričao je drhtavim glasom Simonović.

VIDEO:

(Balkaninfo)

Pogledajte intervju s dr. Semirom Osmanagićem, istraživačem i piscem. Stekao je status najkontroverznijeg antropologa današnjice vodeći naučni projekt istraživanja “Bosanske doline piramida”.

2005. godine je proglasio brdo Visočica pored mesta Visokog, za piramidu ilirskog porekla, staru desetak hiljada godina.

Otkriće piramida u Bosni i Hercegovini učinilo ga je svetski poznatim. O njemu su reportaže snimili brojni svetski mediji.

Intervju je snimljen 04.09.2018. godine u Sarajevu.

(Balkaninfo)

Tradicija upotrebe novca na prostorima današnje Srbije veoma je duga i seže u daleku prošlost. Srpski dinar ima dugu istoriju, a možemo je pratiti od početka 13. veka.

Kada je u srednjem veku došlo do formiranja nezavisnih država u Evropi, svaki vladar je svoju političku nezavisnost isticao kovanjem sopstvenog novca. Isti slučaj je bio i sa srednjovekovnom srpskom državom, koja je počela da jača od vladavine Stefana Nemanje tokom druge polovine 12. veka.

“Dinar” se među Srbima prvi put pominje u izvorima s kraja 1214. godine, u vreme Stefana Prvovenčanog. Novac su, sve do pada Despotovine, 1459. godine pod tursku vlast, nastavili da kuju gotovo svi srpski vladari, i to širom teritorije srpske srednjovekovne države, u kovnicama koje su se nalazile u blizini brojnih rudnika srebra kao što su Brskovo, Rudnik, Novo Brdo, Srebrnica, Trepča i drugi.

Bitno je napomenuti da u srednjovekovnoj Srbiji nije postojala centrala državna kovnica. Srpski srednjovekovni novac je kovan u više mesta, obično u blizini brojnih rudnika srebra ili u gradovima.

Prvo samostalno kovanje novca u srednjovekovnoj srpskoj državi započeo je kralj Stefan Radoslav po uzoru na vizantijski novac.

Jedan od najbitnijih rudnika srebra u tom periodu svakako je bio Brskovo (kod današnjeg Mojkovca, u Crnoj Gori) pri kom se nalazila i kovnica novca, a po svojoj vrednosti ostao je čuven brskovski dinar.

Brskovski dinar je naziv za srednjovekovni srebrni srpski dinar, rađen u kovačnici (tvrđavi) rudnika Brskovo. Kako su emisije novca nazivane prema njegovom poreklu, tako se već 1277. godine, za vreme kralja Dragutina, naziv “brskovski dinar” našao u Dubrovačkom carinskom statutu. Ponekad se novac po poreklu pominjao u širem smislu oblasti ili države, kao “dinari kralja Raške” ili “raški dinari” kako je navođeno u Veneciji.

Prve emisije brskovskog novca bile su po kvalitetu ravne venecijanskom grošu. Ima podataka da su bile i vrednije tj. imale malo veću težinu od venecijanskog. Sve dok je srpski novac imao te karakteristike, Venecija ga je rado primala.

Međutim, kad je došlo do pada njegove vrednosti, doduše minimalnog, i na težini i na kvalitetu, Venecija je zaustavila njegov prijem. Upravo zbog toga, čuveni italijanski književnik Dante Aligijeri smestio je srpskog srednjovekovnog kralja Milutina u svoj čuveni ep “Božanstvena komedija” ni manje ni više nego u – pakao, a vladar je optužen za falsifikovanje.

Brojnost, raznovrsnost i lepota srednjovekovne srpske valute, dostigla je svoj vrhunac za vreme najvećeg srpskog vladara, kralja (1331–1346), a potom cara Dušana (1346–1355), kada se prevazilaze susedne zemlje toga vremena.

Srpska srednjovekovna država se ugasila u 15 veku, dolaskom Osmanskog carstva, a sa njom se i ugasila proizvodnja novca.

Sve do polovine 19. veka u upotrebi je bio veliki broj različitih moneta stranih država. U periodu turske prevlasti, na teritoriji današnje Srbije radilo je  nekoliko kovnica turskog novca, Novo Brdo, Kučajna i Beograd. Naziv poslednje vrste turskog srebrnog novca – para – prisutan je i danas kao naziv stotog dela srpskog dinara.

(Srbija Danas)

Arheolozi u Izraelu su iskopali istorijsko mesto za koje se verovalo da je tu Isus Hrist pretvorio vodu u vino.

Prema Jevanđelju po Jovanu, Isus je tokom Venčanja u Kani pretvorio vodu u vino.

Kako se navodi, Isus, Marija i njegovi učenici su pozvani na venčanje, a kada je nestalo vina, Isus je pokazao znak svoje božanstvenosti tako što je pretvorio vodu u vino.

Hodočasnici su stotinama godina verovali je to čudesno mesto Kafr Kana, grad na severu Izraela u blizini Galilejskog mora.

Međutim, u bombastičnom razvoju, arheolozi sada veruju da je Kana iz biblijskog vremena zapravo bila prašnjavo brdo 8 km severnije.

A slike pokazuju upravo lokaciju ovog neverovatnog otkrića.

Brojni ubedljivi tragovi ukazuju na to da je ta lokacija zapravo Kurbe Kana, jevrejsko selo koje je postojalo između 323. godine p.n.e i 324. godine nove ere.

Iskopavanja su otkrila mrežu tunela koji su korišćeni za hrišćansko obožavanje, obeležene krstovima i referencama o Kyrie Iesou, što je grčka fraza koja znači Isus Hrist.

Tu je bio i oltar i polica sa ostacima kamenog suda, plus prostor za još pet.

U šest kamenih posuda nalik na ovu se držalo vino u biblijskom prikazu čuda.

Dr Tom Mekala, koji rukovodi iskopavanjima, rekao je da postoje još tri mesta sa čvrstim dokazima da je upravo tamo bila Kana.

“Ali nijedno nema skup dokaza koji čini tako ubedljiv slučaj kao Kurbe Kana,“ rekao je on.

“Otkrili smo veliki hrišćanski kompleks koji je služio hodočasnicima koji su došli u potrazi za mestom na kojem je Isus napravio svoje čudo “voda u vino“.“

“Ovaj je kompleks korišćen u kasnom petom ili početkom šestog veka, a nastavili su da ga koriste i hodočasnici tokom 12. veka.“

“Hodočasnički tekstovi iz ovog perioda koji opisuju ono što su hodočasnici uradili i videli kad su došli u Kanu Galilejsku podudaraju se sa onim što smo izložili kao kompleks strahopoštovanja.“

Kao deo dokaza, dr Mekala ukazuje na rad jevrejskog istoričara Flaviusa Josefusa iz prvog veka.

On je rekao: “Njegovi podaci o Kani geografski se poklapaju sa lokacijom Kurbe Kane.“

“U Novom zavetu i tekstovima rabina tvrdi se da je selo bilo jevrejsko, blizu Galilejskog jezera i u području niže Galileje.“

“Kurbe Kana ispunjava sve ove kriterijume.“

Što se tiče bolje poznate lokacije u Kafr Kani, dr Mekala je skeptičan.

“Kada turiste koji danas posete Izrel vode u Kanu, vode ih u Karf Kanu,“ rekao je on.

“Međutim, ova lokacija nije prepoznata kao mesto za hodočašće za one koje traže Kanu do 1700-ih godina.“

Dr Mekala veruje da bi otkrića u Kurbe Kani mogla čak i podupreti slučaj za istoričnost Jevanđelja po Jovanu.

On je rekao: “Naše iskopine su pokazale da je ovo zapravo bilo prosperitetno jevrejsko selo koje se nalazilo u srcu većeg dela Isusovog života i službe.“

“Za Jevanđelje po Jovanu, Kana je na neki način Isusovo sigurno mesto ili operativni centar. To je mesto gde su se on i njegovi učenici vraćali kada naiđu na otpor u Judeji.“

“Rekao bih da naše iskopine garantuju barem ponovno razmatranje istorijske vrednosti Jovanovih referenci o Kani i Isusu.“

Webtribune.rs

Mnogi ga hvale, jer je bio monarh koji nije napustio svoju vojsku, već sa njom, u najtežim mukama prošao golgotu prelaska preko Albanije 1915. pa potom, na čelu savezničke armije probio Solunski front. Sa svega 45 kilograma, kralj Aleksandar I Karađorđević, umarširao je u oslobođeni Beograd 1. novembra 1918. godine.

Najveći deo srpske javnosti ne zna da je kralj Aleksandar Karađorđević jedini srpski vladar koji nema svoju ulicu u Beogradu, iako je Srbin koji je vladao najvećom teritorijom (Kraljevina Jugoslavija je bila veća od Dušanovog carstva). Prošle godine (ne)pravda je delimično ispravljena – deo leve obale Save od Brankovog mosta do Ušća i desna obala Dunava od Ušća do hotela “Jugoslavija”, nosi naziv po Aleksandru.

Njegova uloga za vreme i posle Velikog rata (1914-1918) i danas je pod lupom istoričara. “Urbane strane” neutralno navode sve pluseve i minuse vladavine kralja Aleksandra, s namerom da istorija konačno da svoj sud o prvom vladaru Jugoslavije.

Jedni ga hvale, jer je bio monarh koji nije napustio svoju vojsku, već sa njom, u najtežim mukama prošao golgotu prelaska preko Albanije 1915. pa potom, na čelu savezničke armije probio Solunski front.

Stvorio je veliku državu malih, južnoslovneskih naroda, sa željom da ti narodi budu ravnopravni. Namera mu je bila da ujedinjeni Sloveni budu pandan velikim evropskim narodima. Mislio je da Srbi, Hrvati i Slovenci mogu da budu jedan narod, istog jezika, tri vere. Svojim sinovima je dao imena Petar (srpsko ime), Tomislav (hrvatsko) i Andrej (slovenačko), kao želju da on da primer ujedinjenja.

Želja mu je bila da se ti mali narodi integrišu u jugoslevnski korpus, da ne budu marionete velikih sila, već da sami odlučuju svoju sudbinu. Kao plus njegove vladavine može se navesti da je 1920. godine primio 40.000 najškolovanih Rusa, koji su bežali od boljševičke čizme. Oni su u Kraljevinu SHS uneli kapital, znanje i umetnost. Između dva svetska rata značajno su uticali na ubrzan razvoj društva.

S druge strane, oni koji ga kritikuju, spočitavaju mu upravo stvaranje Jugoslavije, što je dovelo do netrpeljivosti slovenskih naroda. Najveći broj Hrvata i Slovenca su to doživeli kao promenu imperije, a ne kao oslobođenje i ujedinjenje “istih” naroda. Krvavi bratoubilački ratovi 1941-1945. godine i oružani sukobi iz “devedesetih” su potvrda teze da nismo “isti” narodi.

Za vreme kralja Aleksandra počela je industrijalizacija zemlje. Nisu kažnjeni ratni profiteri iz Velikog rata, a tadašnji bogataši su, za šaku brašna dnevno, eksploatisali običnog radnika. Ulice su bile pune prosjaka, ratnih invalida, koji su se tokom balkanskih ratova i Prvog svetskog rata borili za oslobođenje, da bi potom umirali od gladi i u bedi.

Porodica Aleksandra Karađorđevića se enormno obogatila baš u period između dva svetska rata. A za njega se govorilo da je mason. Konačni razdor sa Hrvatima je napravio “Šestojanuarskom diktaturom” 1929. godine. Brata Đorđa je sklonio sa dvora, i smestio ga u bolnicu za duševno obolele.

U ovoj analizi “Urbanih strana” jasno se vidi da kralj Aleksandar Karađorđević Ujedinitelj nije bio ni beo, ni crn. Pre osam godina, autor ovog teksta podneo je zahtev (vidi sliku) prestoničkoj Komisiji za imenovanje ulica i trgova da kralj Aleksandar, ipak dobije svoje mesto na prestoničkoj mapi. Predlog je dobio zeleno svetlo, ali je stavljen u rezervni fond.

Sredinom prošle godine, Aleksandar je dobio svoje mesto. Deo beogradske obale se zove po njemu. Monarhistima to nije dovoljno. Predlažu da velika obilaznica oko Beograda dobije po njemu ime.

To obrazlažu time da je njegov nadimak Ujedinitelj, a da ta saobraćajnica ujedinjuje Koridor 10 oko glavnog grada, kao glavna saobraćajna arterija. Oni koji ne podržavaju Aleksandra I Karađorđevića kažu da istorija sama da svoj pečat i da to urade neke naredne generacije. I da mu je par kilometara obale na Ušću sasvim dovoljno.

Vanbračna ćerka

Teoretičari zavere imaju puno mističnih, neproverenih priča o sinu kralja Petra. Aleksandar Ujedinitelj je krunisan za kralja SHS 16. avgusta 1921. godine. Kažu da mu je tada preko celih grudi napravljena tetovaža koja je predstavljala pruskog jednoglavog orla široko raširenih krila, s mačem u jednoj i šarom u drugoj kandži.

Orao je krunisan heraldičkom krunom, nalik na krunu Svetog rimskog carstva. U nekim dokumentima se navodi da je on bio prvi Srbin koji je leteo avionom sredinom aprila 1910. godine u Francuskoj. Beogradska čaršija je govorila da kralj Aleksandar ima vanbračnu ćerku Jelenu Juženidi (1920-1998) sa francuskom lekarkom Šarlot Kotijar. Međutim, ove priče nikada nisu zvanično potvrđene.

Atentat

Atentat u Marselju na kralja Aleksandra I Karađorđevića se odigrao 9. oktobra 1934. godine, prilikom njegove zvanične posete Francuskoj, ispred Palate Burze, u 16 časova i 20 minuta. Terorista Vlado Černozemski, pripadnik Unutrašnje makedonske revolucionarne organizacije, usmrtio je kralja Jugoslavije sa četiri metka, a jednim je lakše ranio francuskog ministra inostranih poslova Luja Bartua, koji je usled neadekvatne medicinske pomoći iskrvario i umro.

Napad su organizovale ekstremističke hrvatske organizacije i VMRO, zbog namere da otcepe Hrvatsku i Makedoniju od Kraljevine Jugoslavije. U napad su bile umešane i strane sile, u prvom redu Musolinijeva Italija, koja je imala teritorijalne pretenzije na jadransku obalu.

Milenko Kovačević (Urbanestrane.rs)

Bio sam očevidac zločina, sin jedinac mi je ubijen pred očima, i za sve ove godine prvu izjavu istražnim organima sam dao u septembru 2017, kaže Lazar Obradović

“Da država hoće da reši ovaj slučaj, već bi ga rešila, ili bi kazala da su izvršioci nedostupni jer su Albanci, ili da su to uradile naše državne službe i da nije u interesu da se otkriju detalji”, kaže za Danas Lazar Obradović.

Zašto već 19 godina nema odgovora na pitanje ko je ubio šest dečaka u pećkom kafiću „Panda“? Masakr u „Pandi“ je najkrvaviji zločin koji se na Kosovu i Metohiji dogodio do početka bombardovanja. Istraga u Tužilaštvu za organizovani kriminal počela je tek u maju 2016. godine. Zašto je trebalo da prođe više od 17 godina da bi se pokrenula istraga? U „Pandi“ su 14. decembra 1998. ubijeni Ivan Obradović (15), Vukota Gvozdenović (16), Svetislav Ristić (18), Zoran Stanojević (18), Ivan Radević (24) i Dragan Trifović (18), a ranjeni su Vlado Lončarević (18), Mirsad Šabović (34) i Nikola Rajović (18).

“Kad se bude saopštila istina, Srbija će se skameniti”, kaže Milena Radević, majka nastradalog Ivana. – Dok smo molili za pomoć razne političare i predstavnike državnih organa, s jednog uticajnog mesta mi je rečeno da bi najbolje bilo da stavimo tačku na taj slučaj.

“Mesec dana nisam mogla da dođem k sebi posle tih reči”, priseća se Milena.

Očekivalo se da će država u najkraćem roku otkriti ubice. Međutim, već od prve večeri neke stvari su počele da ulivaju sumnju…

Pećanci su bili zgroženi kada je u Dnevniku 3 RTS-a informacija o ubistvu dece objavljena pred samu vremensku prognozu, i to u formi skraćene vesti. Dežurni urednik je prethodno odbio da primi izveštaj dopisnika iz Peći jer nije imao zvaničnu izjavu istražnog sudije, koju te noći nije bilo moguće dobiti.

Inače, RTS je par dana pre masakra u udarnom Dnevniku dve noći zaredom čitao saopštenje OVK u kojem se najavljuju napadi na lokale u kojima se okuplja srpska omladina. Vlasti, međutim, nisu ograničile ili zabranile rad ugostiteljima u noćnim satima, iako je OVK, kojom je komandovao Ramuš Haradinaj, bila u žestokoj ofanzivi.

Na dan sahrane, 16. decembra, opelo je služio patrijarh srpski Pavle, ali niko iz državnog vrha se nije udostojio da dođe iz Beograda i prisustvuje sahrani. Iz Beograda je u Peć došao jedino Vojislav Mihailović, potpredsednik Skupštine Srbije, iz opozicije.

Posle nekoliko dana, policija je uhapsila dvadesetak Albanaca za koje je rečeno da su organizovali napad na „Pandu“. Nikola Šainović, tada potpredsednik Savezne vlade zadužen za Kosovo, slavodobitno je saopštio da je slučaj „Panda“ rešen.

“Kad su uhapsili tu grupu, jedan prijatelj iz pećkog SUP-a mi je u poverenju kazao da ti Albanci nemaju nikakve veze s Pandom, da su to obični kokošari”, seća se Ljubomir Ristić, otac ubijenog Svetislava.

Bivši načelnik pećkog SUP-a Boro Vlahović kaže da je za slučaj „Panda“ bila nadležna Služba državne bezbednosti pošto se radilo o krivičnom delu terorizam, a što na otkrivanju izvršilaca nije isključivalo i rad javne bezbednosti.

“Mi iz javne bezbednosti intenzivno smo radili na otkrivanju izvršilaca, ali kada su pripadnici Državne bezbednosti posle nekoliko dana uhapsili grupu Albanaca za koje je rečeno da su organizovali i izvršili zločin u kafiću Panda, javna bezbednost je prestala sa operativnim radom na tom slučaju. Kad Državna bezbednost nešto preuzme da radi i kad saopšti da je slučaj rešen, nije praksa da javna bezbednost nastavlja sa radom na tom istom slučaju.”

Uhapšeni sitni kriminalci

“Ono što je mene tada frapiralo je bilo saznanje da je jedan od glavnoosumnjičenih Albanaca bio duševno zaostao u razvoju”, rekao je Vlahović za Danas.

Grupa uhapšenih Albanaca je posle rata prebačena u Leskovac, gde je protiv njih podignuta optužnica, ali ne zbog „Pande“, nego zbog nekih sitnih dela za koje su dobili po godinu dana zatvora. Posle svega, stekao se utisak da su ti Albanci uhapšeni samo da bi se istina o „Pandi“ prikrila.

Bivši predsednik Okružnog suda u Peći Rade Gojković kaže da ne zna zašto istraga o „Pandi“ nije pokrenuta 15 godina.

“Istražni sudija koji je obavio uviđaj, Veselin Čađenović, otišao je u penziju već 1. januara 1999. godine. Predmet su nasledile istražne sudije Milomir Lazović i Vladan Bojić, ali po tom predmetu ništa nije rađeno. Nikad me niko nije pozvao ni pitao bilo šta u vezi sa „Pandom“ – kaže za Danas penzionisani sudija Gojković.

Vladan Bojić kaže da nikada nije imao veze sa istragom o slučaju „Panda“. Sudiju Lazovića, koji je u međuvremenu penzionisan, nismo uspeli da kontaktiramo.

Bivši v. d. okružnog javnog tužioca u Peći Vojislav Šoškić takođe kaže da nikada nije imao kontakt sa predmetom o masakru u „Pandi“.

“I meni je bilo čudno što se svih ovih godina nije radilo na otkrivanju izvršilaca. Dok sam bio okružni tužilac, nikada me niko nije kontaktirao za „Pandu“, a i kasnije dok sam bio u Tužilaštvu za ratne zločine, taj predmet nije postojao”, naglašava Šoškić.

Slučaj „Panda“ je godinama bio zapostavljen, a predmet se sastojao od omota spisa i zapisnika sa uviđaja istražnog sudije iz Peći Veselina Čađenovića, i nalazio se u pećkom Okružnom sudu izmeštenom u Leskovcu.

Tako je bilo sve do 28. decembra 2013. godine, kada je potpredsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić rekao da nema dokaza da su zločin počinili Albanci, kako se do tada verovalo. Dve godine kasnije Vučić je kazao: „Bauljamo u mraku. Gotovo sam siguran šta se desilo u kafiću ‘Panda’, ali nema dokaza. Nisam siguran da bi naši organi mogli da se ponose onim što su tada uradili.“

Božo Prelević, bivši koministar policije u Vladi Srbije, kaže da je odnos prema zločinu u kafiću „Panda“ tamna mrlja naših državnih organa.

Prelević: Traljava istraga

“Sve je rađeno prilično traljavo. Dok sam bio koministar policije govorili su mi da su to počinili albanski teroristi, a kasnije, dok sam vodio jedan sektor u Koordinacionom centru za Kosovo i Metohiju, ljudi iz Državne bezbednosti su mi kazali da postoje indicije da taj zločin nisu počinili Albanci. Istraga u Peći nije u potpunosti obavljena, najverovatnije zbog ratnih dešavanja. Zašto toliko godina posle rata nije pokrenuta istraga? Pa zato što dokazi ne postoje ili ih imate, ali ne želite da postupate po njima”, objašnjava Prelević.

Tužilaštvo za organizovani kriminal je pokrenulo istragu u maju 2016. godine. Postupajući tužilac je naredio sprovođenje istrage protiv više nepoznatih počinilaca zbog postojanja osnova sumnje da su 14. decembra 1998. godine u kafiću „Panda“ izvršili krivično delo terorizam, koje je za posledicu imalo smrt šest osoba i ranjavanje tri lica. Kako je saopšteno do sada su saslušane 34 osobe i pribavljeni su brojni materijalni dokazi. Saopšteno je i da tužilaštvo u daljem toku istrage namerava da ispita određeni broj svedoka i pribavi još dokaza koji mogu biti od koristi za postupak. U tužilaštvu nisu mogli da nam odgovore na pitanja da li je definitivno isključena mogućnost da su zločin u „Pandi“ počinili Albanci, i kojim saznanjima trenutno raspolažu.

“Nemoguće je da ovako strašan zločin ne bude razotkriven. Duše naših sinova će se smiriti jedino kada počinioci i nalogodavci budu privedeni pravdi. Moramo da verujemo da će naši državni organi utvrditi istinu, ma kakva ona bila”, zaključuje LJubomir Ristić.

Masakr u pećkom kafiću „Panda“ dogodio se 14. decembra 1998. godine. Ponedeljak veče, oko 20 časova… Gradske ulice su već danima u popodnevnim satima bile prazne, narod u strahu od učestalih oružanih napada OVK uglavnom nije izlazio iz svojih domova. Ta sablasna tišina kao da je najavljivala tragediju… U omalenom i omiljenom đačkom kafiću koji se nalazio na periferiji Peći, do Gimnazije „Sveti Sava“, za jednim stolom sedeli su Božidar Perović (28), Ivan Radević i Mirsad Šabović.

Igrali su fircik, a s barske stolice posmatrao ih je Ivan Obradović. Za drugim stolom bili su srednjoškolci: Zoran Stanojević, Nikola Rajović, Vlado Lončarević, Dragan Trifović, Vule Gvozdenović, Sveto Ristić i Pero Marković. Igrali su loru, zavitlavali se, prepričavali dogodovštine iz škole…

Dva rafala u decu

U susednoj prostoriji sedeli su Suad Šabović, vlasnik „Pande“, i Lazar Obradović, otac malog Ivana.

“Odjednom se čuo udarac, neko je otvorio vrata nogom. Pojavile su se dve cevi i počela je rafalna paljba uz životinjske krike. Sedeo sam u ćošku i glavu zaklonio iza kalorifera. Gledao sam kako pokošeni padaju dvojica Ivana koji su sedeli za mojim stolom. Meci pogađaju i Lonča, Zokija, Vuleta, Sveta, Dragana… Krv, dim i čaure na sve strane. Nastaje vriska! Zapomaganje! Uleteo je Lazo Obradović iz susedne prostorije i svog sina Ivana zatekao mrtvog. I Ivan Radević, Dragan Trifović i Vule Gvozdenović leže nepomični, mrtvi… Znake života ne pokazuje ni Vlado Lončarević. Teško ranjeni na podu leže i Zoran Stanojević i Sveto Ristić. Ustao sam da pomognem ranjenima, ne znajući u tom šoku da li sam i sam pogođen. U tom trenutku s poda ustaje Lončo, sav izrešetan i krvav. Pogledao sam kroz vrata kafića i video kako iz dvorišta gimnazije izlazi zastava 128”, priča Božidar Perović.

Ispaljena su dva šaržera iz automatskih pušaka. Lakše su ranjeni Mirsad Šabović i Nikola Rajović, koji se tren pre napada sagnuo da dohvati kartu. Stanojević, Ristić i Lončarević su iste noći prebačeni u prištinsku bolnicu. Prva dvojica su izdahnula na operacionom stolu.

“Ne znam kako sam ostao živ. Dva metka su me pogodila u glavu, pet u desnu ruku, leva podlaktica mi je bila smrskana… Posle operacije, jedan metak mi je ostao u predelu grudi, a drugi u ramenu. Živim s teškim posledicama. Mi smo bili drugari iz škole, živeli smo kao braća, bili smo klinci i nikome ništa loše nismo uradili. Voleo bih da se otkriju ubice i svi koji su učestvovali u ovom zločinu, ali sam tek prošle godine prvi put pozvan da istražnim organima dam izjavu o toj krvavoj noći”, kaže Vlado Lončarević.

Sumnje i spekulacije

Kako su prošle godine objavili pojedini mediji, postoji sumnja da je iz iste puške pucano na decu u „Pandi“ i na carinika Euleksa na Jarinju Audrijusa Senavicijusa. Tu informaciju niko nije demantovao. Takođe, postoje glasine da je na dečake pucano iz iste puške kojom je samo nekoliko dana ranije ubijen ugledni pećki internista dr Nuradin Zejnulahu. Doktorova kuća se nalazila u neposrednoj blizini „Pande“.

Vuk Drašković je saopštio da je zločin u Peći naredio bivši šef DB-a Rade Marković, preko Milorada Ulemeka Legije i JSO. Ta jedinica je u to vreme bila stacionirana u blizini Peći. Neko je plasirao i informaciju da su u masakru učestvovali MI6 i SAS, ali je ta tvrdnja demantovana iz državnog vrha.

Među Pećancima je jedno vreme kružila priča da su u ubistvo umešani zatvorenici iz Kazneno-popravnog doma „Dubrava“ u Istoku. Masakr u „Pandi“ dovođen je i u vezu s prethodnim sukobom na granici sa Albanijom kada je srpska vojska likvidirala više od 30 naoružanih terorista koji su pokušali da uđu u SRJ. Smatralo se da je napad na „Pandu“ osveta OVK. U svakom slučaju, ko god da je počinio ovaj zločin zaslužuje da se nađe pred licem pravde, a na državi je obaveza da otkrije imena počinilaca i nalogodavaca.

BIA obećala saradnju 

Roditelji nastradalih dečaka smatraju da je jedan od ključnih momenata za početak istrage bio i sastanak u BIA 2014. godine.

“Trojica zamenika Aleksandra Đorđevića, tadašnjeg direktora BIA, kazali su nam da će Agencija sve informacije koje poseduje proslediti tužilaštvu”, kaže LJubomir Ristić.

Porodice su se obraćale svim vlastima, ambasadorima, policiji, ali svuda su nailazili na zid ćutanja.

“Početkom februara 1999. godine bio nam je obećan prijem kod Slobodana Miloševića ili Nikole Šainovića. Došli smo u Beograd Dragi Stanojević i ja, ali nam je rečeno da ipak ne mogu da nas prime. Posle rata smo se obraćali predsedniku Srbije Milanu Milutinoviću i ministru policije Vlajku Stojiljkoviću, ali i to je bilo uzalud. Posle 5. oktobra tražili smo pomoć od Vojislava Koštunice, Zorana Đinđića, Zorana Živkovića, ali nas je samo Koštunica primio i rekao da će angažovati Vojnobezbednosnu agenciju da istraži slučaj, a da će Rade Bulatović biti na čelu operativnog tela. Od toga nije bilo ništa. Kasnije smo razgovarali i s Miletom Novakovićem iz SBPOK-a, koji nije isključio mogućnost da su masakr počinili Srbi”, priseća se Ristić.

Roditelji ubijene dece kažu da su najveću provokaciju doživeli za vreme vlasti Tadića i Dačića. Dačić nije hteo s njima da razgovara, a Tadić ih je uputio na svog savetnika za Kosovo Branka Radujka

“Kod Radujka je otišlo nas dvadesetak. Kada nas je video tako brojne, odmah nas je pitao za koga ćemo glasati. Poneo se krajnje neozbiljno. Mi došli zbog ubistva dece, a on nas pita za glasove”, kaže Zvonko Gvozdenović, otac nastradalog Vukote.

Velimir Perović (Danas.rs)

Više od 500 vrhunskih naučnika iz sveta je istupilo kako bi izneli svoju zabrinutost po pitanju “zastarele“ teorije Čarlsa Darvina o evoluciji, zajedno tvrdeći da je nauka iz 19. veka “nenaučna“ i da ne objašanjava adekvatno život i nastanak ljudi.

Prema rečima naučnika, od kojih su mnogi stalni profesori na vodećim svetskim univerzitetima, Darvinova teorija o evoluciji više ne bi trebalo da se, kao naučna činjenica, predaje u školama lakovernim učenicima.

Teorija evolucije je progurana populaciji kao činjenica i “ustaljena nauka,“ ali profesor Kolin Rivs, sa Odeljenja matematičkih nauka na Koventri Univerzitetu objašnjava da teorija evolucije “nije ispravno naučna“ i da je jednostavno neadekvatna u objašnjavanju porekla života.

“Darvinizam je bila interesantna ideja u 19. veku, kada su labava objašnjenja davala verodostojan, kao ne i ispravno naučni okvir u koji bi mogli uklopiti biološke činjenice.

Međutim, ono što smo naučili još od Darvinovih dana baca sumnju na sposobnost prirodne selekcije da stvori kompleksne biološke sisteme – a mi i dalje imamo malo više od labavih objašnjenja kao argument u tu korist.“

On je jedan od 500 naučnika iz nekoliko oblasti koji su se okupljali nekoliko godina kako bi kreirali Naučno neslaganje sa Darvinizmom.

Kris Vilijams, doktor nauka, sa državnog Univerziteta u Ohaju, koji je takođe doprineo ovom revolucionarnom izveštaju, objašnjava da je Darvinova teorija evolucije “spekulcija, sa malo činjenica, ako ih uopšte ima,“ i kao takva mora biti uklonjena iz nastavnih planova u srednjoj školi:

“Kao biohemičar i razvijač softvera koji radi na genetičkom i metaboličkom pregledu, stalno sam iznenađen neverovatnom kompleksnošću života. Na primer, svako od nas ima ogroman “kompjuterski program“ od šest milijardi DNK baza u svakoj ćeliji koja je vodila naš razvoj od oplođenog jajeta, određuje kako napraviti više od 200 vrsta tkiva, i sve to povezuje u brojne visoko funkcionalne sisteme organa. Malo ljudi van genetike i biohemije shvata da evolucionisti i dalje ne mogu dati nikakve značajne detalje o poreklu života, a posebno o poreklu genetskih informacija u pravom samoreplikujućem organizmu. Koji geni su to zahtevali – ili da li su uopšte imali gene? Koliko su DNK i RNK imali – ili da li su uopšte imali nukleinske kiseline? Kako su se veliki molekuli bogati infromacijama pojavili pre prirodne selekcije? Kako je tačno genetski kod povezao nukleinske kiseline sa sekvencom porekla amino kiselina? Jasno je da je poreklo života – osnova evolucije – i dalje praktično spekulacija, sa malo ili bez ikakvih činjenica.“

Ovde se bavimo kontraverznom temom, onom za koju neki naučnici tvrde da su protiv nje u nekim slučajevima. Ova teorija je zaista snažno pritisla naučnu zajednicu, što bi moglo biti razlog zašto su ti naučnici odlučili da izraze svoju zabrinutost na takav način. Ona se, u nekim slučajevima, uči u školama kao činjenica.

Iako je spisak star, on pokazuje da ova misao postoji, a takav oblik razmišljanja je očigledno legitiman i postoji iz nekoliko razloga. Postoji više teorija o kojima treba diskutovati, uzmite na primer, Fransisa Krika, dobitnika Nobelove nagrade – nagrađivanog kopronalazača dvostrugog heliksa DNK, kako ističe Greg Braden, Krik je verovao da kamen temeljac života trebalo da bude rezultat nečega većeg nego što su nasumične mutacije “kaprica“ prirode…

Krik je rizikovao svoju reputaciju kao naučnik javno izjavljujući: “Pošten čovek, naoružan svim znanjem koje nam je dostupno, mogao bi samo izjaviti da se, u određenom smislu, pojavljivanje života u trenutku čini gotovo čudom.“ U naučnom svetu, ova izjava je ekvivalenta jeresu, sugerišući da je nešto više od slučajne evolucije dovelo do našeg postojanja.

Krik je bio jedan od mnogih naučnika koji su verovali da je inteligentna intervencija imala neke veze sa tim, a takođe je izneo i vaznemaljsku hipotezu.

Greg Braden je izneo još jednu sjajnu poentu:

“Osećaj da postoji nešto više u našoj priči nije samo nedavni fenomen. Arheološka otkrića pokazuju da su se, skoro univerzalno, od drevnog majanskog Popol Vula i autohtonih tradicija američke pustinje jugozapadno do korena velikih svetskih religija, drevni ljudi osećali povezano sa nečim više od samo svog neposrednog okruženja. Oni su osećali da imamo naše korene u drugim svetovima, nekima koje ne možemo ni da vidimo.“

Ne tako davno je pilot Apollo-a 15, Alfred Vorden, izjavio:

“Mi smo vanzemaljci, ali mi samo mislimo da su oni neko drugi, ali mi smo oni koji su došli odnekud drugo. Jer je neko drugi morao da preživi, i oni su ušli u malu svemirsku letelicu i došli su ovde i sleteli, i započeli civilizaciju ovde, to je ono što ja verujem. A ako mi ne verujete, nabavite knjige o drevnim Sumerima i pogledajte šta su oni imali da kažu o tome, oni će vam direktno reći.“

Na kraju dana, jednostavno moramo da se zapitamo, zašto nam postaje sve teže i teže da ispitamo stvari? Mnogi ljudi žive u stanju straha i osećaju se zabrinuto po pitanju toga kako će ih gledati ovih dana zbog iznošenja čudnog stava, bilo da je to o ljudskoj evoluciji, vakcinama, čemu god…

“Kao hemičar, najfascinantnije pitanje za mene se vrti oko porekla života. Pre nego što je život počeo, nije bilo biologije, samo hemija – a hemija je ista sve vreme. Šta funkcioniše (ili ne) danas, funkcionisalo je (ili nije) i na početku. Dakle, naše ideje o tome šta se dogodilo na Zemlji pre pojave života se uistinu može testirati u laboratoriji. A ono što smo videli do sada, kada se reakcije ostave bez pomoći kao što bi bile u prirodnom svetu, nije mnogo. Tek kada inteligentni agens (kao što je naučnik ili diplomirani student) interveniše i “izmeni“ reakcije uslove “pravilno“ onda vidimo nekakav napredak, ali čak i tada je to prilično ograničeno i veoma daleko od onoga šta nam treba. Stoga, sama hemija je ta koja govori o potrebi za nečim više od samo vremena i šanse. A da li je to samo dobro određen set inicijalnih uslova (fino podešavanje) ili neka vrsta kontinualnog vođenja dok se život konačno ne pojavi, još uvek nije poznato. Ali ono što znamo je da su slučajne hemijske reakcije i nedovoljne i da često rade protiv staza potrebnih za uspeh. Iz ovih razloga ja ozbiljno sumnjam u to da li će trenutna Darvinova paradigma ikada načiniti dodatni napredak u ovoj oblasti.“ – Edvard Pelcer, doktor nauka okeanografije, Univerzitet u Kaliforniji, San Dijego (Skrips institut)

Mejnstrim obrazovanje nas uči da je 99% DNK veza indikativno sa tim odakle smo došli, ali mi delimo približno 65 odsto našeg DNK sa bananom, šta to znači?

Ljudska bića nisu glupa, i stoga je 2014. godine Gallup-ova anketa pokazala da samo u SAD gotovo polovina populacije veruje da u poreklu ljudskog postojanja postoji nešto više od dve opcije koje se konstantno prezentuju masama. Oni veruju da postoji nešto više od Darvinove teorije o evoluciji.

To nam govori da nas ljudska intuicija upućuje na nešto više, a neki od najvećih naučnih umova se slažu sa tim.

Takođe je veoma važno spomenuti činjenicu da se višestruka otkrića i dalje izostavljaju iz zapisnika. Otkriće ogromnih skeleta je odličan primer.

Poenta je u tome da još uvek ima mnogo pitanja bez odgovora, i da se mora obaviti još mnogo diskusija.

Webtribune.rs

Pоstојi јеdnа nеdоvоlјnо pоznаtа еpizоdа iz živоtа Stеfаnа Nеmаnjе, kоја pоrеd tоgа štо svеdоči kоlikо је njеgоv uglеd biо vеliki u rаnоm pеriоdu njеgоvе vlаdаvinе, оtkrivа nаm i јеdnо rеtkо svеdоčаnstvо о vlаdаru kојi sе žrtvuје zа svој nаrоd i svојu glаvu smirеnо pоturа isprеd glаvа svојih pоdаnikа.

Biо је tо njеgоv bоrаvаk u Cаrigrаdu 1172. gоdinе, gdе је lоkаlnоm nаrоdu prikаzаn u triјumfаlnој pоvоrci cаrа Маnојlа IKоmnin Kоmninа (1143-1180), kао nајvrеdniјi dео plеnа iz uspеšnоg rаtnоg pоhоdа.

Оvо је јеdаn оd nајlеpših primеrа vlаdаrskоg služеnjа nаrоdu u svеtskој istоriјi. Оvа pričа kоlikо је lеpа i pоtrеsnа tоlikо је nеоbičnа i nаdzеmаlјskа, i nаžаlоst nеdоvоlјnо pоznаtа. Zаtо ćеmо је ispričаti.

Nеgdе tоkоm 1172. gоdinе, vеliki župаn Srbiје Stеfаn Nеmаnjа, је dоvеdеn u јеdаn оd nајvеćih grаdоvа nа svеtu, prеstоnicu kulturе i mоdеl civilizаciје оnоg dоbа, cаricu svih grаdоvа, u Cаrigrаd, dа tu svојim prisustvоm оbоgаti triјumfаlnu pоvоrku cаrа Маnојlа I Kоmninа. Nеmаnjа је privukао mnоgо pаžnjе pоsmаtrаčа. Punо је pоdsmеhа tоgа dаnа оd strаnе rоmејskih pоdаnikа bilо upućеnо gоspоdаru Srbа.

Kоnstаntin Маnаsiје bеlеži kаkо је јеdаn stаnоvnik Cаrigrаdа, nе mоgući dа оbuzdа svојu аgrеsivnu nаdmеnоst, prišао vеzаnоm i nеmоćnоm Nеmаnji i rugао mu sе: „Тi li si, о rđо, kојi si nаumiо dа umаknеš Hristоvu pоmаzаniku, izаbrаniku, vеlikоm i slаvnоm pоbеdniku i, zbаcivši njеgоv lаk i plеmеnit јаrаm, dа priđеš drugоm gоspоdаru…“ Nа krајu mu је prеkо lеđа dоbаciо: „Plеćаti bik, mа i pоd mаlim bičеm, rаvnо putеm idе“.

Nеmаnjinа ličnоst mоrаlа је privlаčiti pаžnju sаvrеmеnikа, аli i pоtоmаkа, bаš kао štо је njеgоv izglеd privlаčiо pоglеd cаrigrаdskih bеsеdnikа i grаđаnа. Nјеgоv аutоritеt је biо tоlikо vеliki, dа gа ni nеuspеsi nisu mоgli pоlјulјаti, а kаmоli uništiti. А pоslе pоnižеnjа u Cаrigrаdu, оn niје imао niјеdnоg znаtniјеg nеuspеhа.

Та еpizоdа mоglа је pоslužiti kао rаzlоg dа sе nа njеgа glеdа sа vеćim pоštоvаnjеm, јеr njеgа cаr Маnојlо niје zаrоbiо, nеgо sе оn sаm prеdао „vаsilеvsu i sаmоdršcu Rоmеја“, kаkо bi svој nаrоd i zеmlјu zаštitiо оd strаdаnjа i rаzаrаnjа.

Kаdа је tе 1172. gоdinе vidео dа је sukоb sа vizаntiјskоm vојskоm bеzizglеdаn i dа sе mоžе zаvršiti sаmо Маnојlоvоm pоbеdоm, strаdаnjеm srpskе vојskе i nеmilоsrdnоm оdmаzdоm Vizаntiјаcа nаd srpskim nаrоdоm, оn tаdа: „Zаtrаži dа mu sе dоzvоli dа u bеzbеdnоsti ličnо izаđе prеd cаrа.

Pоštо је cаr pristао, оn dоđе i pristupi prеstоlu оtkrivеnе glаvе i gоlih ruku dо lаkаtа, bоsih nоgu, sа vеzаnim kоnоpcеm оkо vrаtа, sа mаčеm о ruci, prеdајući sе cаru dа pоstupi sа njim kаkо žеli. Pоtrеsеn оvim cаr mu оprоsti krivicu“.

Таkо је оvај svеti vlаdаr dао sаvršеnu pоuku о tоmе kаkо pоsао vlаdаnjа niје ništа drugо, nеgо nајvеćе mоgućе služеnjе nаrоdu оd Bоgа dаtо čоvеku.

(Dinаstiја Nеmаnjić)

U današnjem svetu, sa svakim danom, prevazilazimo sami sebe u odnosu na tehnologiju. A jedno od tih tehnoloških čuda koje pokazuje koliko daleko smo dospeli je automobil koji ima pogon na vodu.

Ovo savremeno čudo crpi svoju energiju direktno iz vode i ne zahteva ništa više da bi funkcionisalo. Nažalost, kapitalizam se postarao da ovaj sledeći korak u naučnoj evoluciji nikada ne bude zapravo dostupan masama.

Ako auto sa pogonom na vodu postane standard, kompanije za gorivo i naftne industrije će vrlo brzo postati suvišne i gubiti milijarde dolara svake godine. A to je ono što preti naftnim i gasnim korporacijama pa lobiraju protiv masovne proizvodnje ovog vozila.

Postoji mnogo slučajeva kada su velike naftne korporacije ugušile rast  autohtonih industrija koje promovišu alternativne izvore energije. A ovde je samo nekoliko njih gde su korporacije pokušale da prekinu ono što je mogla biti moderna roba sa velikim prednostima za životnu sredinu.

2008.godine u Osaki u Japanu je proizvođač automobila Genepax predstavio svoj automobil sa pogonom na vodu koji može raditi na bilo kom tipu vode, uključujući onu iz slavine, flaširanu ili iz jezera. I ubrzo nakon toga, ova tehnologija je dobila patent.

Nažalost, oko godinu dana nakon što je ovaj uređaj otkriven, kompanija je zatvorena pod “misterioznim okolnostima“ a svetu je rečeno da je to zbog nedostatka sredstava.

Nekoliko godina pre toga, stanovnik Ohaja, Stenli Mejer, izumeo je sličan automobil sa pogonom na vodu. Iako su lokalne novinske stanice u Ohaju to pokrivale nakratko, nikada se nije progurao i ubrzo je palo u zaborav.

Posle malo kopanja, otkriveno je da su Stenlija tužili njegovi investitori izjavljujući da nema ničega revolucionarnog po pitanju ovog uređaja i da je on jednostavno radio na principu obrade elektrolita. On je osuđen i obeležen kao “prevarant“ a njegova tehnologija je prošla kroz nekoliko rundi istrage od strane investitora, američkog Ministarstva energetike i američkog Ministarstva odbrane.

1998.godine, dok je njegova tehnologije i dalje čekala patent, Mejer je umro dok je bio u restoranu. A nekoliko ljudi koji su mu bili bliski su tvrdili da je bio namerno otrovan.

Prema rečima Stenlijevog brata: “Uzeo je gutljaj soka od brusnice. Zatim se uhvatio za vrat, istrčao kroz vrata, pao na kolena i naglo povratio. Istrčao sam napolje i pitao ga šta nije u redu. Rekao mi je: “Otrovali su me.“ To su bile njegove poslednje reči.“

Iako je još uvek veoma neiskorišćena, voda je savršen izvor goriva. Kroz elektrolizu, molekul vode se deli na dva komponentna atoma i oksidira kao gorivo. Ovo gorivo obezbeđuje energiju koja je 1,5 put jača od benzina.

Sada se to može činiti neuverljivo, ali pogon na vodu je stvarna i vrlo održiva alternativa fosilnim gorivima. Nadamo se da ćemo svi jednog dana postati svesni da to postoji i podići to do tog nivoa da može da promeni igru.

Naše okruženje, tehnologija i budućnost zavise od toga koliko odgovorno tretiramo našu sadašnjost, a ovo je odličan put za početak.

Webtribune.rs

Bivši oficir Vojske Srbije i Crne Gore koji sada živi u Moskvi dao je iskaz u tužilaštvu tvrdeći da su dvojica gardista Dragan Jakovljević i Dražen Milovanović ubijeni zbog 1,5 tona kokaina koji je bio sakriven u kasarni na Topčideru, saznaje ekskluzivno Srpski telegraf!

Jakovljević i Milovanović pronađeni su mrtvi 5. oktobra 2004. godine, oko 9 ujutru. Prema rečima ovog oficira, čije je ime poznato redakciji, ubistvu u kasarni prethodila je istraga o švercu droge koju je vodio jedan pripadnik tadašnjeg DB.

– Navodno, sve je krenulo u Zrenjaninu. Jedan od glavešina bezbednosnih službi za taj okrug pratio je kriminalnu grupu koja se bavila trgovinom droge i švercovala narkotike ka Mađarskoj, a najverovatnije i dalje u EU. Tada je došao do saznanja da se među dilerima nalaze i deca pojedinih oficira, ali i da je grupa povezana sa određenim ljudima koji su u to vreme bili aktivni u Vojsci. Prema saznanjima tog debeovca, štek za drogu bilo je upravo vojno podzemno sklonište Karaš na Topčideru! – kaže dobro obavešten sagovornik.

Kako je oficir ispričao u tužilaštvu, bezbednjak iz Zrenjanina tražio je da istražni organi upadnu u kasarnu. Tada je on i upoznat sa ovim slučajem, o čijim detaljima je svedočio u tužilaštvu.

Međutim, kako tvrdi, tadašnji vrh Vojske i bezbednosnih službi odbio je takvu akciju kako se Vojska ne bi kompromitovala u javnosti.

Preko svojih veza u Vojsci dileri su čuli da su razotkriveni, zbog čega su, prema rečima oficira, odlučili da isprazne štek. Očigledno je da su imali svoje ljude i u samom vojnom objektu na Topčideru jer su bili dobro upoznati sa organizacijom i do detalja isplanirali akciju, ali ih je splet nesrećnih okolnosti omeo u tome, a dvojicu nesrećnih gardista naveo pravo u smrt.

– Dilerima je rečeno u koje će vreme i kuda straža proći i oni su po tim smernicama isplanirali svoju akciju. Došli su naoružani dugim cevima i ušli u vojni objekat misleći da će se mimoići sa stražom.

Međutim, Jakovljević i Milovanović su, navodno, kobnog dana kasnili sa obilaskom desetak minuta i naleteli su pravo na dilere, koji su, u strahu da će ih razotkriti, rešili da ih likvidiraju – ispričao je navodno oficir.

Rupa u ogradi i misteriozni kombi

Punomoćnici roditelja ubijenih gardista Dragana Jakovljevića i Dražena Milovanovića zatražili su svojevremeno od JKP “Parking servis” u Beogradu informaciju o tome zbog čega su veče pre ubistva uklonili sve civilne automobile parkirane u blizini vojnog objekta Karaš u Drajzerovoj ulici, gde se dogodila tragedija.

Advokati porodica stradalih mladića su došli do podataka da je te noći “trebalo da se obavi važan transport”, kao i da su se stanovnici okolnih zgrada žalili da im pauk nikada ranije nije nosio vozila.

Kako su mediji pisali, u vreme ubistva gardista, u jednom delu ograde oko vojnog objekta bila je rupa pored koje je bio parkiran kombi užičkih registracija. Čiji je taj kombi i šta je tamo radio, nikada nije istraženo.

Advokat Predrag Savić, koji zastupa porodice ubijenih gardista, kaže da je čuo za verziju koju ju izneo oficir Vojske i pozvao nadležne organe da to istraže.

– Tačno je, čuo sam za tu informaciju. Sada je potrebno da država utvrdi šta se tačno kobnog dana dogodilo – rekao je on.

Savić je i ranije tvrdio da je 3D rekonstrukcija Centra za forenzička istraživanja pokazala da je u smrt gardista umešana treća osoba.

– Utvrđeno je da su oni bili razoružani, a potom ubijeni – rekao je Savić.

Uskoro i prva hapšenja

Izvor kaže da su pokrenuta istraživanja na osnovu iskaza oficira tužilaštvu, ali da se to drži u tajnosti i da je sa detaljima upoznat veoma mali broj ljudi u vrhu države. Kako dodaje naš sagovornik, vrlo brzo se mogu očekivati i hapšenja u ovom slučaju.

– Ovaj svedok je dao mnogo detalja i sve njegove tvrdnje su proveravane. Deklarisan je kao pouzdan svedok – navodi izvor.

Sva veštačenja u istrazi

oktobar 2004. – prva istraga koju je izvršila vojna komisija zaključila je da je Jakovljević ubio Milovanovića, a potom izvršio samoubistvo

decembar 2004. – nezavisna komisija koja je formirana na inicijativu Visokog saveta odbrane SCG zaključila je da je gardiste ubila treća osoba

april 2008. – nalaze nezavisne komisije potvrdila je i FBI laboratorija Kvantiko u Vašingtonu

novembar 2008. – superveštačenje LJubiše Dragovića takođe odbacuje mogućnost samopovređivanja ili samoubistva

(Srpski telegraf)

Jezivo svedočanstvo majke kojoj su oduzeta deca samo zato što je želela da ih zaštiti od pedofilije.

Organizacija ruskog hrišćanskog preporoda je u saradnji sa međunarodnim pokretom pod nazovom “Ruske majke” u avgustu ove godine u Moskvi održala konferenciju pod nazivom “Uništenje porodice i polova novim svetskim poretkom“.

Glavna gošća te konferencije bila je Irina Berset, Ruskinja koja je 45 godina živela u Norveškoj. Njoj je norveški sud oduzeo decu zbog toga što je prikupljala dokaze i svedočanstva vezana za pedofiliju u toj zemlji kako bi ruskoj tradicionalnoj javnosti dokazala koji je pravi cilj Novog svetskog poretka kada se radi o porodici.

Ona je tom prilikom održala govor koji vam prenosimo u celini:

“Dobar dan,

Zovem Irina Berset.

Danas sam ovde da bih svedočila o kugi trećeg milenijuma, s kojom se susrela moja porodica na zapadu. I ne radi se samo o mojoj porodici.

Danas, međunarodna organizacija ruskih roditelja – majki, očeva, deda i baka pod nazivom – “Ruske majke”, broji porodice iz više od 30 zemalja sveta, koje su nastradale nakon nasilnog razdvajanja od rođene dece u inostranstvu. Te porodice su živi svedoci toga što se događa s ruskom decom van  Rusije.

Ja skupljam svedočanstva i dokumente na tu temu poslednje dve godine. Za to vreme, na raznim jezicima sveta, meni su slali publikacije zapadnih medija, video-svedočanstva, TV-reportaže, filmove, knjige, naučna istraživanja. Sakupivši te dokumente, ja ću vam u sažetom obliku reći kako se vrši uništenje porodice i pola na zapadu.

Moj zadatak nije bio da ocenjujem to što se tamo događa.

Ja sam se samo trudila da skupim činjenice, dokumente i svedočanstva. S jednim jedinstvenim ciljem, da privučem pažnju javnosti u Rusiji i ostatku hrišćanskog sveta, ruskih naučnika i specijalista, istoričara, sociologa, teologa, kriminalista, politologa, psihologa i drugih, a takođe, želim da privučem vašu pažnju, uvaženi gosti današnje konferencije i da vas upozorim na činjenicu da je ceo svet danas obuhvaćen idejom uništenja prirodnog pola i idejom uništenja porodice.

Meni je lično dečja policija Norveške pod pretnjom pištoljima, odvela u zarobljeništvo moja dva rođena sina. U aprilu 2011. godine su u moj norveški stan upala dva saradnika socijalne službe i dva policajca. Ti službenici oteli su moju decu i odveli ih na skrivenu adresu, skrivajući ih od mene, njihovog roditelja. Pitanje je zašto?

Ja znam zašto. Radi se o tome što sam se ja dan pre tog događaja obratila policijskoj stanici u selu gde živimo s pritužbom na to da su norveški građani s mojim mlađim četvorogodišnjim sinom, kako mi se tada činilo, vršili nezakonite bludne radnje.

Sud Norveške me je tada proglasio netolerantnom ženom prema norveškom moralu. I zato su mi oduzeli decu. Decu su predali tolerantnijim roditeljima br. 3 i 4.

Ti iznajmljeni roditelji nisu imali ništa protiv da se mojoj deci u norveškom vrtiću i školi predaju osnove netradicionalnih telesnih odnosa. Kažete da je to nemoguće? Ja takođe tada nisam znala, ali sada znam, da se u Norveškoj već mnogo godina realizuje državni program promene dece iz običnih dečaka i devojčica u druge osobe.

Kakve? To je pitanje nad pitanjima. S gledišta običnog čoveka, postoje samo dva prirodna pola – muški i ženski. Je li tako? Ali, sva nesreća je u tome što je za sav ostali zapadni svet taj pogled davno zastareo. Novi moderni psiholozi, sociolozi pa čak i psihijatri prodaju lažnu ideju, da prirodni pol uopšte ne postoji i nikad nije ni postojao.

Govore da je to samo jedna od velikih hrišćanskih zabluda. Neljudi tvrde da u stvari polova ima mnogo više. Prvo je bilo rečeno kako ih ima 6 ili 7. Ali sada, taj broj se povećao nekoliko puta i broji oko 20 raznih polova. Ludilo, kažete?

Ne. To je realna druga ideologija. I ta druga ideologija je sastavljena na paradigmi ne prirodnog i normalnog, već nekog “neprirodnog” socijalnog pola. To jest, ona je napravljena na ideji da pol, ne samo da se može menjati već se i menja isključivo iz nekih čisto socijalnih razloga ili socijalnih uloga.

Autori ideje velikog broja polova bili su izopačenici. Svaki novi pol oni su počeli da povezuju s drugim vidom izopačenosti. Prosto govoreći, izopačenici su predstavili ideju da se pol određuje prema objektu s kojim se vrši telesni odnos. Izopačenici su reč “pol” zamenili seksualnom orijentacijom.

Ako je izopačenik seksualno orijentisan na decu, to je njegov pol “pedofil”. Ako je izopačenik seksualno orijentisan na životinje to je njegov pol “zoofil”. Tako to izgleda u grubo.

Postoje među izopačenicima oni koji su odmah orjentisani i na decu i na životinje. Takve osobe su sami izopačenici nazvali kvir što znaći uvrnut ili izopačen.

Da se ne bi mešalo sa tradicionalnim polovima, izopačenici su rešili da samu reč pol” proglase kao “zastarelu” i tako su ga gurnuli u davnu prošlost. Socijalni stručnjaci pojačali su uništenje pola u zapadnoj kulturi nadgrobnim spomenikom, na kome su napisali novi izraz “gender”.

Osim toga, u engleskom jeziku reč “gender” još označava potpuno i kategoriju “roda”: muški rod, ženski rod i srednji rod.

I eto, ti sotonski “genderi” počeli su da se množe danonoćno i danas ih ima na hiljade. U početku su potrošili 20 – 30 godina na to da bi usadili u svest čovečanstva i u celokupnoj zapadnoj kulturi, zapadnoj muzici, zapadnoj književnosti i zapadnoj umetnosti da su “muškarci” i “žene” izumrli kao dinosauri, a tamo postoje samo “homo”, “lezbijke”, “biseksualci”, “transvestiti” i “transrodne osobe”. Usput, pod parolom “prava čoveka na izopačenost” – prirodni pol je prestao da se naziva prirodnim i normalnim.

Na taj način proizvedena je “lingvistička čistka”, uništenje nas – “muškaraca” i “žena” iz kulturne sredine. Zato nije ni čudo što su se tradicionalni “muškarci” i “žene” u zapadnom svetu, postepeno počeli posmatrati kao rudimenti, ostaci starog, zastarelog učenja, odnosno ljudi “druge vrste”.

Znate li kako nas normalne ljude nazivaju na zapadu? Već odavno se reč “prirodno” za sve nas se ne koristi. Umesto njega ubačena je druga reč – “straight”, što u bukvalnom prevodu znači – “pravi”. To jest, vi i ja smo “strejteri”. Šta je to? Ništa.

Praznina. “Straight” je zbir zvukova koji ništa ne znače, bez ikakvog smisla, bez korena, bez materijalnog ekvivalenta. Danas se može zaključiti da se to izveštačeno lingvističko izbacivanje prirodnog pola u zapadnom svetu izvršilo i uskoro će biti završeno.

Moji zaključci proizilaze iz realnosti. U tolerantnoj Evropi, u Kanadi, SAD-u, Novom Zelandu, Australiji, ako budete morali da izrazite svoju seksualnu orijentaciju (na primer u bračnoj agenciji) predložiće vam da štiklirate polje: “strejter”, “homo”, lezbijka”, “biseksualac”, “transvestit” ili “transrodan”.

Danas bismo mi trebali da štikliramo polje “strejter”. I ja i vi. Mi shvatamo da mi nismo nikakvi “strejteri”, mi smo muškarci i žene. Ali nas i vas tamo nema. Nas su očistili. Lingvistički. Uništili. Satrli. Otpisali…

Uništenje prirodnog pola na lingvističkom nivou – to je bio prvi korak zapada. Drugi korak zapada je uništenje prirodnog pola u ličnim dokumentima.  Multitolerantni zapadnjaci su napravili drugi korak za izbacivanje prirodnog pola iz svih ličnih papira.

A pre svega iz pasoša. Do nekoliko godina unazad niko u Rusiji nije primetio da je u Australiji i Novom Zelandu, kao probni svetski projekt bio uveden treći pol. Šta je to? Do tog trenutka u pasošu, u polju “pol”, bile su samo dve mogućnosti – “muški” i “ženski” pol, tj. bila su dva polja i u jednom od njih je stajala oznaka. A sada ima tri kvadrata. Treći kvadrat obeležen je slovom “X”.

Taj treći pol su osim u navedene dve države, uveli na Tajlandu, a od 1. decembra 2013., to treće polje će se pojaviti u pasošima, prvo Nemačke, a zatim ubrzo i u zemljama svih drugih država Evrozone. Nakon toga će u vrlo kratkom roku, to polje “X” pola potpuno izbaciti naš i vaš prirodni pol iz osobne dokumentacije celog zapada.

Treći ciklus uništenja pola je fizičko poravnavanje. Zapad napada našu decu, trudeći se da im usadi netradicionalnu orijentaciju od rođenja. Ako roditelji nisu pokorni i protive se tome, zapad je smislio odstranjenje roditelja iz procesa odgoja potomstva.

Oduzimanje dece u modernoj Evropi i po celom zapadu sada je rešeno tako da se obavlja odmah od dana rođenja. Pomoću te jedinstvene kazne, prisilna predaja potomstva državi – likvidirana je kategorija roditelja i uništena je porodica kao stub društva.

Sada funkciju odgoja djece preuzimaju osobe tolerantne na izopačenosti. Na zapadu su napravljeni posebni programi u tom pravcu za jaslice, vrtići, škole i fakultete. Čudićete se, ali napisana je i predstavljena nova dečja književnost tolerantna na izopačenosti.

Ruski roditelji u svojim pismima opisuju, s gledišta ruskog čoveka, činjenice i pojave savremenog zapada.
 Evo nekoliko kratkih citata iz pisama:

“U Norveškoj deci u jaslicama čitaju bajke o princu koji se zaljubio u kralja”

“U Švajcarskoj dečake treba dovoditi u vrtiće u haljinama”.

”U Danskoj na banderama stoje oglasi: “Iznajmljuje se konj zbog intimnih odnosa”.

“U Nemačkoj u jednom gradiću legalno funkcioniše 10 zoo-bordela”.

“U Americi se sprovode izbori lepote među transvestitima-dečacima od 6 godina”.

”U Kanadi su legalizovani eksperimenti na deci: sterilizacija, lobotomija”.

”U Švajcarskoj je 30 000 dece oduzeto tradicionalnim roditeljima i već predato istospolnim”.

“U Norveškoj će se u školskom programu za prvačiće pojaviti predmet “incest”.

“U Kanadi je pedofilija – službeno priznata seksualna orijentacija”.

“2013. god. su u svim školama u Francuskoj zamienili “dečake” i “devojčice”.

“U Holandiji legalno postoji stranka pedofila, a takođe je prisutna i infantofilija, odnosno odnosi s novorođenima.

U posljednje svedočanstvo se ne može poverovati bez dokaza. Zato smo to proverili i na holandskom jeziku našli mnoštvo novinskih materijala i TV emisija o krivičnom procesu koji je privukao najviše pažnje 2012./13. godine.

Radi se o tome da je jedan homoseksualac iz Holandije koji je živeo u istopolnom braku silovao preko stotinu dece. Njegova najmlađa žrtva imala je samo 9 dana od rođenja. A najstarija dve i po godine.

O masovnoj rasprostanjenosti infantofilije u Evrozoni govori činjenica koju su spomenuli u mnogim medijima čak i na ruskom jeziku, da su kod tog zadržanog infantofila našli gigantske količine neuništenih foto i videomaterijala.

Ali, ono što je poražavajuće – tu decu nije niko zaštitio. U Holandiji je porodica odavno uništena. Roditelji te dece po zakonima Evrope nisu imali nikakvo pravo da svedoče o nasilju nad svojom decom.

Kako i sledi iz zakona savremene Evrope, tradicionalna majka je danas “neprijatelj broj jedan” za svako dete. Upravo zato su svi sudovi, uključujući i Viši sud Norveške, ustanovili da lišavaju mene, majku, svih kontakta s rođenim sinom, oduzetim u Norveškoj.

To jest, netolerantinima kako nas nazivaju danas je zabranjeno apsolutno sve: prijepiska, čestitke, telefonski razgovori, čak i Skajp. Netolerantni čak nemaju ljudska prava. Nikakva.

Ova žena već dve godine ne zna ništa o svom sinu.

– Kada su ga odveli pod cevima pištolja u zarobljeništvo, moj Miša imao je samo 4 godine. U tom pedofilnom zarobljeništvu je već dve godine. On sad ima već 6 godina. U Norveškoj je išao u vrtić gde su mu vaspitačice čitale bajke o gejevima i transvestitima.

A ove godine je krenuo u norvešku školu. Tamo ga učitelji obučavaju azbuci ljubavi na času pod nazivom “incest”. I to je sve čista istina, nije san i nije horor film – završila je svoje izlaganje Irina.

(Dnevno.hr)

Ratove u Bosni i Srbiji inicirale su SAD da bi njima uspostavile i učvrstile NATO kao globalni ofanzivnu silu.

To je rekao Dejvid Rasel, umetnik i tvorac mnogih holivudskih hitova, u ekskluzivnom intervjuu koji danas prenosi portal Kaleidoskop.

„Ratove u Bosni i Srbiji inicirale su Sjedinjene Američke Države da bi njima uspostavili i učvrstili NATO kao globalni ofanzivnu silu. Razni oficijalni pseudoslužbeni razlozi za ove ‘intervencije’ bili su očito jalovo lažni, i tokom vremena na kraju i raskrinkani kao takvi“, kazao je Rasel.

On je rekao da su „ipak, kroz ovu nelegalnu i nemoralnu agresiju na Balkanu, Sjedinjene Države postigle svoj glavni cilj pozicioniranja NATO tako da sad služi kao udarna vojna sila na Bliskom istoku. Trenutni cilj im je Sirija, koja je tek ozbiljno teška greška“.

Budući da je njegova supruga rodom sa prostora bivše Jugoslavije, Rasel je u intervjuu analizirao da li Holivud eks Jugoslaviju i Srbiju u svojim filmovima uglavnom prikazuje kao postojbinu zlikovaca.

„Kada je reč o demonizovanju Srba, kultura SAD sebe zamišlja kao jedinu progresivnu moralnu snagu u svetu. Svaki čovek ili zemlja koja se protivi i odupire tom njihovom izopačenom idealu žigosana je kao neprikosnoveni neprijatelj. Radije nego da prepuste rukovođenje svoje zemlje Sjedinjenim Državama i njenim saveznicima, Srbi su odlučili da se bore i ova, po meni opravdana i moralno ispravna akcija označila ih je trajno kao neumorne neprijatelje države. Gledajući trenutni američki histeričan istorijski cilj da Ruse i Kineze označe kao nove ‘loše momke’, mislim da će Srbi u skorije vreme prestati da budu glavni izbor za holivudske negativce“, kazao je Rasel.