„Niko se nije usudio da se vrati nazad i pogleda to“, piše u izveštaju NIOD, a Mulder se tešio idejom da se možda radi o ostacima krave.

Izveštaj holandskog instituta NIOD (Institut za rat, holokaust i genocid) otkriva šokantne podatke o činjenici da su vozila holandskog bataljona u Srebrenici gazila muslimane u begu posle oslobođenja Srebrenice 11. jula 1995. godine!

Najviše pažnje holandske javnosti je privukla informacija o tzv. „The OP-Mike incident“, gde se navodi da je holandsko borbeno vozilo pregazilo na desetine muslimana.

Izbeglice iz Jaglića su se kretale ka Potočarima uz holandske vojnike. Holandski vojnici navode i ubistvo dvojice muslimana od strane njihovog komandanta Envira jer su pokuašli da spreče odlazak Holanđana.

Borbenim oklopnim vozilom „YPR“ je upravljao narednik Martijn Mulder. Dva holandska vojnika su išla iza vozila, a jedan ispred.

Na vozilu je bilo mnogo muslimana koji nisu mogli da hodaju. U jednom trenutku narednik se uplašio da će zaostati i da će vozilo ostati bez goriva zbog spore vožnje po principu „kreni-stani“. Ispred i iza vozila kretalo se i mnogo muslimanskih izbeglica, uglavnom žene, deca i starci.

Između Šušnjara i Potočara, kod sela Milačevići, čuli su pucnjeve i nastala je panika i haos. Narednik Mulder je u panici dodao pun gas i pogazio muslimanske civile!

On tvrdi da to nije video, ali je priznao da je bio ubeđen da je gazio ljude, a jedan holandski vojnik je i video pregažene muslimane. Čim je stao, to su mu potvrdili i svedoci, koji su rekli da su videli krv i ostatke mesa!

– Niko se nije usudio da se vrati nazad i pogleda to – piše u izveštaju NIOD, a Mulder se tešio idejom da se možda radi o ostacima krave.

Svi Holanđani koji su učestvovali u ovom „incidentu“ (kako ga oni zovu) su otišli iz vojske i ovaj događaj je ostavio strašan utisak na njih, piše u izveštaju.

Holanđanski kapelan, kasnije major Bart Hetebrij, je sprovodio istragu i rekao da je 20-30 ljudi pregaženo.

Kasnije je zamenik direktora informisanja u Holandiji Bert Kremers, pokušao sve da zataška, stekli su utisak holandski mediji, nazvavši ga „spin doktorom“.

Navodi se i da javni tužilac nije želeo da pokrene istragu protiv vozača, narednika Muldera, i navode se okolnosti zbog kojih je ta odluka donesena.

O ovom događaju (kog Holanđani nazivaju „incident“) je govorio prof. dr Vojislav Šešelj u jutarnjem programu Hepi televizije.

On je rekao i da holandski izveštaj „nije korektan“ jer je „očigledna njegova antisrpska generalna linija“, ali da su „činjenice koje je izneo nama dragocene“.

Muslimani, među kojima se čini da je bio najveći broj civila, su u panici bežali sa te lokacije zbog straha od srpske vojske, pa su se i kačili na holandska vozila samo da bi pobegli. Navodi se da je jedna žena čak pokušala da kolica veže za vozilo i da se preveze na njima.

U izveštaju se navodi i da mnogi bolesni i ranjeni muslimani nisu imali šanse da se domognu vozila zbog panične mase koja se odmah kačila na njih.

Mnogi od njih su pali pod vozila, a za neke se navodi i da su gurnuti od strane drugih muslimana, u šta su ubeđeni holandski vojnici koji su bili na terenu, među njima i holandski general Hans Kouzi.

Narednik V. Rojsing je na televiziji Zembla 6. septembra 1995. godine govorio o tome.

– U Zagrebu smo jasno napisali da su ljudi pali pod naš kamion i da su pregaženi namrtvo – rekao je Rojsing.

Navodi se da je vojna policija prekinula istragu jer nije mogla da stvori jasnu sliku o gaženjima. Holandsko javno tužilaštvo je istražilo 9 slučajeva, ali je, navodno, jedino našlo jasne dokaze za jedno gaženje dvojice muslimanskih vojnika koji su odmarali pored puta.

U izveštaju se navodi i da je problem nastao jer se javnost uznemirila zbog takvih tvrdnji i tvrdnji da „holandski vojnici nisu bili takvi heroji u Srebrenici, kao što se priča.

(Alo)

Profesor istorije iz Sjenice decenijama istražuje poreklo muslimana. Dokazao sam svoje srpske korene. Strani faktor uvek koristio versku različitost

Za istorijsku nauku nema dileme, većina muslimana u Raškoj oblasti, kao i u Bosni i Hercegovini su poreklom Srbi, koji su sačuvali svoj jezik i običaje. To potvrđuje arhivska građa zapadne i istočne provinijencije, takođe, literature mnogih stranih i domaćih istoričara. Posebno su tim dokazima bogati arhivi u Vatikanu, Veneciji, Beču, Dubrovniku, Konstantinopolju – Istanbulu, Peterburgu… Na osnovu svega ovoga, ne može se govoriti o Bošnjacima kao o nekakvom posebnom narodu, niti o posebnosti jezika.

Ovo, za “Novosti”, tvrdi profesor Salih Selimović, istoričar iz Sjenice koji decenijama istražuje poreklo muslimana, posebno u Staroj Raškoj, ali i na prostorima bivše Jugoslavije. Tako je dokazao i svoje srpske korene, ističući ih više puta: “Ne mogu da budem ono što nisam, kako da budem Bošnjak kad sam Srbin?!”

* Kako je, profesore, uopšte došlo do toga da se Bošnjaci, po ko zna koji put, promovišu kao poseban narod i čiji su to interesi?

– Svi osvajači i okupatori radili su na tome da razbiju, usitne i srpski narod i njegovu državnu celinu, kako bi lakše održali svoju vlast. Strani faktor je posebno koristio versku različitost, jer su ljudi tu najosetljiviji. Tačno je da su muslimani lutali u traženju svog novog identiteta, jer, prihvatanjem islama bili su odbačeni od svojih hrišćanskih sunarodnika, a i sami su se identifikovali s turskim okupatorom, mada to nisu mogli da budu ni po poreklu ni po jeziku.

* Svaki put, a to se dešava i ovih dana, kada se pozivate na srpsko poreklo muslimana, sadašnjih Bošnjaka, u Sarajevu i Novom Pazaru dočekuju vas gotovo na nož. Zašto ne žele da vas čuju?

– To što u Sarajevu i Novom Pazaru ne žele da me čuju mnogo više govori o njima. Drugo saznanje, osim njihovog ličnog uverenja i mišljenja osim sopstvenog, za njih je neprihvatljivo. A mnogi znaju pravu istinu o svom poreklu. Sam proces islamizacije nije bio tako jednostavan kako se često govori. Ima i mnogo neznanja oko toga šta je vera, a šta je nacija. Te dve istorijske kategorije često se poistovećuju, što nekim političkim i verskim elitama odgovara kako bi na toj osnovi homogenizovali narod i to koristili za ostvarivanje svojih interesa. Oni se tada predstavljaju neukom narodu kao veliki vernici i patriote. Mada je tu prisutan i naš poslovični inat.

* Ko je i kada Rašku, jezgro najstarije srpske države, preimenovao u Sandžak i kuda vodi stalno potiranje istorijske istine o srpskim korenima Bošnjaka?

– Posle konačnog osvajanja Stare Raške, Turci Osmanlije su taj prostor priključili takozvanom Skopskom krajištu. Osvojivši Bosnu, najveći deo nekadašnje Raške uključili su u Bosanski sandžak. Oko 1790. godine, od tog dela Raške osnovali su Novopazarski sandžak, koji je prestao da postoji 1902, ali je u političko-diplomatskim manipulacijama Austrougarske, Turske, Nemačke ostao u upotrebi samo Sandžak za ovaj pomenuti prostor. U staroj literaturi i kartografiji, međutim, ovaj prostor je uglavnom i dalje imenovan kao Regnum Rasciae (Raško kraljevstvo, Kraljevina Raška, ili, samo Raška – sve do kraja 19. veka). Tako je postepeno nestajalo pamćenje imena Raška, kao stare srpske države.

* Iz Pazara ovih dana duvaju neki “vreli vetrovi”. Ugljanin insistira da se preimenuju nazivi državnih institucija u više opština Raške oblasti. Zašto se vođa Bošnjačkog nacionalnog veća opredelio da upravo sada to čini?

– Predstoje izbori za novi saziv Bošnjačkog nacionalnog veća i sva ta Ugljaninova galama je da bi dobio što više glasova, jer oseća da sve više gubi podršku. Ni narod, ni učenici, ni nastavnici ništa ne dobijaju promenama imena škola i drugih institucija, ako su i dalje u situaciji da se bore za golu egzistenciju. Sigurno je da ima zaslužnih Bošnjaka da neka od institucija ponese i njihovo ime, ali je neprimerena i kontraproduktivna “seča” tolikog broja postojećih imena koja su škole dobile po onim ljudima čiji je doprinos veliki i dobro poznat.

* A da li vas je iznenadio poziv Prištini sa iste adrese da “zaštiti interese Bošnjaka u Sandžaku”? Može li se ova najsvežija Ugljaninova avantura staviti u kontekst najnovijih odnosa Ankare i Beograda?

– Nije me iznenadio. Nema tu nekih posebnih iznenađenja. To se sve, najverovatnije, mesi u istoj kuhinji i sa istim ciljem. Ne odgovaraju svima dobri odnosi Beograda i Ankare.

* Koliko je država Srbija suštinski zaista prisutna u Raškoj oblasti, ako otud stižu poruke da su sporni srpski prosvetitelji, pisci i naučnici… a s druge strane, da je Aćif-efendija sasvim poželjan, čak vredan spomen-belega, a Stefan Nemanja nije?

– Srbija je u veoma složenoj društveno-političkoj i ekonomskoj situaciji. Oni koji je ne vide kao svoju državu nastoje da to iskoriste u separatističke svrhe, što nije nikakva novost. Mislim da bošnjačko rukovodstvo u Novom Pazaru i kratkoročno, a posebno dugoročno gledano, pravi veliku štetu, pre svega muslimanima, zbog upornog odbijanja da se u gradu postavi bista Stefana Nemanje, utemeljivača srpske srednjovekovne države. Aćif-efendija je nastojao da Novi Pazar odvoji i priključi “velikoj Albaniji”, ali, za njegovo obeležje u gradu ima mesta! Pitanje je do koje granice sve to država može da toleriše?

* Kakvi su zaista odnosi između Srba i Bošnjaka, običnih ljudi, imaju li Bošnjaci razlog za nezadovoljstvo, na koje se poziva Ugljanin?

– Običan svet se bori za egzistenciju. Saradnja i solidarnost između Srba i Bošnjaka postoje. Pokazalo se, međutim, da to nekim bošnjačkim vođama ne odgovara. Tada ističu, navodno, ugrožena nacionalna i ljudska prava kako bi se poremetili dobri odnosi, a te vođe se prestavili kao zaštitnici i nekakvi spasitelji islama i bošnjaštva. Ugljanin često iznosi lične i proizvoljne stavove. On se, verovatno, oseća ugroženim kada uoči da gubi podršku u svom biračkom telu. Ja ne vidim da su u bilo čemu ugrožena prava Bošnjaka, osim što sve građane pokađaju ekonomski problemi. Pad nataliteta, pojačana dinamika odlaska mladih i čista depopulacija Stare Raške i cele Srbije. Depopulacija, dakle, nije prisutna samo u četiri grada, među kojima je i Novi Pazar. Isti problem zahvatio je i celu Srbiju.

* Profesor Selimović, istražujući poreklo, islamizaciju, hrišćanske i predhrišćanske tradicije muslimana, migracione procese u Staroj Raškoj, pa i na čitavom prostoru bivše Jugoslavije – do sada je sve to sabrao u trinaest knjiga.

* Objavio je, na iste teme i više od 100 stručnih i naučnih radova. Njegova knjiga “Prilozi Staroj Raškoj” upravo je objavljena. Dopunjena je novim, dragocenim dokumentima.

RAZORNA JE ENERGIJA MRŽNjE

* ŠTA biste poručili Srbima i Bošnjacima kad sagledate sva istorijska fakta koja svedoče o međusobnom stradanju. Zar poslednji rat nije bio dovoljna opomena?

– Na svu našu žalost i nesreću, ništa nismo naučili ni iz jednog, pa ni iz ovog poslednjeg tragičnog rata. Posebna opasnost je u nezadovoljstvu i besperspektivnosti mladih ljudi, nezadovoljnih statusom. Oni zbog toga postaju odličan materijal, kojim se vešto manipuliše kako bi se njihovo opravdano nezadovoljstvo usmerilo u opasnom pravcu. Indoktrinacija je veoma uspešna i razvija se u razornu energiju mržnje koju ekstremisti u određenom trenutku mogu da iskoriste za nove nesporazume i sukobe. Državna, i posebno stranačka rukovodstva morala bi da budu mnogo odgovornija i efikasnija u delovanjima na suzbijanju uticaja stranog faktora i njegovih organizacija. Takođe i na pravovremenoj i efikasnijoj primeni postojećih zakona prema onima čije delovanje nanosi ogromnu štetu životno potrebnim dobrim odnosima Srba i Bošnjaka.

Milena Marković (Novosti.rs)

“Jeremija pali topa, zatresla se sva Evropa…”, pre tačno 100 godina, 15. septembra moj pradeda Periša Kovačević, sa šajkačom na glavi, sa puškom u ruci krenuo je kući. Posle tri godine izgnastva. Da oslobode Srbiju.

Tog 15. septembra 1918. godine – Živojin Mišić, komandant Glavnog štaba srpske vojske, uputio je svojim vojnicima i oficirima naredbu – juriš!

U depeši koja je pročitana vojnicima u rovovima solunskog fronta stoji – “Svi komandanti, komandiri i vojnici treba da budu nošeni idejom – od brzine prodiranja zavisi ceo uspeh ofanzive. Treba drsko prodirati, bez počinka do krajnjih mogućnosti ljudske i konjske snage. U smrt, samo ne stajte. S nepokolebivom voljom i nadom u Boga – junaci napred u otadžbinu.”

Bitka kod Dobrog polja bila je uvod da 620.000 vojnika Antante krene u konačnu ofanzivu. Oko srpskih 150.000 vojnika, posle dvogodišnjeg mirovanja silovito su krenuli u konačni obračun. Sa druge strane fronta su se nalazili Bugari i Nemci.

Sa oduševljenjem krenuli su u proboj Solunskog fronta, što se kasnije pokazalo da je bila i odlučujuća ofanziva koja je ubrzala kraj Velikog rata i slom Centralnih sila.

Već 14. septembra 1918. srpska i francuska artiljerija počele su žestoko bombardovanje bugarskih položaja, a sutradan u 5.30 ujutru srpska i francuska pešadija krenule su u odlučujući proboj.

Već prvog dana front je probijen u širini od 11 kilometara, a bugarske trupe počele su da se povlače.

Vest o proboju fronta prvi su u pozadinu doneli naši piloti, koji su dali veliki doprinos u borbama i tako pokazali sve veći značaj ovog vida ratovanja:

“Bugari beže, beže Nemci… Front je probijen, naša pešadija je na svojoj zemlji. Gledao sam svojim očima. Leteo sam nisko, jedva tri stotine metara iznad zemlje, lica sam im video.

Mašu nam, naši jurišaju, front je probijen, čujete li me, front je probijen”, navodi se u sećanjima pilota Dragutin Savić, koji je prvi video pobedu srpske vojske.

Bugarska je 29. septembra u 23 časa potpisala konvenciju primirja. Već 1. novembra 1918. srpski vojnici ponosno su oslobodili Beograd. O ovoj veličanstvenoj pobedi pisane su knjige i monografije. Sigurno najiteresantniji citat je telegram nemačkog cara Vilhelm II bugarskom kralju Ferdinandu oktobar 1918. godine:

“Šezdeset dve hiljade srpskih vojnika odlučilo je rat. SRAMOTA!”

Francuski Maršal Franše d’Epere je u svom izvešataju krajem oktobra 1918. godine napisao sledeće reči:

“To su seljaci, skoro svi. To su Srbi tvrdi na muci, trezveni, skromni, nesalomivi. To su ljudi slobodni, gordi na svoju rasu i gospodari svojih njiva… Ali, došao je rat. I, eto, kako su se namah za slobodu zemlje ti seljaci, bez napora, pretvorili u vojnike najhrabrije, najistrajnije, najbolje od svih.

To su te sjajne trupe, stvorene od izdržljivosti i poleta, zbog kojih sam gord što sam ih ja vodio, rame uz rame sa vojnicima Francuske, u pobedonosnu slobodu njihove otadžbine…”

Periša i Radiša Radovanović (rođeni brat pradede Tome Radovanovića) su se kao pobednici živi vratili kući u Čestobrodicu kraj Požege. Imali su sreću. Porodica Kovačevića izgubila je tri muške glave, a od Radovanovića čak pet muškaraca je palo braneći i oslobađajući otadžbinu.

Srbija je, prema podacima Konferencije mira u Parizu 1919, izgubila 1.247.435 ljudi, odnosno 28 odsto od celokupnog broja stanovnika koje je imala po popisu iz 1914. god.

Od ovog broja poginulo je ili umrlo od rana i epidemije 402.435 vojnika. Prilikom prelaska preko Albanije umrlo je 77.455 vojnika, u borbama na Solunskom frontu 1916. – 1918. godine 36.477, pobijeno ili umrlo u zarobljeništvu 81.214, a 34.781 vojnika umrlo od rana ili bolesti na teritoriji Srbije 1915. godine.

Što se tiče civilnog stanovništva, gubici su iznosili 845.000. Od 200.000 građana koji su pošli za vojskom preko Albanije poginulo je ili umrlo preko 140.000 ljudi. Epidemija pegavog tifusa 1914./15. odnela je 360.000 ljudi.

Srbija je u ratu izgubila više od 28 odsto stanovnika, odnosno 62 odsto muškog radnog stanovništva (53 odsto poginulo i 9 odsto trajnih invalida) između 18 i 55 godina. Od tih gubitaka, tri četvrtine otpada na užu Srbiju i Kosovo i Metohiju.

Ono što smo u ratu “dobili”, poništili smo decembra 1918. kada je stvorena Kraljevina Jugoslavija. U 20. veku, dva puta nas je skupo koštalo “bratstvo” slovenskih naroda.

(Urbanestrane.rs)

“Ekspres” otkriva kako su agenti Ozne od oslobođenja Beograda do kraja 1944. likvidirali više desetina hiljada građana Srbije, bez suda, valjanih dokaza i svedoka, po nahođenju revolucije. Naslednici Ozne – Udba, DB, BIA slede i danas neke tragove “slavne prakse” u njihovom ratu u ogledalu sa neprijateljima naroda

Srbi su prvaci sveta u mnogim disciplinama, ali svoje savršenstvo, po kojem bi se zaista mogli zvati nebeski narod, dosegli su onog trena kad su napravili mehanizam za likvidacije, torture, proizvodnju savršenog straha i omraze. To “savršenstvo” se u početku zvalo Ozna, posle Udba, DB i danas BIA. U osnivanju 13. maja 1944. u Drvaru bila je uramljena u skoro hrišćansku ideju “Odeljenje za zaštitu naroda”. Iz te mimikrije rodila se zver, ideja Josipa Broza, kreativna ruka u razradi i praksi nosi rukopis Srbina Aleksandra Rankovića.

Ovo nije priča o tome kako je nastala krilatica “Ozna sve dozna”, nego minijaturna retrospektiva industrije smrti, kako je nastala, kojim metodama se služila, i na kraju – kakve mentalne i psihosomatske tragove je ostavila Srbima u njihovom genetskom nasleđu.

Kao i u Sovjetskom Savezu, tajna policija predstavljala je isukani mač revolucije, “najrevolucionarniji i najbobreniji organ za čuvanje velikih tekovina naše revolucije”. Istoričar Srđan Cvetković, koji je svoj naučni opus posvetio upravo represiji komunističkog režima tokom i posle Drugog svetskog rata, za “Ekspres” kaže da je Ozna od nastanka 13. maja 1944. ustrojena kao politička policija, metodološki po sovjetskom modelu, vođena iz jednog centra i organizaciono jedinstveno postavljena za celu Jugoslaviju. Razgovaramo sa njim u Institutu za noviju istoriju Srbije, na Trgu Nikole Pašića, u zgradi u kojoj je kratko bilo sedište savezne Ozne. Dugo su imali sedište u današnjoj zgradi Tanjuga, na Obilićevom vencu.

Cvetković ističe da je Ozna prednjačila po teroru i broju streljanih bez suda u odnosu na druge zemlje u Evropi.

– Nasilje nije bilo plod ekscesa ili vanrednog stanja već deo detaljno razrađenog plana i pretvoreno u trajan, totalan i savršen represivni sistem kojem je gospodarila sveprisutna tajna služba oslonjena na policiju, vojsku i, naravno, tužilaštva i sudove, koji su u staljinističkim sistemima neodvojivi deo vlasti. Tajna policija je bila kičma represivnog aparata. Cilj je bio uspostavljanje diktature jednog čoveka, jedne ideologije i jedne partije – komunističke. Oznu su činili ljudi iz različitih društvenih slojeva, ali pravoverni komunisti, laki na obaraču i često naklonjeni partijskom miljeu i pre rata. Oni su prolazili obuke i bili ozbiljno pripremani za budući posao. Tražilo se da budu konspirativni i da izvršavaju naređenja, a da ne razmišljaju previše – napominje Cvetković.

Dok je na ovim prostorima trajao višestruki građanski rat, smatralo se nužnim da se stvori jedinstvena i moćna organizacija koja će upravljati političkom obaveštajnom službom u inostranstvu i na okupiranoj teritoriji, kontraobaveštajnom službom u jedinicama NOVJ. Ozna za Srbiju nastala je na Visu juna 1944. dok partizanske snage nisu dublje prodrle u Srbiju.

Na njeno čelo postavljen je Slobodan Penezić Krcun, koji je već do kraja 1944. premrežio celu Srbiju moćnom Oznom. Koliko je ta mreža ozbiljno shvatala svoj posao pokazuje podatak da su 364 zaposlena oznaša do 1947. sačinili kartoteku od 47.534 lica. Primera radi, u Bosni ih je bilo oko 15.000, a Crna Gora svega 6.000 sumnjivih.

Kadrovski potencijal Ozne, što Cvetković navodi u svojoj knjizi “Između srpa i čekića”, pažljivo je biran među najpravovernijim borcima i beskompromisnim komunistima. Deviza je bila “ko ne može ubiti neprijatelja, ne može biti pravi komunista”. Od osnivanja, na način i principe rada presudno je uticala sovjetska služba NKVD. Oficiri Ozne su se školovali na akademijama NKVD-a i Kominterne u Moskvi, pa su zatim oni obučavali mlađe kolege u Srbiji prenoseći iskustva iz SSSR.

Skoro svako opunomoćstvo imalo je jednog oficira NKVD-a u svom sastavu. Oni se nisu preterano mešali u rad Ozne, jer su bili nadležni za belogradejske zarobljenike i sovjetske građane koji su se zatekli u Beogradu. Međutim, pojedini bivši pripadnici jugoslovenske tajne policije svedoče da je “glavne neprijatelje” hvatao NKVD, dok je sitnije ribe prepuštao Ozni.

Po osvajanju gradova, Ozna zauzima zgradu zatvora ili neku veću kuću, i tu otvara svoje sedište. Često, po unapred sačinjenim spiskovima odmah kreću hapšenja, isleđivanja uz torturu, koja se završavaju tajnim streljanjima, uz skoro obavezno sakrivanje tragova.

Dešavalo se i da su naknadno fabrikovane presude. O svim ovim poduhvatima, za razliku od ostalih tajnih službi u zemljama komunizma u Evropi, “naša” Ozna pažljivo je vodila evidenciju žrtava, kako bi docnije pratila članove porodice i potomke. Ti dokumenti su danas poznati javnosti, ali interesantno da je arhiv BIA i dalje dostupan samo istoričarima, ali ne i novinarima.

Praksa je bila sledeća: Po prijavi građana, koja je mogla biti samo na osnovu glasina, agenti Ozne su privodili osumnjičene, saslušavali i pravili njihov karton (dosije). U Beogradu se, na primer, sa svim kartonima i spiskovima dnevno (nekad i dva puta) odlazilo u Maglajsku ulicu (Dedinje) gde su ljudi iz glavnog štaba Ozne pregledali spiskove.

Njihova olovka je najčešće ispisivala dve reči: „Banjica” ili „streljati” (uglavnom ovo drugo, ako su u pitanju bila uniformisana lica ili označena kao „izraziti neprijatelj”). Skinuti sa spiska na kojem su ljudi stavljeni u kategoriju S i određeni za streljanje bilo je gotovo nemoguće. Posebno precizna evidencija se vodila o predstavnicima civilne vlasti: kmetovima, delovođama, predsednicima opština, policajcima i drugim iz činovničkog aparata. Lica su u istražnom zatvoru često podvrgavana najrazličitijim oblicima torture, mučenjima i silovanjima, najneverovatnije svireposti poput čupanja noktiju, vešanja za polni organ, sakaćenja, prebijanja…

Likvidacije su rađene po unapred pripremljenom i dobro osmišljenom planu. Direktive sa vrha su bile precizne. Tražila se najveća tajnovitost i beskopromisni obračun sa “reakcijom i kolaborantima, kao i njihovim jatacima”.

Jedan od najznačajnijih metoda naučenih u SSSR-u bilo je “pokrivanje”, na 10 građana dolazio je jedan poverenik, u svakom odeljenju ministarstava i ustanova ili pogonu preduzeća trebalo je ugraditi po jednog agenta. Članovi KPJ dobili su ulogu denuncijanata, a u velikim gradovima sistem špijunaže i kontrole došao je do stanara svake zgrade. Nastojnici zgrada imali su zadatak da za Oznu kontrolišu stanare i posetioce.

Nepouzdani nisu mogli dobiti zaposlenje. U jednom dokumentu Ozne piše: „Treba imati na umu da poverenici ne smeju znati jedan za drugog, kao i da se isti na radu pokažu što konstruktivniji. Samo streljanje mora biti izvedeno u najvećoj konspiraciji, tako da ni sam Štab brigade ne zna. Napominjem vam još jednom, da se ovo odnosi na sve one koji se nalaze u vašoj jedinici. Imajte ovo na umu, jer ukoliko se ne budete držali ovoga, snosićete lično punu odgovornost…”

Posle kratkog boravka u istražnom zatvoru (najčešće svega nekoliko dana ili sedmica), gde su često zatvorenici vezani telefonskom žicom i obično samo u donjem vešu odvođeni u grupama od 15 do 30 na stratišta. Beleže se slučajevi likvidacije lica ranjenih ratnih zarobljenika koji su direktno iz bolnica sprovođeni na streljanje (Vlasotince, Valjevo, Beograd…).

U divljim čišćenjima u Srbiji je od septembra 1944. do marta 1945. streljano bez suda više desetina hiljada lica, dok ih je sličan broj stradao kao posledica neljudskog odnosa u logorima i zatvorima. U registru žrtava na razne načine likvidiranim u ovom vremenu upisano  je više od 59.000 ljudi stradalih na više od 211 lokacija. Ovaj broj nije konačan budući da dobar deo podataka i dokumentacije nedostaje.

Po pravilu tokom noći do jutra streljani su najčešće na lokacijama na obodima gradova, u krugu samih kasarni, obalama reka… Samo tokom noći 31. oktobra 1944. na lokaciju Lapotince kod Leskovca streljano je 81 lice. Streljački vod je brojao od 15 do 30 vojnika KNOJ-a, od kojih svi nisu imali metak u cevi.  Ponegde su i javno čitani spiskovi streljanih (Banjica-Beograd) ili deljene potvrde o streljanima.

Cvetković ističe da je to rađeno zbog zastrašivanja i dodatnog sramoćenja ne samo likvidiranih, već i njihovih porodica. Po staljinističkoj “salama tehnici” trebalo je uvezati ne samo “neprijatelja”, već i sve koji su imali bilo kakvu vezu sa njima.

Zbog bezakonja u radu Ozne i bezočnih likvidacija, Ranković, a zatim i Krcun 25. decembra 1944. pozivaju da se zaustavi ubijanja okrivljenih bez suđenja. Prema strukturi streljanih, na osnovu do sada obrađenog materijala, može se reći da je osobenost Srbije u odnosu na Sloveniju i druge delove Jugoslavije veći udeo civilnog stanovništva u stradanju.

U drugom talasu 1946-1948. na meti tada već formirane Udbe su bili takozvani saputnici revolucije, mahom socijalisti i levi zemljoradnici, hapšeni i osuđivani uglavnom pod optužbom da su špijuni zapadnih sila u vreme raspirivanja Hladnog rata.

Konačno, u trećem talasu represije od 1948. do 1953, ali i kasnije, stradali su “otpadnici” sa partijskog kursa nakon sukoba sa dojučerašnjim idolom svih komunista J. V. Staljinom.

U proleće 1948, tačnije Staljinove ekskomunikacije jugoslovenskog lidera, državni i ideološki sukob doveo je do toga da su hapšeni i mučeni svi koji su optuženi da se kolebaju ili pak i dalje veruju Staljinu, do juče neprikosnovenom vođi u koga se zaklinjao i sam Josip Broz.

Optužbe su davane u istrazi pod neviđenom torturom, bilo je mnogo lažnih priznanja samo da bi ljudi spasli svoju kožu ne mogavši više da izdrže zverska mučenja. Najtragičnija priča nije u samom broju već u oblicima neljudske torture i mučenja kako bi došlo do revidiranja mišljenja. Islednici su tražili da okrivljeni potkažu svoje jatake ali i one koji su znali za to a nisu ih prijavili.

Zatvorenike, posebno na Golom otoku, dočekivao je “topli zec”, koji je podrazumevao da guštera bije i naziva izdajnikom i raznim pogrdnim imenima čak 3.000 zatvorenika. Dane su provodili noseći težak kamen, a jeli su po svega nekoliko zrna pasulja dnevno. Posebna monstruoznost bila je kibla, u prevodi drvena kaca gde su svi zatvorenici obavljali nuždu.

Po svedočenjima preživelih, ako bi neko napravio samo neki mig ili bilo šta što bi nadređenima bilo sumnjivo, morao je čitavu noć da bude nad kiblom, a svi ostali su morali da mokre po njemu. Dežurni revidirac je sve to nadgledao, a ukoliko bi neko obavljao svoje fiziološke potrebe pored, a ne nad tim što je nad kiblom, pridružio bi mu se sa druge strane.

(ekspres.net)

“Znam tačno ko je ubio Kuma i Šiptara, ali ne želim da kažem imena“, poručio je poznati srpski advokat Toma Fila u intervjuu portalu Srbija danas. Jedan od najpoznatijih branilaca govorio je o izručenju Slobodana Miloševića Hagu, ali i o ubistvima i intrigama vezanim za „zemunski klan”.

Na pitanje da li je bilo pametno narediti rušenje zgrade u Šilerovoj, advokat kaže da nije.

– Nikakvog razloga nije bilo da se te dve kuće sruše, kao što nije bilo razloga da se ubiju Mile Luković Kum i Dušan Spasojević. To je bila likvidacija, mrtva usta ne govore. Srušili kuću, ubili svedoke i ko da govori? Navodno su im našli puškomitraljez, ko još beži sa puškomitraljezom? Zašto nije Legijina kuća srušena ako se radilo o osveti? Rušenje te dve zgrade je bilo zbog toga što se pričalo da su njih dvojica u zidovima prikrili materijal koji bi služio za ucenu – naveo je Fila.

Podsetio je da su lider LDP Čeda Jovanović i pokojni premijer Zoran Đinđić garantovali da Milošević neće biti isporučen Tribunalu.

– Da, imam i taj dokument i objavio sam ga u svojoj knjizi „Završna reč“. Oni su mu tri stvari obećali: da ga neće isporučiti u Hag, da mu familiju neće krivično goniti (sve su optužili) i da mu neće dirati imovinu (i to su pokušali da uzmu)! Zato je taj DOS i prošao kako je prošao – priča advokat.

Fila ističe da je Milošević tih dana tražio da mu se donesu televizor i radio, dok njegova supruga Mira nije htela da ga time uznemirava.

– Ja sam donosio novine, da Mira ne zna, on samo pogleda i baci u đubre! Ja sam tad rekao da im ne verujem, da mu njihovo obećanje važi za noćas – tvrdi Toma Fila.

Dvorski lakeji ubili Stambolića

Na pitanje ko je ubio Ivana Stambolića, Fila je ovako odgovorio:

– Ako su dali nalog, nije ga dao Slobodan Milošević jer se on time nije bavio. Najgori su dvorski lakeji koji misle da se dodvoravaju… Lično mislim da su oni odgovorni jer je moja ideja da je neko od njih smislio da se likvidira Ivan Stambolić da ne bi bio protivkandidat Slobodanu Miloševiću unutar partije!

Čeda išao kod Šiptara

Fila kaže da je svedočio tome da je Čedomir Jovanović išao u zatvorsku posetu Dušanu Spasojeviću Šiptaru.

– Išao je! Ja sam svedok, bio sam tamo! Imate pribeleške kod policajaca ko je bio, nije niko mogao da uđe bez dozvole. Šiptar i Kum tvrde da su oni čuvali Zorana Đinđića i onda su navodno pretili kad su pali – objašnjava beogradski advokat.

(Srbija Danas)

Ubistva Stjepana Đurekovića, Dragiše Kašikovića i njegove maloletne ćerke, Jovana Barovića i Maksa Luburića smatraju se najvećim ubistvima koja su organizovali pripadnici tajnih službi sa prostora bivše Jugoslavije.

Nekadašnji direktor „INA marketinga“ Stjepan Đureković ubijen je 1983. Njegovo telo je izrešetano, a glava smrskana sekirom u podrumu štamparije u Nemačkoj.

Ubistvo Đurekovića naredio je, kako se veruje, Stane Dolanc, tadašnji ministar policije. Za ubistvo se sudi bivšim pripadnicima jugoslovenske i hrvatske tajne službe Zdravku Mustaću i Josipu Perkoviću, a upravo je Drašković bio jedan od svedoka.

Dragiša Kašiković

Vođa srpske političke emigracije u SAD ubijen je 1977. u Čikagu sa 64 uboda nožem, a ubica je monstruozno masakrirao i njegovu poćerku Ivanku Milošević (9). Sumnja se da je to učinio Bogoje Panajotović, konobar iz Niša, za koga se sumnja da je, osim za Udbu, radio i kao saradnik FBI.

Prvoborac, a potom i advokat branilac Milovana Đilasa poginuo je 1979. u, kako se veruje, režiranoj saobraćajnoj nesreći. Vozač kamiona koji je udario u Barovićev automobil na praznom putu Beograd – Zagreb nikada nije priveden.

Maks Luburić

Ustaški oficir i zapovednik sistema logora u NDH ubijen je u svojoj vili u Španiji 1969. udarcem štanglom u glavu i sa više uboda nožem u grudi. Ubio ga je agent Udbe Ilija Stanić nakon što se uspešno infiltrirao u Hrvatsku narodnu odbranu.

OVO JE NAJSVIREPIJE UBISTVO TITOVE UDBE! Egzekutor je Dragišu Kašikovića izbo 64 puta, smrskao mu čelo i obraz, ali za ono što je usledilo

Dragiša Kašiković, srpski pisac i nacionalista, veliki protivnik komunističkog režima u SFRJ, jedna je od najpoznatijih žrtava ubica Josipa Broza Tita, koje su nemilosrdno lovile i ubijale pripadnike ustaške i četničke emigracije od pedesetih do osamdesetih godina.

U noći između 18. i 19. juna 1977. godine u Čikagu su, u sedištu Srpske narodne odbrane za SAD, izmasakrirani su Dragiša Kašiković i njegova pastorka Ivanka Milošević koja je imala samo 9 godina.

Ovo ubistvo smatra se za najsvirepije koje je izvršila nekadašnja Titova UDBA.

Njegovo telo bilo je izbodeno 64 puta, čelo i jedan obraz bili su mu potpuno smrskani, a sa njim su ubili i njegovu devetogodišnju pastorku Ivanku Milošević, dok je mala Ivana zadobila 54 uboda.

Predpostavlja se da je nesrećna devetogodišnja devojčica stradala samo zbog toga što je prepoznala ubicu, ili više njih. Ili onoga koji je u kasne noćne sate doveo Brozove dželate pred vrata SNO za SAD, i na čiji poziv je Kašiković otvorio vrata.

Prema pojedinim informacijama policija u Čikagu se nikada nije suočila sa takvim zločinom, a gotovo svi američki komentatori su to ocenili kao političko ubistvo u koje je upletena jugoslovenska tajna policija.

„O ubistvu Kašikovića je mnogo pisano i u američkoj štampi i u našoj. Pisano je svašta, mnoge neistine, razne propagandne brošure od dvostrukih agenata s ciljem da unesu što veću pometnju u redove emigracije. Posle sahrane kralja Petra II, kod manastira Svetog Save u Libertivilu, u državi Ilinois, gde se po generalnim procenama okupilo preko 20.000 Srba i Srpkinja, na sahrani Kašikovića je bilo više hiljada. Ili, najviše posle kraljeve sahrane”, kazao je u ispovesti za Nedeljnik pop Stojiljko Kajević, član Srpskog oslobodilačkog pokreta.

(Blic)

Arheolozi su kod obale Portugala pronašli olupinu broda starog 400 godina, za koji veruju da je potonuo kod Lisabona nakon što se vratio iz Indije pun začina, saopštili su danas stručnjaci

Sa stanovišta nasleđa, ovo je otkriće decenije. U Portugalu je ovo najznačanije otkriće svih vremena – rekao je danas direktor istraživačkog projekta Žorže Frejre, prenosi Rojters, uz napomenu da je olupina pronađena u okviru 10-godišnjeg arheološkog projekta.

U nađenoj olupini i oko nje, 12 metara ispod površine mora, ronioci su pronašli začine, devet bronzanih topova sa ugraviranim portugalskim grbom, kinesku keramiku i školjke koje su korišćene kao novac za trgovinu robovima u kolonijalno doba.

Pronađena 3. septembra kod obale Kaškaiša, turističkog gradića na obodima Lisabona, olupina i predmeti iz nje su “veoma dobro očuvani”, rekao je danas Frejre.

On i njegov tim veruju da je brod potonuo između 1575. i 1625. godine, kada je portugalska trgovina začinima sa Indijom bila u zenitu.

– Dugo već stručnjaci smatraju ušće reke Taguš središtem brodoloma. Ovo otkriće to potvrđuje – rekao je portugalski ministar kulture Luiš Mendeš.

Godine 1994, kod Kaškaiša je pronađen još jedan potonuli portugalski brod, podseća britanska agencija.

(Tanjug)

Pronađeni su posmrtni ostaci nestalog čoveka koji je ubijen pre više od četiri decenije – nakon što je seme iz smokve u njegovom stomaku izraslo u drvo.

Ahmet Herguner je ubijen tokom sukoba između grčkih Kiprana i turskih Kiprana 1974. godine, ali je njegovo telo ostalo neotkriveno decenijama. Na kraju je otkriveno jer je drvo, koje je izraslo iz njegovog stomaka, bilo neobično za tu oblast.

Pokojnik je odveden u pećinu sa još dvojicom, gde su svi oni ubijeni dinamitom koji je bačen za njima.

Međutim, dinamit je takođe razneo rupu na jednoj strani pećine, što je omogućilo da svetlost uđe u tamnu unutrašnjost, što je, zauzvrat, omogućilo da seme smokve izraste iz tela ovog čoveka, i na kraju postane ogromno drvo.

Njegova sestra, 87-godišnja Munur Herguner, je rekla:

“Živeli smo u selu sa 4.000 stanovnika, pola grčkih, pola turskih. 1974. godine su počeli nemiri. Moj brat Ahmet se pridružio Turskoj organizaciji otpora (TMT). 10. juna su ga Grci odveli.“

Ona je dodala: “Godinama smo uzaludno tražili mog brata.“

Ali je rekla da joj je nepoznato to da je grob na kraju obeležen drvetom smokve koje je izraslo iz semena u njegovom stomaku.

Drvo je 2011. godine primetio istraživač koji je bio znatiželjan da sazna kako je to drvo završilo u pećini, a naročito u planinskoj oblasti gde se ono obično ne pronalazi.

Prilikom sprovođenja njegovog istraživanja i kopanja oko drveta, on je bio užasnut kada je pronašao ljudsko telo ispod drveta i podigao je uzbunu. Kopajući dalje, policija je pronašla ukupno tri tela.

Munur Herguner je dodala da se verovalo da je njen brat bio taj koji je pojeo smokvu, a uzorci krvi iz njene porodice su se podudarili sa DNK fragmentima koji su potvrdili da je to bilo mesto na kom je njen brat skončao.

Dok su detektivi istraživali ubistvo, otkrili su da su brat Ahmet i druga dvojica ubijeni dinamitom u pećini, a eksplozija je napravila rupu u pećini i pustila svetlo unutra. On je očigledno pojeo smokvu neposredno pre nego što je umro.

Njegova sestra je rekla: “Ostaci smokve u stomaku mog brata su izrasli u drvo jer je sunce ušlo u pećinu kroz rupu koju je napravila eksplozija. Pronašli su mog brata zahvaljujući tom drvetu smokve.“

Odbor za nestala lica na Kipru (CMP) traži 2.002 ljudi koji su nestali na tom Mediteranskom ostrvu u periodu između 1963. i 1974. godine.

On je pokrenut 1981. godine nakon sporazuma između zajednica grčkih Kiprana i turskih Kiprana pod okriljem Ujedinjenih nacija.

Odbor je bio zadužen za misiju pripremanja spiska nestalih osoba i otkrivanja onoga što im se dogodilo.

Oni identifikuju nestala tela tako što uzimaju uzorke krvi od rođaka i, gde god je to moguće, koriste opis odeće koje su ljudi nosili neposredno pre nego što su nestali.

Ukupno 1.222 iskopavanja je do sada sprovedeno na ostrvu, a ostaci su pronađeni u 26 odsto ovih iskopvanja.

Istraživački tim, koji se sastoji od deset osoba pod vođstvom Tomasa Antoniua i S’la Murata, identifikovao je i vratio posmrtne ostatka 890 ljudi, uključujući i Ahmeta, u poslednjih 12 godina.

Ahmetova priča je čudesna, jer se njegovo otkriće decenijama kasnije u potpunosti duguje životu koji je nastao iz njegovog mrtvog tela u neobičnom obliku drveta smokve.

Webtribune.rs

Kada demon prvobitno počne da zaposeda dom, znakovi mogu biti suptilni i mogu imitirati znakove prosečnog duha.

Međutim, za razliku od duhova, demoni su negativne duše koje se mogu manifestovati na štetne, obmanjujuće i zastrašujuće načine kako bi povredili one oko sebe.

Prvi korak u uklanjanju demona sa određeno mesta, kao što je kuća ili radno mesto, jeste prepoznavanje znakova.

Znakovi da je to demonsko zaposedanje:

Kada demonska zaposedanja prvobitno počnu u domu, znakovi mogu biti suptilni i mogu imitirati znakove prosečnog, običnog duha. Možda ćete doživeti jedno ili više od sledećih iskustava:

• Čudni zvukovi: koraci, otvaranja i zatvaranje vrata, šaputanje, tihi vrisak ili kukanje, mutan šum, ili elektronske smetnje.
• Čudni prizori: senke u vašem perifernom vidu, treperenje svetla i elektronike, predmeti koji izgledaju kao da se premeštaju sa mesta/pozicije kada okrenete leđa, figure u mraku, itd.
• Čudni osećaji: osećaj da vas neko posmatra, osećaj da je nešto “pogrešno,“ osećaj kao da je neko u vašoj kući ili zgradi, neobjašnjivi naleti hladnog vazduha, jeza, i osećaj da vas dodiruje nevidljiva ruka.
• Čudni mirisi: parfem, mirisi hrane, sumpor i loši mirisi.

Kako demon dobija energiju i počinje lakše da se manifestuje, svi ovi znakovi će se povećavati i intenzivirati, a možda ćete početi da doživljavate i ove stvari:

• ponavljajuće noćne more na nedeljnom ili dnevnom nivou, u zavisnosti od težine
• fantomanija: osećaj da vas neko drži na krevetu, a zatim, nakon buđenja, primećujete neobjašnjive modrice ili ogrebotine na svom telu
• opšti osećaj nelagodnosti ili straha, bez mogućnosti da se u potpunosti smirite u svom domu ili okruženju
• negativnost među članovima porodice ili između prijatelja se povećava i dovodi do prepirki, svađa i opšteg razdora
• duh počinje da se prikazuje članovima doma ili okruženju. Često se ovi demoni usredsređuju na određenu osobu i to ponekad može biti dete. Oni će se deci često prikazivati kao lep entitet. Ako se inače normalno dece povuče i ima “zamišljenog prijatelja,“ to je veliki znak
• verski predmeti će biti uništeni ili neobjašnjivo izgubljeni, npr. raspeće, biblija, brojanice itd.
• pronalazite pisanje po zidovima ili na drugim mestima u zgradi

Znakovi će se razlikovati u zavisnosti od težine zaposedanja i tipa demona koji se prikačio za to domaćinstvo ili imanje. Vođenje evidencije ili dnevnika o svim iskustvima može pomoći u identifikovanju vrste zaposedanja koje imate.

Znakovi da je to prevazišlo “zaposedanje“ (da je postalo privrženost ili posedovanje)

Na nesreću, i prilično često, kada se demon nastani u nekoj kući ili zgradi, situaciju mogu podstaći i drugi ljudi. To je začarani krug u kom demon donosi negativnost koja kod ljudi podstiče strahove, a zatim ta negativnost koja potiče iz ovih ljudi hrani demona sa dodatnom energijom.

Zbog ovog ciklusa, demonsko zaposedanje se može pretvoriti u privrženost, a ponekad se čak može pretvoriti i u potpuno posedovanje, u zavisnosti od toga da li je demon sposoban da utiče na jednu određenu osobu, a ponekad i na više od jedne osobe.

Znaćete kada je to prevazišlo zaposedanje i prešlo u nešto mnogo moćnije i opasnije, ukoliko primetite jedan ili više sledećih znakova kod najmanje jedne osobe u vašem domaćinstvu:

• Povlačenje: osoba pod uticajem ovog demona može početi da se udaljava od svoje porodice na društveni i fizički način. Osoba postaje povučena i manje je voljna da razgovara sa članovima porodice o stvarima o kojima su mogli razgovarati ranije.
• Bes/ozlojeđenost: osoba može pokazivati znakove emocionalnog intenziteta ni od kuda, obično u obliku besa ili ozlojeđenosti prema svojoj porodici.
• Nepostojanje interesa za aktivnosti koje je nekada volela: osoba će se takođe povući iz redovnih aktivnosti u kojima je nekada uživala, npr. hobiji, obrazovanje, kvalitetno porodično vreme, itd.
• Ponavljajuće noćne more i noćni terori: osoba će doživeti ponavljanje noćnih mora, često uz pratnji “noćnih terora“ u kojima se osoba plaši mraka i može vrištati prilikom buđenja.
• Neobjašnjivi tragovi na telu: osoba može imati ogrebotine, tragove ugriza i modrice po svom telu na mestima na kojima ih ne može naneti sama sebi.
• Interesovanje za okultno/crnu magiju: osoba bi mogla imati iznenadno interesovanje za okultno, naročito za nekromaniju ili crnu magiju.
• Neobjašnjiva bolest i slabost: osoba bi mogla postati neobjašnjivo bolesna i/ili vidljivo slabog tela i uma. Znakovi i simptomi mogu uključivati gubitak težine, gubitak kose, promenu boje kože, gubitak apetita, povraćanje i gubitak energije.

Kako znate da je to iz zaposedanja prešlo u privrženost a zatim dodatno napredovalo u potpuno posedovanje? Očekujemo da ćete znati kada je to posedovanje, jer ta osoba više neće biti ona u bilo kom smislu. Glas će se promeniti i imaće napade natprirodnu moć. Sada je vreme da pozovete sveštenika ili nekoga ko se smatra sposobnim da se pozabavi tako opasnom i mračnom situacijom.

Samo zapamtite: možete ga zaustaviti u napredovanju! Ne hranite ga negativnošću u domaćinstvu i pružite pomoć toj osobi kada primetite prve znakove. Ne čekajte da se stanje pogorša!

Stvari koje privlače demone i demonska zaposedanja

Pa, hajde da odgovorimo na pitanje: šta je demon? U najjednostavnijem objanjenju, to je negativna duša ili entitet koji nikada nije živeo u ljudskoj egzistenciji. To ne znači da nisu pokušali.

Ako ostavimo po strani bilo kakve religiozne misli u vezi sa tim, jednostavno se možemo složiti da ova bića postoje na nekom nivou našeg sveta. I nažalost, često ih privlače određena mesta i ljudi iz određenih razloga.

Stvari koje privlače demone do mesta:

• Ubistvo/samoubistvo: svaki oblik nasilne smrti koja se dogodila na određenom mestu će stvoriti dovoljno negativne energije da eventualno privuče negativna bića.
• Crna magija: bilo koje mesto koje se koristi u ritualima crne magije bilo koje vrste su otvorena vrata za negativna bića da prođu kroz njih i eventualno ostanu. Ako grupa ljudi učestvuje u ovim ritualima, to je čak i veći magnet za demonske entitete.
• Višestruke smrti: bilo koje mesto na kom se dogodilo više smrti može privući demonska zaposedanja. Zapamtite, negativni entiteti se hrane negativnošću.
• Ponavljajuća negativnost: bilo koje mesto gde žive neativni ljudi, ako je negativnost dovoljno jaka i traje dovoljno dugo, može generisati dovoljno energije da privuče pažnju negativnih entiteta.

Stvari koje privlače demone do ljudi:

• Bavljenje okultnim: ponekad jednostavno površno bavljenje okultnim stvarima bez zaštite ili znanja o tome šta radite može privući demona, npr. igranje sa “vidža“ tablom, tarot kartama ili klatnom.
• Izvođenje crne magije: ne samo površno bavljenje okultnim stvarima, već pravo uranjanje u svet crne magije će definitivno otvoriti portal za negativne stvari da prođu kroz njega, pogotovo ako vršite rituale sa grupom.
• Opsesija smrću: osoba koja je opsednuta smrću može privući demona, npr. skitanje oko groblja, izvođenje seanse, posećivanje ukletih mesta, istraživanje mesta smrtnih slučajeva i ubistava, itd.
• Depresija/anksioznost: ljudi koji su duboko depresivni imaju nisku/slabu auru oko sebe mogu privući više negativnosti, uključujući i demone.
• Korišćenje/zloupotreba droga: osoba koja redovno koristi drogu se otvara za demonsku privrženost. Zašto? Zato što droge utiču na vašu fizičku, mentalnu i duhovnu energiju, ostavljajući vas dovoljno slabima da dopustite da se entiteti sa nižeg nivoa hrane vašom energijom (ili onim što je od nje ostalo).

Webtribune.rs

Ne podržavamo etiketiranja dece, bilo da je to vezano za sposobnosti, invaliditet, karakteristike, ili šta god. Treba izbegavati kategorizaciju i klasifikovanje dece i pustiti ih da sami pronađu svoje mesto, bez ikakvog otežavanja ili lepljenja etiketa.

Stoga, oprezno koristimo ovde korišćene termine, i pozivamo i vas da učinite isto. Svakako, ako na bilo koji način u ovome pronađete sebe ili svoje dete, to je u redu, ali budite mudri po pitanju načina na koji o tome razgovarate sa drugima.

Šta je Zvezdano dete?

Prvo, važno je znati da Zvezdano dete nije ništa posebnije od bilo kog drugog deteta. Oni nemaju ni manje ni više verovatnoće da budu uspešni, ili bogati, ili da budu zdraviji od svojih vršnjaka.

Zvezdana deca jednostavno pokazuju određene karakteristike koje ih identifikuju kao takve. Boje su prvobitno dodeljene zbog dominantnih boja koje su se pokazale u njihovim aurama ili energetskim poljima. Indigo deca pokazuju veću dominaciju tamno plavih i ljubičastih boja. Kristalna deca imaju jasniju, transparetniju auru, a dugina deca, kao što i njihovo samo ime sugeriše, svetlucaju raznim bojama.

Izgleda da Zvezdana deca stižu u talasima – počelo je sa Indigo decom. Pitamo se da li se to oduvek dešavalo i da li smo uvek imali talase “drugačije“ dece koja imaju određeni uticaj na njihovu generaciju? Indigo ljudi su počeli da dobijaju decu i ove bebe su se takođe činile pomalo drugačije – one su bile identifikovane kao Kristalna deca. Sada ona odrastaju i treći talas koji stiže sad u prvoj polovini 21. veka su Dugina deca.

Zvezdana deca imaju tendenciju da budu izvan neke zajednice ili sistema, oni prednjače. Oni pomeraju granice prihvatljivosti koje su postavile prethodne generacije. Na kraju, njihove osobine i karakteristike postaju norma. Zatim stiže sledeći talas i granice su ponovo razbijene.

Dolazak Indigo dece

Indigo deca su počela da se pojavljuju krajem 1950-ih godina, iako je većina rođena 1960-ih i 1970-ih godina. Jedna stvar koja im je često zajednička jeste to da su njihovi roditelji bili hipi generacija, prvi odrasli ljudi u stilu “živi i pusti druge da žive.“ Roditelji koji su svojoj deci dali više slobode nego prethodne generacije. Zato mislimo da je bilo “talasa“ Zvezdane dece pre Indigo dece. Svaka generacija otvara put za sledeću.

Indigo deca su pobunjenici. Oni su netolerantni na nepravdu. Oni razbijaju stare tradicije u korist nikakve tradicije. Oni su rokeri, borci, demonstranti, ratnici. Indigo ljudi su bili feministi, protiv rata, protiv politike, protiv svega. Razbili su stari poredak, pokušali da rasture establišment, i samo izazvali probleme.

Karakteristike Indigo dece

• Snažna volja i tvrdoglavost
• Imaju problema sa autoritetom
• Intuitivni, često spiritualisti
• Kreativni i nemaju strah da pokušaju nešto novo
• Nedostatak strpljenja, često bivaju frustrirani
• Uprkos tome što su pobunjenici, trebaju im jasne granice i struktura dok odrastaju
• Mogu biti nesigurni
• Često im se dijagnostikuje ADD, ADHD (hiperkinetički poremećaj – nemogućnost koncentracije, hiperkativnost i nepredvidivo ponašanje)

Zatim dolaze Kristalna deca

Kristalna deca su počela da se rađaju oko 1980-ih do približno 2010. godine, iako se neka još uvek rađaju u ovo vreme. Nikada ne postoji definitivno vreme za rađanje Zvezdane dece. Ona se pojavljaju gde i kada su potrebna za efekat promene.

Kristalna deca imaju tendenciju da dele fizičku osobinu a to je da mnoga od njih imaju velike, blistave oči koje gotovo da izgledaju kao da prodiru u vaše biće.  Može se desiti da imaju oči neodređene boje – ponekad budu braon, a ponekad zelene sa primesom indiga. Pogled im je dubok i hipnotišući.

Kristalna deca su čistog duha i vrlo su povezana sa zemljom. Oni vole da se grle i iscelitelji su. Oni su u skladu sa sopstvenom energijom. Oni su nastavnici i facilitatori. Došli su da nas nauče saosećanju, toleranciji, strpljenju i nežnosti. Kao bebe su veoma osetljivi, zbog čega ih greškom mogu smatrati Indigo decom. Oni često mrze buku i preopterećenost čula. Ponekad se “kasno razvijaju,“ što samo znači da oni imaju druga sredstva komunikacije. Povremeno će ih opisati kao “društveno čudne.“

Karakteristike Kristalne dece

• Obično su potomci Indigo ljudi
• Sentimentalno-osećajni, emocionalni
• Donose odluke na osnovu intuicije i osećanja
• Često imaju alergije i osetljivi su
• Uživaju u samoći
• Uspostavljaju trajna prijateljstva
• Dobri su savetnici i posrednici
• Često su muzikalni
• Povezuju se sa malom decom, životinjama i ranjivima
• Udobnost postavljaju ispred mode
• Često moraju napustiti mesta sa visokom energijom, na kojima je gužva, jer se osećaju preplavljeno
• Mogu biti gej ili bi
• Imaju afinitite prema vodi
• Iscelitelji su i imaju umirujuće prisustvo
• Ponekad su označeni kao “društveno čudni“ jer su toliko introvertni i samostalni.

Stižu Dugine bebe

Baš kako se navikavamo na Kristalnu decu, stižu i Dugina deca. Misija Dugine dece je da izleče i ponovo uravnoteže čovečanstvo i planetu. Oni su sposobni da odraze naše iskrivljene vrednosti nazad do nas, stoga su oni otkrivači istine. Dugina deca često izgledaju “drugačije.“ Još ih nema mnogo, tako da ćemo ih upoznati tokom narednih decenija.

Dugina deca imaju više vibracije nego ostatak čovečanstva. Oni će biti oni koji donose sveobuhvatnu kategoriju rodnih identiteta, odbijajući da budu kategorisani ili sprečeni. Rečeno nam je da su oni “nove duše,“ koje se nikada ranije nisu inkarnirale, ali ipak stižu gotovo potpuno duhovno razvijene.

Dugina deca su obično potomci Kristalnih ljudi, tako da će imati najmanje jednog roditelja koji ih “shvata.“ Međutim, ostatak društva, čak i Indigo ljudi, imaće poteškoća da se suoče sa novim svetom koji započinju Dugina deca. Biće mnogo otpora njihovim vizijama i delima.

Karakteristike Dugine dece

• Često se čini da su u svom svetu
• Ljubazni su i velikodušni
• Slatki, ali će im volja biti čelična
• Hrabri i sposobni da izdrže teškoće
• Često se brinu o drugima
• Verovatno će biti telepatski
• Visoka energija, i fizička i psihička
• Velike oči, slične Kristalnoj deci
• Kasno počinju da govore, ponekad sa tri ili četiri godine
• Sveobuhvatna kategorija rodnih identiteta
• Ne zanima ih šta ljudi misle o njima

Webtribune.rs

Zemlja se sve više klati dok se okreće oko svoje ose, a naučnici američke svemirske agencije NASA misle da su ljudi bar delimično krivi.

Novo istraživanje pokazalo je da “klaćenje” plave planete, odnosno njeno polarno kretanje – kretanje osi Zemljine rotacije u odnosu na koru planete, uvećalo za više od 10 metara samo tokom prošlog veka. Stručnjaci veruju da otapanje polarnog leda, ubrzano sagorevanjem fosilnih goriva, igra važnu ulogu u izbacivanju Zemlje iz ravnoteže.

Naučnici NASA-ine Laboratorije za mlazni pogon u Pasadeni, Kalifornija, identifikovali su tri glavna faktora koja utiču na rotaciju planete. Prethodno se mislilo da je za blago pomeranje isključivo odgovoran proces poznat kao “glacijalno odizanje”.

Glacijalno odizanje događa se kad teški glečeri, poput onih koji su prekrivali ogromne delove Zemlje tokom poslednje ledenog doba, uzrokuju blago odizanje površine planete. Kako se led topio, tlo – i samim tim površina Zemlje – polako se vraćalo u prethodni oblik. Ovaj proces je veoma spor, pa se naša planeta još uvek “odiže” od poslednjeg ledenog doba, pre oko 21.000 godina, navodi britanski “Ekspres”.

Ali, nova studija identifikovala je još dva faktora ovih promena, koji igraju jednaku ulogu u uticanju na Zemljinu rotaciju. Prvi od njih je takozvana “konvekcija plašta”. Ovaj proces upravlja kretanje tektonskih ploča na površinu planete, a NASA sada veruje da utiče i na njeno “klaćenje”. Drugi uzrok je topljenje leda, posebno na Grenlandu, koje se računa za 33 odsto efekta klaćenja. Taj proces se ubrzava veštačkim, ljudskim zagrevanjem okoline.

NASA je procenila da se tokom 20. veka masivna količina od 7.500 gigatona grenlandskog leda otopila u okean. To prebacivanje težine sa Grenlanda na druge delove globusa uzrokovalo je da se Zemlja klati više nego što bi inače, u normalnim okolnostima.

(Express.co.uk,Blic)

Ova devojčica nevinog izgleda zavodila je naciste u barovima a potom ih ubijala… Fredi Overstehen, heroina Drugog svetskog rata koja se pridružila holandskom pokretu otpora kad je imala svega 14, umrla je nedavno u 92. godini života.

Fredi je rođena u Harlemu, kod Amsterdama, 6. septembra 1925. godine, a odgojila ju je majka komunističkih uverenja. Sa 14 godina pridružila se holandskom pokretu otpora i zajedno sa starijom sestrom Trus i zajedničkom prijateljicom Hani Šaft dizala je u vazduh mostove i pruge, švercovala decu Jevreja iz koncentracionih logora i ubijala što je moguće više nacista, koristeći se vatrenim oružjem skrivenim u korpi na biciklu.

Trio je imao rutinu – prvo su prilazile nacistima u barovima, zavodile ih, a potom ih pozvale “u šetnju u šumi”. Tamo bi ih, kako je sama Fredi to rekla – likvidirale, preneo je “Dejli mejl”.

– Morale smo to da uradimo. To je bilo neophodno zlo, ubijanje onih koji su izdali dobre ljude – rekla je ona u jednom intervjuu.

Na pitanje koliko je ljudi ubila ili učestvovala u ubistvu, odvratila je da niko ne treba da pita vojnika tako nešto. Fredi je umrla 5. septembra, dan pre svog 93. rođendana. Bila je poslednji preživeli član najpoznatije ženske holandske ćelije otpora, čije su pripadnice posvetile svoje živote borbi protiv nacističkih okupatora i domaćih izdajica.

Ženski doprinos holandskom otporu se često zanemaruje i još uvek se pripisuje muškarcima. Ipak, ove žene su pokazale da je takvo razmišljanje fatalna greška za mnoge naciste koji nisu videli pretnju u sestrama Overstehen, dok su vozile svoje bicikle po Harlemu tražeći žrtve.

Obe sestre su preživele rat. Trus je postala umetnica i napisala je memoare na osnovu svojih iskustava u pokretu otpora. Umrla je 2016. Fredi je jednom rekla da se sa traumama iz rata izborila tako što se udala i dobila decu. Ona je svom mužu Janu Dekeru rodila troje dece koja su je nadživela, kao i četvoro unučadi.

Međutim, njenu prijateljicu Hani Šaft, crvenokosu studentkinju prava, uhvatili su i pogubili nacisti svega nekoliko nedelja pre nego što se Nemačka predala. Njoj u čast Trus je osnovala Nacionalnu fondaciju Hani Šaft 1996. Fredi je tu bila članica odbora.

– Šaft je postala nacionalna ikona ženskog otpora – kaže predsedavajući fondacije Džeron Plister.

Priča o Hani prenosi se holandskoj deci, a preneta je i na film – “Devojka s crvenom kosom” iz 1981.

Za sestre Overstehen učestvovanje u pokretu otpora bilo je izvor i ponosa i bola.

– Bilo je tragično i veoma teško, uvek smo plakale posle… Nismo osećale da je to za nas – to nije ni za koga, osim ako nisu u pitanju pravi kriminalci – ispričala je jednom Trus o ubistvima nacista.

Poslednjih godina Fredi je preživela nekoliko srčanih udara u staračkom domu u Drihaušu u kojem je živela, blizu Harlema.

RIP, Freddie Oversteegen. A true hero and a champion Nazi-killer.https://t.co/rV06eCzpr4

— Gwen C. Katz (@gwenckatz) September 15, 2018

(Blic)

Pre 30 godina, lord Džejkob Rotšild je predvideo da će se jedna svetska valuta pojaviti u oktobru 2018. godine i zameniti sve nacionalne suverene valute.

1998. godine je magazin Economist, koji je u vlasništvu Rotšilda, rekao da će 2018. godina biti godina nove valute pod nazivom Feniks.

Dakle, koji bi događaji mogli dovesti do velikog poremećaja na valutnim tržištima i u svetskoj ekonomiji 2018. godine?

Kolaps dolara

Propast dolara kao rezervne svetske valute je sigurna. Samo je pitanje vremena kada će se to dogoditi. Dolar se ne kvalifikuje kao kamen svetskog valutnog sistema. Otkako je podrška dolara u zlatu prestala 1971. godine, on je izgubio 98% u stvarnom iznosu kada se meri prema zlatu. Ali takođe i prema većini valuta, dolar je u velikoj meri izgubio. U švajcarskim francima, na primer, dolar je pao za 77% od 1971. godine.

Dolar je podržan velikim dugovima i deficitima. SAD nisu imale pravi budžetski suficit još od 1960. godine, a od 1975. godine su u trgovinskom deficitu. Dolar nije podržan ni sa čim drugim sem sa dugovima i snažnom vojskom. On živi u pozajmljenom vremenu.

Pad petrodolara i uspon petrojuana

1974.godine, SAD su se složile da podrže Saudijsku Arabiju finansijski i vojno pod uslovom da Saudijci cene naftu u dolarima. Pošto je većina sveta u to vreme kupovala naftu iz Saudijske Arabije, to je dovelo do velike potražnje za dolarima, što je i danas slučaj. To je bio početak petrodolara koji je omogućio SAD-u da živi iznad svojih sredstava već 44 godine. Ali od 2018. godine, petrodolar će postepeno biti zamenjen petrojuanom, a takođe i petrorubljom.

Kina, najveći svetski uvoznik nafte, će, zajedno sa Rusijom i Iranom, preći sa trgovnine naftom u dolarima. Trgovanje će biti podržano fjučers ugovorima u petrojuanu sa potencijalnom konvertibilnošću u zlato.

Osim dalje vojne intervencije na Bliskom istoku, SAD sada imaju malo šanse da zaustave ovaj veliki udar protiv dolara. SAD su trenutno praktično samodovoljne u proizvodnji nafte i više nisu glavni trgovinski partner Saudijske Arabije. Zbog toga, SAD niti mogu niti će sprečiti Sudijsku Arabiju da pomeri svoju sferu aktivnosti sa Zapada na Istok.

Kripto mehur i kriptodolar

Veliki događaj ove godine, koji je mnoge uverio da imamo novi valutni sistem koji ne kontroliše ni jedna zemlja i ni jedna centralna banka, su naravno kriptovalute pod vođstvom Bitkoina. 2017. godine smo videli maniju za kriptovalutama velikih proporcija.

Na početku godine, tržišni plafon svih kriptovaluta je bio 17 milijardi dolara. Do danas, postoji 1.360 kriptovaluta sa ukupnom vrednošću od 588 milijardi dolara. To je porast od 34 puta, ili 3.300% u vrednosti kriptovaluta za samo godinu dana. Postoji 589 kriptovaluta preko 1 miliona dolara, a Bitkoin je najveći na 312 milijardi dolara.

Kako bilo ko može verovati da svet može funkcionisati sa platnim sistemom koji ima 1.360 valuta koje nastavljaju da rastu sa novim ICO (inicijalna ponuda novčića) praktično svakog dana. Kriptovalute u svom sadašnjem obliku nikada neće biti prihvaćene kao valute.

Bitkoin je porastao 20x u 2017. godini. Da je to bila valuta, to bi ukazalo na inflaciju od 1.900% ili preciznije na hiperinflaciju. Ali Bitkoin nije valuta. Takođe, on se nikada ne bi mogao koristiti kao platni sistem zbog veoma spore brzine transakcije.

Bitkoin i druge kriptovalute su samo elektronski oblik lala mehura. Baš kao i lale, Bitkoin mehur može postati veći, iako je Bitkoin manija sada veća od lala-manije.

Kriptodolar

Dakle, ako će se nova valuta pojaviti 2018. godine kao što je prognozirao Economist, malo je verovatno da će to biti Bitkoin ili bilo koja od 1.360 valuta. Moguće je da je Bitkoin konstruisan od strane vlade  kako bi se eksperimentisalo sa tim kako bi kriptovaluta funkcionisala.

Ili bi to moglo biti, kako Ketrin Ostin-Fits veruje, da vlade pažljivo prate kripto maniju i dozvoljavaju privatnom preduzeću da razvije tržište pre nego što oni uđu i zabrane sve kriptovalute kako bi instalirali sopstvenu.

Ne bismo bili iznenađeni da američka vlada predstavi kriptodolar 2018. godine ili kasnije, kako bi zamenili trenutni dolar za koji znaju da će uskoro propasti. Svi postojeći dugovi bi ostali u starom dolaru.

Američka vlada bi onda ohrabrila i pomogla brzom povećanju monetarne vrednosti krptodolara, baš kao i Bitkoina. Ovo bi omogućilo otplatu starog dolara sa novim naduvanim kriptodolarom. Očigledno je da ova šema ne bi funkcionisala, ali bi euforični kripto svet bi to kupovao neko vreme.

Kina – Rusija i zlato

Ni Kina ni Rusija ne bi pale na ovaj trik. Kina bi mnogo izgubila na svojim američkim državnim obveznicama. To bi ove dve zemlje dovelo do toga da uvedu neki oblik zlatne podrške njihovih valuta ili platnog sistema. Ako se u tom trenutku i dalje trguje i vrši razmena zlatom na papiru, Kina i Rusija će iskoristiti sva svoja sredstva da prekine papirna tržišta zlata i srebra. Ovo bi cenu zlata i srebra uvelo u maniju koju svet nikada pre nije video.

2018.godine ćemo videti novu Feniks valutu

Dakle, da li će Feniks valuta, (za koju je Economist 1988. godine predvideo da će se pojaviti 2018. godine), biti kriptodolar? Ili će će to biti trgovina u juanu i rublji, podržana u zlatu?

Ili će Bitkoin manija otići na 1 milion dolara? Naravno, ne znamo. Ali ono što znamo jeste da će 2018. godina imati mnogo iznenađenja na valutnom frontu sa velikom nestalnošću ne samo u valutama, već i na većini drugih tržišta.

Ono što takođe znamo jeste da iako kriptovalute mogu otići mnogo više pre kolapsa, one ne pružaju zaštitu za investitore koji traže zaštitu bogatstva. Vrlo malo vlasnika trenutnih 588 milijardi dolara u kriptovalutama će moći da se izvuče pre nego što to dođe do nule. Pohlepa je jedna od 7 smrtnih grehova i uvek kažnjava manijakalne investitore.

Zlato će i dalje biti jedina valuta koja će preživeti u istoriji baš kao što je već gotovo 5.000 godina. Fizičko zlato i srebro predstavljaju konačni oblik očuvanja bogatstva, kao i osiguranje od ekonomskih i finansijskih katastrofa koje će svet iskustiti u narednim godinama.

Da li vam nešto govori činjenica da godinama unazad Rusija i Kina neviđenom brzinom kupuju zlato?

Da li vam nešto govori činjenica da godinama unazad sve zemlje ubrzano sklanjaju zlato iz američkih banaka?

Webtribune.rs

CIA je 1993. godine predlagala američkom predsedniku DŽordžu Bušu starijem da zgazi Srbiju, odnosno tadašnju Jugoslaviju, na isti način kao što je nekoliko godina pre toga poražen Irak u akciji “Pustinjska oluja”.

Čak su korišćeni i isti argumenti koji su dve godine pre toga upotrebljeni protiv Sadama Huseina: navodna proizvodnja hemijskog oružja i namera da se napadnu okolne zemlje.

Ova šokantna saznanja nalaze se tajnim dokumentima CIA koji su nakon više od dve decenije ugledali svetlost dana jer je sa njih skinuta oznaka tajnosti (doduše ne potpuno, pošto su pojedini delovi i dalje zatamljeni).

Da je Buš poslušao ovakav suludi savet, teritorija Srbije, Crne Gore, ali delimično i BiH i Hrvatske našla bi se na udaru stravične vazdušne kampanje, a zatim i kopnene intervencije, sve po uzoru na proterivanje iračkih snaga iz Kuvajta.

Scenario je, kako se vidi iz dokumenata, bio do kraja razrađen, uz razmatranje svih mogućih aspekata, od morala naših snaga do meteoroloških uslova. Izveštaj, na primer, sadrži detaljnu analizu prirodnih karakteristika i brdsko-planinskog terena širom zemlje, ali i na svim pravcima kuda bi američke ili NATO trupe nadirale, uključujući čak i Dalmaciju, bosanske planine i krajnji jug Srbije.

CIA u izveštaju, montirajući povod za napad, navodi da Jugoslavija ima najveće pogone za proizvodnju hemijskog oružja u istočnoj Evropi, navodeći posebno Kruševac i područje Mostara, koji tada čak nije ni bio pod kontrolom Srba. Ističe se da Srbi mogu da proizvode razne nervne i bojne otrove, a naročito se apostrofira sarin i potencira da on može da posluži za masovno ubijanje.

Podsetimo, slični izgovori korišćeni su za napad na Irak, ali se na kraju ispostavilo da Sadam Husein nije imao nijedan pogon za proizvodnju takve vrste oružja.

General u penziji Vladimir Lazarević potvrđuje da je veliki broj pripadnika sistema bezbednosti i vojske mogao da nasluti namere Amerike.

Bivši predsednik Predsedništva SFRJ Borisav Jović ističe da Amerikanci uvek urade ono što je u njihovom interesu:

– Ima logike u tome da su SAD planirale da nas bombarduju još 1993. Nisam lično imao takva saznanja, ali je veoma moguće da su tajne službe imale takve planove. Amerikanci uvek urade ono što je u njihovom interesu, pre ili kasnije, pa su nas na kraju ipak bombardovali 1999. godine.

– Poznata je njihova strategija stvaranja i upravljanja krizama. Možda su oni u svojoj javnosti krili pravu istinu i svoje ciljeve, ali mi smo ovde sve to znali. Znali smo da u svakom delu sveta primenjuju sličan scenario. Tako je bilo u Iraku, isti plan je verovatno postojao za Srbiju – kaže naš sagovornik i konstatuje da su ono od čega su odustali te 1993. godine uradili 1999.

(Srpski telegraf)

Biblija je vekovima dovođena u pitanje i diskreditovana je kao kredibilan istorijski izvor, međutim, vodeći izraelski profesor je bukvalno naleteo na revolucionarno otkriće za koje veruje da će ponovo napisati knjige istorije i dokazati da je Biblija istorijski tačan dokument.

Profesor Avraham Faust i njegove kolege sa Bal-Ilan univerziteta veruju da su možda otkrili nešto što, zajedno sa drugim arheološkim nalazima, dokazuje istorijsku tačnost Božje reči i postojanje kralja Davida.

Pronašli su lokaciju u Tel ’Etonu u dolini blizu Hebronskih brda u Izraelu, za koju biblijski naučnici tvrde da je “tačna lokacija“ biblijskog grada Eglon, poznatijeg kao grad kralja Davida.

Eglon je bio jedan od pet gradova koje je preuzeo Isus Navin, a kasije se navodi kao deo Judinog nasleđa.

U poglavlju 10 Knjige Isusa Navina, kralj Eglona je jedan od pet kraljeva koji su pokušali (i nisu uspeli) da preuzmu grad Gibeon. Kasnije se u Knjizi Isusa Navina 15:20 i 39 pominje: “To je bilo nasledstvo plemena Judinih ljudi prema njihovim klanovima… Lahiš, Boskat, Eglon, Kabon, Lahmas, Kitliš.“

Naučnici veruju da je lokacija koju su otkrili Faust i njegove kolege zapravo grad Eglon, na osnovu lokacije i starosti ugljenika. Oktriveno je da struktura datira iz 10. veka kada je, prema Bibliji, kralj David vladao Božijim narodom.

Iako nisu pronašli nikakve artefakte sa ispisanim imenom kralja Davida, pronašli su druge tragove koji su ih naveli da poveruju da je ovaj grad bio pod izraelskom vladavinom.

“Na lokaciji smo otkrili znakove neke socijalne transformacije koju je region pretrpeo, uključujući izgradnju velike građevine u planu koja je arheolozima poznata kao “četvorosobna kuća“ koja je uobičajena u Izraelu, ali je retka, ili uopšte ne postoji, na drugim mestima,“ rekao je Faust.

“Ovo izgleda da ukazuje na to da se inspiracija ili uzrok za transformacije treba tražiti na planinskom kraju. Povezanost sa Davidom nije zasnovana na bilo kakvim arheološkim dokazima, već samo na osnovu okolnosti. S ozbirom na to da izgleda da se izvor promena  nalazi na planinskim područjima, i pošto se to dogodilo u vreme kada je David navodno postojao, veza je verovatna.“

Takođe su pronađeni i drugi artefakti poput grnčarije, tegovi za razboj i vrhovi strela. Istraživači veruju da su Asirci uništili grad 701. godine p.n.e.

Neki arheolozi tvrde da Faustovo prosuđivanje remete njegovi pokušaji da dokaže stvari koje se nalaze u Bibliji.

Dr Elijat Mazar je rekao: “Arheologija ne počinje verom i Biblijom, a zatim se traže dokazi. Mi prvo pronalazimo dokaze a onda pokušavamo da shvatimo istinu koja stoji iza tog dokaza.“

Međutim, ako se to potvrdi, lokacija u Tel ’Etonu će se pridružiti drugim arheološkim nalazima kao što je Kirbet Keijafa, vojna tvrđava južno od Jerusalima, i Tel Dan Stele, kamen sa urezanim frazama poput “Davidova kuća,“ kako bi se ojačao taj slučaj da je kralj David zaista postojao.

To bi takođe moglo ojačati i slučaj da je Biblija istrorijski tačna.

Webtribune.rs

Godine 1996., princeza Dajana i princ Čarls su se razveli nakon 15 godina braka. Bez sumnje, jedan od glavnih razloga je to što se Dajana, kako je jednom kazala, osećala “kao treća osoba u braku”.

Princ Čarls je bio u vezi sa Kamilom Parker Bolus pre nego što je stupio u romansu sa princezom Dajanom, a raskinuli su 1971. godine, kada se princ pridružio Britanskoj kraljevskoj ratnoj mornarici.

Dve godine kasnije, Kamila se udaje za Endrjua Parkera Boulsa i tada se čini da ne postoji nikakva šansa za zajedničku budućnost Kamile i Čarlsa. Kako je poznato, Čarls je 1980. godine počeo da se viđa sa tada 19-godišnjom Lejdi Dajanom Spenser, a ovaj par se venčao u julu mesecu naredne godine.

Ipak, uprkos razdvajanju i novim partnerima osećanja između Čarsla i Kamile nisu mogla tek tako da nestanu, te je par 1986. godine obnovio ljubavnu romansu, iako su oboje bili u bračnoj zajednici.

Tek 1992. godine palata je potvrdila da je bilo ozbiljnih bračnih problema između Čarlsa i Dajane, te da su se njih dvoje razveli u decembru mesecu.

Pet godina kasnije princeza Dajana je otvoreno govorila u intervjuu na koji način je saznala da njen suprug ima aferu.

Kako piše Miror, Dajana je otkrila kutiju samo nekoliko nedelja pre venčanja. Otvorila ju je, a unutra je bila narukvica.

“Još uvek sam bila previše nezrela da bih razumela sve poruke na koje sam nailazila usput. I onda mi je jedna osoba u njegovoj kancelariji rekla da je moj muž namenio narukvicu za nju (Kamilu)”, kazala je princeza.”

Jednog dana ušla je u kancelariju tog čoveka i pitala ga šta se nalazi u kutiju, a on joj je savetovao da ne gleda.

“Otvorila sam i tamo se nalazila narukvica”. “Bila sam očajna, i besna. Zašto ne može da bude iskren sa mnom?”, zapitala se tada Dajana.

Na osnovu Endrjua Mortona, koji je beležio biografiju kraljevske porodice, javnost je saznala da su na narukvici bila dva ugravirana slova ‘G’ i ‘F’, a očigledno je bilo reč o nadimcima koje su Čarsl i Kamila dali jedno drugom – Gledis i Fres.

Ovaj doga]aj se desio samo dve nedelje pre venčanja zbog čega je Dajana htela da otkaže ceremoniju.

(B92)