Lider Srpske radikalne stranke (SRS) Vojislav Šešelj tvrdi da su nekadašnjeg predsednika Srbije i Jugoslavije Slobodana Miloševića 5. oktobra 2000, odnosno neposredno pred pad s vlasti, izdali gotovo svi policijski generali, koji su od stranaca zauzvrat dobili milione dolara!

Kako kaže, detaljno o svemu tome je svojevremeno čuo u Hagu, i to od bivših čelnika Državne bezbednosti (DB) Jovice Stanišića i Franka Simatovića.

– Petog oktobra je pobedila američka obaveštajna služba. Ona je pobedila. I ona je instrumentalizovala mafiju, potkupila policijske generale… Imam sva neposredna saznanja o tome, preda mnom su to pričali Jovica Stanišić i Simatović. Franko je jednom prilikom u Hagu upozorio policijskog generala Vlastimira Đorđevića: „Nemoj da ja ovde pričam koliko si ti para dobio za 5. oktobar“ – otkrio je Šešelj na TV Hepi,i dodao:

– Svi policijski generali, osim Gorana Radosavljevića Gurija, bili su potkupljeni oktobra 2000. Dobili su milionske sume.

Takođe, Šešelj podseća da su od stranaca novac dobijali i ondašnji opozicioni političari, podsećajući da je Velimir Ilić o tome i javno govorio na televiziji. Novac se navodno uzimao u Budimpešti, i to bez potpisa.

Ostrvo North Brother je otkrio holandski pomorac Adriaen Blok između 1611. i 1614. godine. Na njemu niko ne živi duže od 50 godina i strogo mu je zabranjen pristup

U New Yorku postoji skriveno ostrvo koje je napušteno pre 50 godina. Prema objavljenim podacima, iako niko ne živi na ostrvu, istome je zabranjen pristup.

U pitanju je ostrvo imena North Brother, čije ime u prevodu znači ‘Severni brat’. Reč je o nenaseljenom mestu površine 8,9 hektara, s osetljivim ekosistemom koji danas predstavlja prirodni rezervat.

Ostrvo je smješteno na opasnom potezu East Rivera u blizini Bronxa, poznatijem kao ‘Vrata pakla’, na kojem je do sada potonulo nekoliko brodova.

Prema dostupnim informacijama, istraživači sa Univerziteta u Pennsylvaniji nedavno su proveli istraživanje u vezi konzervacije ostrva, a razmatra se i omogućavanje pristupa posetiocima.

Ostrvo bi uskoro trebalo biti otvoreno za posetioce

Posetioci, ako bude odobreno, na ostrvo bi mogli dolaziti brodom, a sve u okviru turneje koje bi trajala do dva sata.

Inače, North Brother je prvi otkrio holandski pomorac Adriaen Blok između 1611. i 1614. godine, a ostao je nenaseljen skoro dva naredna veka.

Pogledajte video:

Prošlo je više od 70 godina od jednog od najvećih pokolja u istoriji čovečanstva.

Nedavna rezolucija parlamentarne skupštine OEBS-a u potpunosti izjednačava ulogu Sovjetskog saveza i nacističke Nemačke u izbijanju Drugog svetskog rata, ali poenta je čisto pragmatična s ciljem da izvuče još novca iz Rusije koja se već bori sa slabom ekonomijom, kao i da demonizuje Rusiju kao naslednicu SSSR-a i da joj onemogući da govori protiv revizije rezultata rata.

Međutim, ako već govorimo o odgovornosti za rat, trebalo bi da postavimo jedno ključno pitanje: Ko je omogućio nacistima da dođu na vlast, pita “ru-polit.livejournal”.

Predratna istorija Nemačke ukazuje na to da je nacistička politika nastala usled finansijskog haosa u koji je svet bačen.

Ključne strukture koje su definisale posleratnu razvojnu strategiju Zapada su bile centralne finansijske institucije Velike Britanije i SAD – Banka Engleske i Federalne rezerve. Upravo ove finansijske institucije su težile da uspostave punu kontrolu nad finansijskim sistemom Nemačke, ali pre toga su morale da urade sledeće:

1919.-1924. Da se pripreme za masovna finansijska ulaganja u nemačku ekonomiju.

1924.-1929. Da uspostave kontrolu nad finansijskim sistemom Nemačke i finansijskom podrškom za nacizam.

1929.-1933. Da izazovu katastrofalnu finansijsku krizu i omoguće nacistima da dođu na vlast.

1933.-1939. Da obezbede finansijsku saradnju sa nacističkom vladom i da podrže njenu ekspanzionističku spoljnu politiku usmerenu na započinjanje novog svetskog rata.

U prvom stadijumu, američki kapital je počeo da se uvlači u Nemačku preko ratnih dugova i nemačkih reparacija. Nemačka je imala velikih problema sa isplatom reparacija, što je na kraju dovelo do ogromnog deficita u budžetu i inflacije marke. Inflacija marke je 1923. godine iznosila 512%, a kao rezultat toga nemački industrijalisti su počeli da sabotiraju sve aktivnosti vezane za isplatu reparacija, što je dovelo do takozvane „Rurske krize“.

Pošto su zaključili da Evropa ne može sama da reši ovaj problem, Amerikanci su se umešali i zajedno sa Velikom Britanijom i Francuskom preuzeli kontrolu nad nemačkim finansijama.

Tako je na leto 1924. godine započeo projekat poznat kao „Dosov plan“, koji je podrazumevao prepolovljavanje reparacija i koji je pronašao izvor za pokrivanje reparacija. Međutim, glavni uslov je bio da se obezbede povoljni uslovi za američka ulaganja, što je bilo moguće samo uz stabilizaciju marke.

Do avgusta 1924. godine, nemačka marka je stabilizovana, a Nemačka je postala spremna za uspon ekonomije pokrenut američkim ulaganjima.

Kao rezultat toga, Nemačka je uvučena u takozvani dužnički krug, tj. živela je od američkih kredita i potpuno bi bankrotirala da joj SAD nisu pomagale. Američki kapital se postepeno integrisao u nemačku industriju, a samim tim i ekonomiju.

Ukupna ulaganja u nemačku industriju od 1924. do 1929. godine su iznosila 63 milijarde zlatnih maraka (od čega je 30 milijardi bio kredit), dok je isplata reparacija iznosila 10 milijardi maraka. Nemačka je postala druga industrijska sila u svetu, ali je bila u rukama američkih finansijskih institucija.

Interessen-Gemeinschaft Farbenindustrie, glavni dobavljač nemačke ratne mašine, finansirao je 45% Hitlerove kampanje 1930. godine, a njime je upravljao Rokfelerov Standard oil. Elektrodistribucija Nemačke i telefonske kompanije su takođe bile u rukama američkih investitora.

Gotovo sve veće nemačke banke su 1933. godine bile pod kontrolom američkog finansijskog kapitala.

Politička sila koja je trebalo da igra ključnu ulogu u anglo-američkim planovima je bila pripremana u međuvremenu. Govorimo naravno o finansiranju Hitlera i njegove partije.

Kao što je nekadašnji nemački kancelar Brining napisao u svojim memoarima, Hitler je od 1923. godine počeo da dobija velike sume novca iz inostranstva. Pripreme Hitlera su se odvijale u pozadini dok je u Nemačkoj vladao prosperitet. Njegova partija je dostigla svoj maksimum kada je došlo do krize.

Na jesen 1929. godine, kada je došlo do kraha američke berze koji su pokrenule Federalne rezerve, započeo je treći stadijum anglo-američkog plana.

Federalne rezerve i ostale američke finansijske institucije su prestale da šalju novac Nemačkoj, dok je Engleska 1931. godine napustila zlatni standard izazvavši veliku finansijsku krizu u Nemačkoj.

Međutim, nacistička partija je dobila ogromne donacije 1930. godine, a nakon toga i ogroman broj glasača, zauzevši mesto u nemačkom parlamentu.

Nakon brojnih sastanaka između vlasti i sponzora, Hitlerov program je odobren 14. januara 1933. godine, a 30. januara te godine je Hitler postao kancelar. Počela je primena četvrtog stadijuma anglo-američkog plana.

Angloamerikanci su na Hitlera gledali prilično pozitivno. Kada je on odbio da plaća reparacije, ni Velika Britanija ni Francuska nisu zahtevale isplatu, već je Amerika Nemačkoj odobrila novi kredit, što je posle učinila i Engleska. Nemačka je ubrzo postala glavni trgovinski partner Engleske.

U avgustu 1934. godine, američka kompanija Standard oil je kupila velike površine zemlje u Nemačkoj i sagradila naftne rafinerije koje su snabdevale naciste naftom. Istovremeno, Amerikanci su Nemačkoj tajno poslali modernu opremu za fabrike aviona, te je proizvodnja nemačkih aviona mogla da počne.

Nemačka je dobila i veliki broj vojnih patenata iz SAD, što znači da su Amerikanci ti koji su omogućili izgradnju Junkers-87.

Upravo ova finansijska saradnja između Angloamerikanaca i Nemačke je dovela do Drugog svetskog rata.

© 2016 Webtribune.rs

Malo je priča u istoriji koje su tragične, a opet toliko fascinantne kao što je ona o Sporusu, robu koji se uzdigao do najvećih visina Rimskog carstva, “vedrio i oblačio” jednom od najmoćnijih država na svetu i na kraju ponovo ostao bez ičega… i to sve pre nego što mu je bilo 20 godina!

Za razliku od većine rimskih imeratora koji su se izdvojili po brutalnoj vladavini, teritorijalnoj ekspanziji i vojnim pohodima, malo je onih koje istorija isključivo pamti po dobrim delima.

Po svojoj okrutnosti i oholosti najpoznatiji je Neron, koji je u realizaciji svojih bezumnih namera otišao toliko daleko da je zapalio sopstvenu prestonicu.

To je bio uvod u prvi veliki progon i pokolj hrišćana u Rimu, ali je Neronov život obilovao nedelima zbog kojih su propatili i njegovi najbliži, a o tome svedoči i ova priča…

Samo pet godina posle ustoličenja, Neron je pogubio majku optuživši je da želi kontrolu nad carstvom. Slična sudbina je zadesila svakog za koga bi ovaj rimski car pomislio da pretenduje na njegov presto.

Bio je jednako zao i prema svojoj ženi Sabini, koju je ubio dok je bila u poodmakloj trudnoći.

Neposredno posle ovog zlodela Neron se sprijateljio sa Sporusom, mladićem koji je još od rođenja bio rob. Iako zarobljenik, ovaj naočit mladić je zbog svog izgleda i domišlatosti postao blizak prijatelj sa najmoćnijim članovima rimske administracije i ostalim uglednim građanima.

Mladić koji je postao “kraljica Rima”

Još na početku njihovog poznanstva Neron se zaljubio u Sporusa. Veruje se da ga je privukla neverovatna fizička sličnost sa suprugom Sabinom kojoj je ludi car oduzeo život.

Postoje mnogobrojne teorije o tome otkud velika fizička sličnost Sporusa i Sabine, a jedna od njih kaže da je Sabinin otac bio u vezi sa Sporusovom majkom. Ta tvrdnja nikada nije dokazana, ali je njihova sličnost definisala i predodredila Sporusov život.

Neki zapisi iz toga doba navode da je Neronova ljubav prema Sporusu bila stvorena  unutrašnjim nemirima koji su ga proganjali zbog ubistva supruge. Sporusa je oslobodio, oženio se njime i dao mu novo ime identično onom koje je imala njegova supruga.

Kako bi uspostavio dublju relaciju sa novim životnim saputnikom, Neron nije odustao od manijakalne težnje da od mladića stvori ženu. Kastrirao ga je kako bi Sporus zauvek sačuvao svoju mladolikost.

Neron i Sporus su vrlo brzo postali nerazdvojni, a sa time je jačao i njegov uticaj u Rimu. Na svečanosti se pojavljivao u odori rimske carice, a imao je i svoje sluškinje koje su mu bile na raspolaganju tokom čitavog dana.

Uprkos užasnoj sudbini koja ga je zadesila i gnevu cara koji ga je osakatio, Sporus će vrlo brzo otkriti da je ova epizoda u njegovom životu zapravo jedna od srećnijih.

Najmoćniji i najnesrećniji čovek Rima

Posle Neronove smrti, Sporusa je oteo Nimfibijus Sabinus, član imeratorove garde, koji je tim činom verovao da će okusiti slasti aristokratskog i carskog života. Oženio je Sporusa i naterao ga da zadrži ime koje mu je Neron dao.

Nimfidijus je imao velike aspiracije da postane sledeči Rimski car, a ženidba sa Sporusom je bila samo prvi korak na tom putu. Ipak, svi njegovi planovi su propali  jer je bilo mnogo ozbiljnijih kandidata da preuzmu carski presto.

Ubrzo su vojnici pod njegovom upravom skovali zaveru i proglasili ga izdajnikom. Nimfidijus je ubijen, a sudbina se još jednom opasno poigrala sa najmoćnijim evnuhom u Rimu.

Uskoro se Sporus našao u društvu Otona, prvog supruga Sabine, žene koju je Neron ubio. Oton je vešto smirio previranja u Rimu posle Neronove smrti i proglasio se carem.

Brak nije trajao dugo jer je Oton izvršio samoubistvo posle prvih neuspeha koje je kao car doživeo.

Tragičan kraj tragičnog života

Posle Otonove smrti, njegov naslednik Vitelije je zazeo rimski presto i preuzeo svu imovinu bivšeg vladara, a samim tim i Sporusa. Za razliku od njegovih prethodnika, Vitelije nije imao ambiciju da uzme Sporijusa za ljubavnika.

Novi car je odlučio je da svu imperatorsku brutalnost prikaže na primeru nesrećnog Sporusa. Često ga je ponižavao u javnosti, a tokom jedne gladijatorske predstave prikazao je Sporusa kao Proserpinu, boginju iz rimske mitologije koju je oteo i silovao bog podzemlja.

Sve što je bilo u pomenutoj priči događalo se pred očima Rimljana, piše portal Culturacolectiva.com

Kako bi izbegao javna poniženja Sporus je digao ruku na sebe, okončavši svoj život. Istoričari se slažu da mu je u trenutku smrti bilo manje od 20 godina.

(Dnevno.rs)

Pablo Eskobar bio je “Kralj kokaina”, nemilosrdni vladar kartela Medeljin i za sobom je ostavio dvoje dece. Dok sin Huan Pablo, danas Sebastijan Marokin, voli pažnju medija i često daje intervjue u kojima govori o svom ocu, s druge strane, njegova ćerka Manuela živi pod lažnim imenom i konstantnim strahom da će se otkriti ko je zapravo ona, te da će za zlodela svog oca platiti životom.

Manuela je, pre nego što je naučila da hoda, naučila da beži. Pošto je bila jedina ćerka Pabla Eskobara naučila je kako je to živeti pod svetlom miliona dolara, ali i kako je to živeti u mrklom mraku, prenosi sajt All thats interesting.

Naime, priču o životu Pabla svi znaju, kao i onu o njegovoj smrti. Ali njegova smrt nikako nije kraj priče o zloglasnom “Kralju kokaina”, već njen početak. Kada je Pablo ubijen, njegova žena Marija Henao, ćerka Manuela i sin Huan Pablo uspeli su da pobegnu u Argentinu.

Godinama su tražili azil strahujući za svoje živote zbog odmazde u Kolumbiji. Međutim, dugo nijedna država nije htela da im da azil, a pomoć su tražili čak i od Vatikana. Konačno, 1995. godine uspeli su da odu u Mozambik, pa Brazil i kasnije u Argentinu, gde su živeli pod lažnim imenima.

Marija je živela pod imenom Evgenija Henao Valjeo, a Huan Pablo pod imenom Sebastijan Marokin i 1999. godine uhapšeni su zbog falsifikovanja dokumenata i pranja novca. Zbog nedovoljno dokaza pušteni su na slobodu, a mnogi su se pitali samo jedno – gde je Manuela?

Manuela je za sada jedini član porodice Eskobar koja nikada nije privođena. Imala je jedva devet godina kada je njen otac ubijen i od tada za nju gotovo niko i da ne zna.

Kada su joj uhapšeni majka i brat, to je bila prva vest o Manueli posle više godina. Vest je naime bila da ona nije uhapšena s njima. Uskoro je “El Tempo” objavio da ona živi pod lažnim imenom Huana Manuela Marokin Santos u Buenos Ajresu.

Živela je sama u zgradi Haramilo, u stanu broj 17. Iako se šuškalo da Eskobarova deca “spavaju” na milionima ukradenog novca, Manuela je živela veoma skromno. Čak se i borila da ostane u srednjoj klasi. Daleko od toga da je imala milione za trošenje.

Ipak, koliko god da joj je bilo teško u životu, ipak je život Huane Marokin bio bolji od života Manuele Eskobar.

Ali i Huana i Manuela su delile nešto – a to je strah. Kada su joj majka i brat uhapšeni, Manuelin strah je oživeo i još jednom je bila uplašena tinejdžerka. Iako su oboje pušteni zbog nedovoljno dokaza, Manuela je nastavila da živi “pod ključem” skrivajući se od sveta.

Dok njen brat nema nameru da se krije i piše knjige o svom životu, daje intervjue o njihovom ocu, Manuela živi kao samotnjak. Imala je nekoliko depresivnih epizoda i pokušaja samoubistava.

Izučava odnose s javnošću, ali se bori sa svojom depresijom. Živi sa bratom i njegovom ženom koji se staraju o njoj. Huan Pablo je u poslednjem intervju rekao da Manuela živi u strahu da će joj se neko osvetiti zbog dela čoveka kojeg je jedva poznavala – svog oca i da će za njih morati da plati svojim životom.

(Blic)

NASA-ina OSIRIS-REx sonda je snimila neverovatnu fotografiju Zemlje sa crnilom svemira u pozadini.

Letelica lansirana na poleđini devetnaestospratne Atlas V rakete 2016. godine koju je razvio Lokhid Martin, deo je NASA-inog trenutnog programa “Nove granice” koji takođe uključuje “Nove horizonte”letelicu koja je posetila Pluton i Džuno sondu koja orbitira oko Jupitera.

OSIRIS-REx će do svoje destinacije – asteroida Benu –  doći u avgustu 2018. nakon čega će provesti 505 dana mapirajući svemirsku stenu do detalja.

Nakon što bude odabrano prikladno mesto, sonda će iskoristiti robotičku ruku da uzme uzorke sa površine asteroida pre nego što je pošalju nazad na Zemlju u maloj kapsuli.

Iako je trenutno i dalje daleko od svoje mete, letelica je ove nedelje dospela na naslovne strane svojom verzijom fotografije čuvene “Bledo plave tačke” snimljene na udaljenosti od 63,3 miliona kilometara.

Fotografija oslikava pravu veličinu naše planete u odnosu na prostranstvo kosmosa.

Međutim?

Ova fotografija kao prvo daje za pravo “Ravnozemljašima” da tvrde da ne postoji upotrebljiva fotografija okrugle Zemlje jer pogledajte i sami sa koje daljine je ovo snimljeno.

Drugo interesantno pitanje je sa kog mesta je ovo snimljeno jer je ovaj snimak mogao da bude napravljen samo sa jednog i to idealnog mesta. Iz svih drugih pozicija ovakvu fotografiju nije moguće napraviti pogotovo ne sjajnog okruglog oblika. Možda slika Zemlje kao polumeseca ali ovako ne.

Dalje, ova fotografija ne garantuje da je Zemlja tako idealno okrugla kao što je na slici jer i da je Zemlja drugačijeg oblika ovakva fotografija može nastati iz mnogih uglova.

Postavlja se i pitanje kakve su to fotografije poturali razne agencije sa navodnim snimcima iz aviona, rakete i drugih letećih objekata, kada to nije dovoljna razdaljina da bi se Zemlja snimila u celoj svojoj veličini.

Pitanja je još mnogo povezanih sa ovom fotografijom, pozivamo vas da iznesete svoje viđenje u komentarima.

Webtribune.rs

Bilo je mnogo uzbuđenja oko automobila sa automatskom vožnjom, i njihovim potencijalom da promene način na koji ljudi koriste puteve već dugo vremena. Međutim, uz svu nadu da oni mogu promeniti stvari na bolje, postoje i neki razlozi za strah za vašu bezbednost dok ste u njima.

To je poenta koju Zak Ajsan, kanadski naučnik i stručnjak za sajber bezbednost, želi da istakne u svom delu pod nazvom “Automobili automatskih sudara“. Prema njegovim rečima, iako perspektiva automobila sa automatskom vožnjom može biti izvor inspiracije i znak velikih stvari koje dolaze, važno je imati na umu određene negativne posledice koje bi mogle zadesiti društvo u celini.

Kako bismo razumeli njegovu poentu, pre svega je važno tačno znati šta su automobili sa automatskom vožnjom.

Automobili sa automatskom vožnjom, ili automatizovani automobili, imaju jednu osnovnu razliku od redovnih automobila, a to je činjenica da njima zapravo nije potreban vozač jer oni, naravno, mogu voziti sami.

Zapravo, nijedan čovek ne treba da bude prisutan na konvencionalnom vozačevom sedištu. Uopšte nije potrebno da čovek ili žena zauzimaju prostor unutar ovog automobila kako bi on funkcionisao.

To što se automobil može koristiti za vožnju ili za bilo koju drugu svrhu je samo slučajna pogodnost – automobil sa automatskom vožnjom je i dalje automobil, iako u njemu nema vozača.

A kako je to moguće? Pa, u velikoj meri zato što su automobili sa automatskom vožnjom zapravo samo visoko napredni kompjuteri povezani sa internetnom i sa GPS opremom, na četiri točka. I tu, prema Ajsanovim rečima, dolazi do glavnom problema- Kompjuteri kao automobili su jednako osetljivi na hakere, kao i većina drugih računara.

“Porebna je samo jedna pogrešno osigurana ulazna tačka da se omogući nenameran pristup javnosti“, rekao je Ajsan.

“Odbraniti sve ulazne tačke i trajno ih držati zaštićenim, uprkos promenama organizacionih zahteva, osoblja i konstantnog ažuriranja ranjivosti softverskih biblioteka, gotovo je nemoguće.“

Prema njegovom mišljenju, ovo bi mogao biti jedan od uzroka velikih problema za automobile sa automatskom vožnjom.

Ako grupa sa zlim interesima na neki način uspe da pristupi i daljinski kontroliše samo jedno vozilo sa automatskom vožnjom, oni bi lako i efikasno njega mogli pretvoriti u bombu“, upozorava Ajsan.

“Potpuno napunjen “Tesla” koji ide brzinom većom od 200 kilometara na sat, i koji udari u hemijsku fabriku, električni podsistem, naftnu liniju ili benzinsku stanicu, imaće gori uticaj od bombi koje su teroristi bacili na Bliskom istoku“, rekao je on.

Sad zamislite kada bi mogli da ga hakuju, i kontrolišu njih sto. Ili hiljadu.

Na sreću, postoji srebrna postava. Ajsan kaže da postoji velika konfuzija u industriji, više nego bilo kakav stvaran strah ili neizvesnost. Ukratko, vrata su širom otvorena za preventivne mere koje bi mogle pomoći zaštiti od potencijalnih opasnosti koje bi se mogle dogoditi, ako bi grupe hakera počele da ciljaju autonomna vozila.

Webtribune.rs

Kraj sveta će početi 11. aprila ove godine, kažu hrišćanski prognozeri koji veruju da su znaci apokalipse očigledni u poslednjih nekoliko meseci.

Serijski prognozer Dejvid Mid, koji je ranije tvrdio da će sedmogodišnji kraj sveta početi 23. septembra 2017. godine, kaže da je datum početka apokalipse  11. april.

Mid počinje članak na “Planet X News” sa: “Antihristova pesma počinje, sve je gotovo“.

Mid daje spisak razloga zašto veruje veruje da će to biti datum kraja sveta, dodajući i da će to biti godina kada se Antihrist konačno otkriva da je uvod u apokalipsu.

Teoretičar zavere kaže da je “Veliko američko pomračenje” koje se dogodilo 21. avgusta prošle godine bilo “predznak sedmogodišnjeg perioda iskušenja“.

Mid je dodao da je pomračenje sunca počelo u Oregonu, 33. državi, a završilo se u Južnoj Karolini, koja je na 33. paraleli – krug širine koji je 33 stepeni severno od ekvatorijalne ravni.

Mid je rekao: “Poslednje pomračenje ove prirode je bilo pre 99 godina (33×3)“.

Broj tri je značajan u biblijskim terminima, jer predstavlja Sveto Trojstvo. Trideset tri godine je imao Isus kada je umro.

On nastavlja sa tim da su “ludi ljudi” Ujedinjenih nacija 21. decembra proglasili da Jerusalim nije glavni grad Izraela.

42 dana nakon toga je usledio krvavi crveni plavi supermesec.

Nakon toga, Mid kaže: “Ron Riz, dugogodišnji biblijski naučnik kaže da Iskušenje počinje tačno ili oko 11. aprila 2018. godine“.

Mid kaže da će Antihrist izaći iz senke posle ovog datuma- “Ja mislim da znam ko je to, ali nema šanse da objavim tu informaciju“.

Rekao je da će Severna Koreja započeti Treći svetski rat kasnije ove godine, i da će se pojaviti Planeta X – mitska planeta koja se navodno kreće prema našem Sunčevom sistemu, i koja će izbaciti Zemlju iz svoje ose i prouzrokovati razaranja.

Mid je rekao: “Na pola puta kroz Iskušenje, Antihrist će se proglasiti u obnovljenom hebrejskom hramu u Jerusalimu. Postoji velika nevolja od momenta pa nadalje. Sve eskalira stotinu puta jače“.

“Vreme Antihrista je kratko (pune 3,5 godine), ali on za to veme izaziva haos na Zemlji. On stvara nuklearne ratove i kao rezultat toga nastaju glad i pomor.“

Webtribune.rs

Pevač narodne muzike i autor mnogobrojnih hitova Milanče Radosavljević (74), koji živi pored Obrenovca, u mladosti je doživeo kliničku smrt.

Naime, kako prepričavaju meštani, svoje krive i neuobičajeno raspoređene prste Milanče tumači nesretnim slučajem koji je po mnogo čemu nelogičan.

Njegove kolege, a i meštani gde živi pričaju da ga je grom udario u drvo ispod kojeg je sedeo.

Doživio je kliničku smrt, ali ga je porodica ispratila na večni počinak i sahranila ga zajedno sa harmonikom.

Grob je međutim otkopan kako bi uzeli harmoniku i tom prilikom pljačkaši grobova su ga pronašli živog.

Nastala je prava pometnja. Njegov otac je tražio sudionike tog događaja da bi ih nagradio, ali nikada se niko nije javio.

Milanče Radosavljević vlasnik je mnogih hitova “Pozdravi draga sina” i “Ti ode zauvek”, “Ustala je majka rano”, “Ti živiš negde daleko”, “Dao bih ovo malo života”, “Jedna žena plave kose”, “Anđelija”, “Ti ne znaš kako je mojoj duši”, “Ti si htela i što nisi smela”, “Za ljubav sam mladost dao”, “Otišli smo ti ostade majko”…

Bivši kanadski ministar obrane Pol Heljer nedavno je javno saopštio da smatra da iluminati zaista postoje i kontrolišu ceo svet. Time je postao najviše rangiran zvaničnik neke vlade koji je to ikada izjavio. Funkciju ministra obavljao je od 1964. do 1967. godine.

Heljer je za podkast Lazarus Efekt objasnio da veruje da svetska elita ima tehnologiju kojom može da poništi štetno dejstvo klimatskih promena, ali tu tehnologiju krije od javnosti. Kada su ga pitali zašto, odgovorio je da je to zato što iluminati žele da pomognu naftnoj industriji.

Iluminati su inače ‘prosvetiteljsko’ društvo osnovano 1776. godine. Delovanje društva krajem 18. veka bilo je zabranjeno, a smatra se da je društvo od tada prekinulo svoje aktivnosti.

Ipak, teoretičari zavere veruju da postoje i danas, i imaju veze s drugim tajnim društvima, poput slobodnih zidara, i da ‘kroje’ svetsku politiku.

Heljer tvrdi da iluminati iz senke utiču na finansijsku stabilnost naftne industrije.

“Tajna grupa zapravo pokreće svet i tu tehnologiju uspeva da zadrži daleko od svetske javnosti, sve dok od nafte može da zarađuje milijarde. To se neće promeniti sve dok se stotine hiljada ljudi ne ujedine i kažu im ‘recite nam šta se dešava i promenite prioritete kako biste spasli svet za buduće generacije”, poručio je.

Heljerr je i ranije imao neobične izjave. Tvrdio je da su SAD htele da intervenišu u kanadskoj pokrajini Manitobu kako bi preuzele kontrolu nad lokacijom za koju se smatralo da je mesto sletanja vanzemaljaca.

“Ti vanzemaljci izvor su tehnologije protiv klimatskih promena, a na nas ljude gledaju kao primitivan oblik života”, govorio je.

(B92)

Sve je teže ubediti ljude da “kemtrejls” predstavljaju samo “teoriju zavere”, kada čak i meteorolozi govore o geoinženjeringu na TV-u, dok daju svoje prognoze.

Geoinženjering podrazumeva prskanje materijala poput aluminijuma, barijuma, stroncijuma i plastike u atmosferu, pod izgovorom zaštite planete od globalnog zagrevanja. Pre nekoliko godina bi vas ismejali ako biste dovodili u pitanje bele linije koje su se protezale nebom, i iznosili “teorije” da su do hemikalije. Sada se od vas očekuje da verujete da ubrizgavanje aerosola u atmosferu može spasiti planetu.

Čak i meteorolozi otvoreno priznaju da se to dešava, kao napr., u jednom vremenskom izveštaju o zapadnoj američkoj obali na stanici “News 10”, što se može videti na YouTube-u, rekao:

“…onda vidite ove grupe veoma posebnih oblaka koji se kreću u regionu. To nije kiša, to nije sneg. Verovali ili ne, vojni avioni koji su leteli kroz taj region su izbacivali male delove aluminijuma. Ponekad su oni napravljeni od plastičnih ili čak metalizovanih papirnih proizvoda, ali se koriste kao sredstvo protiv radara i oni očigledno to praktikuju. Oni to neće potvrditi, ali ja sam bio u korpusu marinaca mnogo godina, i reći ću vam ono što jeste.“

U drugom video snimku sa Floride, meteorolog pokazuje na veliku plavu površinu na mapi i kaže: “To je ono što mi nazivamo vojnim eksperimentima, ali vojska neke stvari oslobađa u atmosferu..“.

Još jedan video pokazuje meteorologa iz Južne Kalifornije koji kaže da se ove stvari prskaju širom te oblasti, i da ometaju njihove satelitske podatke.

Šta to lebdi okolo u vazduhu koji udišemo?

Ono što je najupečatljivije jeste to kako meteorolozi govore o tome tako opušteno, kao da je to najprirodnija stvar na svetu.

Viska izloženost aluminijumu može prouzrokovati probleme u digestivnom sistemu, kostima, bubrezima i mišićima, i povezana je sa Alchajmerovom bolešću i drugim problemima vezanim za mozak – teško da je to ono što želite da vidite kako lebdi okolo u vazduhu, koji svakodnevno udišete.

Solarni geoinženjering može izazvati više problema nego što ih može rešiti

Malo po malo, podstiču nas da verujemo da je ovo nešto što je dobro za nas, a možda ova nonšalantna pominjanja treba da ublaže strahove stanovništva o geoinženjeringu.

Međutim, prskanje sumpor-dioksida u našu atmosferu nije rešenje za probleme planete, kao što neki tvrde.

Panel Nacionalne akademije nauka je prošle nedelje objavio da se solarni geoinženjering jednostavno ne može smatrati zamenom za smanjenje emisija gasova staklene bašte, jer se on ne bavi osnovnim uzrocima klimatskih poremećaja, i neće se suprotstaviti zakiseljavanju okeana.

Štaviše, kada ono počne, moraće da se nastavi vekovima ili može imati ozbiljne posledice za život na našoj planeti i eventualno čak i uništiti amazonsku kišnu šumu i doesti do toga da neke vrste izumru.

Štaviše, međunarodno telo bi moralo da nadgleda to kako bi se uverili da će ga pravilno sprovesti, jer bi iznenadno prekidanje moglo biti razarajuće za život, ovakav kakvog ga mi znamo.

Webtribune.rs

Nacisti su imali planove tokom Drugog svetskog rata da naprave mašinu za ubijanje sličnu “Zvezdi Smrti” koja bi mogla da uništi velike gradove njihovih neprijatelja iz svemira.

Naučnici su dizajnirali džinovsko “sunčevo oružje“, šririne 1,5 km, koje bi orbitiralo oko Zemlje i spržilo gradove.

Tehnologija bi radila slično džinovskom ogledalu koje bi reflektovalo i koncentrisalo sunčeve zrake i spalilo gradove na Zemlji.

Planirano je da satelit, koji je nazvan “svemirsko ogledalo“, orbitira oko Zemlje na 8.200 kilometara iznad ekvatora.

Ovo otkrivanje je izneto 1945. godine u članku pod nazivom “Nacistički naučnici ozbiljno planirali da upotrebe veštački satelit kao oružje za osvajanje“, u časopisu “Life Magazine”.

Međutim, u članku dalje piše i to, da je druga stvar, da li bi ovo “sunčevo oružje” i ostvarilo ono što su očekivali.

Jedan od glavnih problema je bio taj, što sa tehnologijom iz tog vremena ne bi postojala raketa, koja je dovoljno snažna da ovo oružje podigne u svemir.

Ali, da su nacisti uspeli da ga odnesu u svemir, ono bi moglo da “spali neprijateljski grad do pepela, ili da deo okeana dovede do ključanja.

Od Drugog svetskog rata, mnogi su tvrdili da su nacisti planirali da stvore tehnologiju, poput “Nacističkog zvona“ za koje je rečeno da je omogućilo “Trećem Rajhu” da poseti Mesec, Mars, pa čak i daleke zvezdane sisteme, tako što će upotrebiti neobjašnjiv pogonski sistem koji prkosi gravitaciji, kažu istraživači.

Rečeno je da je Adolf Hitler naredio razvoj ove tehnologije kao deo tajnog nacističkog svemirskog programa.

Razgovarajući ove nedelje o istoriji ove teorije, Džon Gofort i Brent Hend iz podkasta “Histerija 51”, su izjavili: “Kako je obruč počeo da se zatvara, Hitler je ulagao sve više resursa u svoje “Wunerwaffe” ili “Čudesno oružje- mašinu u obliku zvona koja je potencijalno sposobna da uništi sve i svakoga na svom putu, ili možda čak promeni i samo vreme“.

Ali šta se dogodilo ovom tajnom nacističkom projektu? Da li je uopšte i postojao?

Da li je Hitler bio na ivici upotrebe Nacističkog zvona kako bi promenili istoriju zauvek, i ako jeste, gde je ono sada?

Webtribune.rs

Bio je uglađen, elegantan, blagog (neki bi rekli) ciničnog osmeha, neki su mu se podsmevali, ponajviše zbog njegovog “poroka”, ali zauvek će ostati upamćeno da je Ej Ar bio otac američkog organizovanog kriminala.

Nije bilo lako biti srednje dete u jevrejskoj američkoj porodici Rotštajn, ma koliko da je bila dobrostojeća. Mali Arnold bio je preterano ljubomoran na ljubav koju su roditelji pružali starijem bratu Hariju, kao i prema njihovoj mlađoj sestri.

Imao je samo tri godine kada ga je usred noći otac zatekao kako drži nož iznad starijeg brata vičući kako ga mrzi. Nebrojeno puta roditelji su ga pronalazili u plakaru kako plače govoreći da ga otac i majka mrze, da vole njegovog brata, a da njega baš niko ne voli.

Iz svojevrsnog revolta, Arnold je od malih nogu rešio da što pre skrene sa časnog puta koji mu je otac zacrtao.

Svestan svoje inteligencije i neverovatnih matematičkih sposobnosti, Rotštajn je odlučio da ih ne koristi u školi – već na ulici i u podzemlju, tako što je još kao dete počeo da se kocka.

Provodio je vreme u barovima i bilijar salama gde su vođene nelegalne kladionice. Upoznavao je gangstere, bukmejkere, sitne prevarante i preračunavao je kakve su mu šanse u svetu podzemlja. Izračunao je koji su časni i manje časni načini da se domogne pobede i novca.

Ma koliko da ga je otac grdio zbog toga, Arnold nije prestajao. Kada su ga pitali kako je postao kockar, Ej Ar je odgovorio:

Oduvek se kockam. Ne sećam se kad se nisam kockao. Možda sam počeo da bih dokazao ocu da ne može da mi govori šta treba da radim, ali ne verujem. Mislim da sam počeo jer sam voleo to uzbuđenje. Kad se kockam, sve drugo prestaje da bude važno.

Imao je tek 20 godina kada je počeo da dobija mnogo više nego što je gubio i ljudi su to primetili.

Nosio je keš sa sobom i pozajmljivao ga uz visoke kamate, a kada je shvatio da više ne može sve sam da radi i da mu to ni ne priliči, počeo je da unajmljuje hladnokrvne mafijaše koji su se starali o tome da ga niko ne prevari – ili da zažali ako pokuša.

Tako je Arnold Rotštajn od kockara postao otac organizovanog kriminala na ulicama Njujorka.

‘Mozak’ koji je imao neobičan porok

Dobio je nadimak “Mozak” u trenucima kada je otvorio svoju kockarnicu, a posao je razvijao vrlo mudro. Znajući da “kuća uvek pobeđuje” koristio je zanosne dame i saradnike sa mnogo kontakata čiji je bio zadatak da mame bogate igrače.

Zauzvrat, Rotštajn bi im zahvalio dajući im 10 procenata svega što bi njihov “klijent” doneo.

Dan po dan, nedelju po nedelju, mesec po mesec, Arnold Rotštajn postajao je sve bogatiji, a u džepu je uvek imao 200 hiljada dolara – u novim novčanicama od po 1.000 dolara.

Za njega je znala cela Amerika, družio se sa moćnim političarima, poslovnim ljudima, poznatim sportistima i umetnicima, istovremeno sarađujući sa ubicama, lopovima i sitnim kriminalcima koji su u njegovo ime lomili noge dužnicima.

Ipak, Ej Ar se svojevrsno trudio da se izdvoji i da se ne uklopi u stereotipe o podzemlju.

Uglađen, elegantan, odavao je utisak čoveka koji ima stila u svakom smilu i u svakoj sferi života, iako je bio okružen najprljavijom vrstom ljudi. Nije pušio i nije pio, mada je tokom prohibicije i te kako trgovao alkoholom – ali samo zato što je u tome video dobru zaradu.

Osim kockanja, Rotštajn je imao samo jedan “porok” – uvek i svuda pio je mleko i jeo kekse ili kolače. Mnogi su mu se rugali zbog toga, ali kad god bi morali da ga ugoste bespogovorno su služili “dečije poslastice”.

Međutim, koliko god da su mu se pojedinci smejali, činjenica je da je baš takav stil života naveo mnoge ljude da steknu poverenje u momka koji je vladao podzemljem.

A onda je došla 1919. godina…

Pročule su se glasine da je finale nacionalnog prvenstva u bezbolu bilo namešteno i to tako što su Rotštajnovi ljudi platili igračima čikaškog kluba “White Sox” da namerno izgube od kluba iz Sinsinatija.

Arnold se kladio i dobio značajan iznos i to je dovelo dotle da je bio pozvan da svedoči pred velikom porotom o ovom incidentu. Rotštajn je mirno, uz prepoznatljiv osmeh, rekao kako je on nedužni biznismen čije se ime bezrazložno kalja.

Znao je koga treba da podmiti, kome treba šta da kaže, pa je na kraju sve ispalo savršeno po njega.

A uz to je poslao i otvoreno pismo novinama rekavši da on “nikada nije radio nepošteno i da je umoran i da ga duša boli od toga što se njegovo ime povlači po javnosti bezrazložno kad god ispliva neki skandal”.

Rotštajn je, uz krijumčarenje alkohola, zelenašenje, iznudu, kocku i krađe bio vlasnik i nekoliko zgrada u Njjujorku. Bavio se i trgovinom narkotika, pronašavši način da iz Evrope uvozi heroin u SAD.

Bogatio se na sve moguće načine, pazeći da ne odstupi od ugleda koji je stvarao godinama.

Ali, ne može se uvek pobeđivati…

Iako je pokušao da se izdigne iznad svih i bio je uveren u to da savršeno vlada svojim umom i matematikom, Arnolda Rotštajna je dočekala sudbina svih velikih kockara. Kad neprestano dobijate pomislite da ste nepobedivi i baš se onda sapletete.

Tako je Rotštajn posle partije pokera koja je trajala čak tri dana završio sa dugom koji je tada iznosio 320 hiljada dolara, što bi danas bilo otprilike pet miliona. Hladnokrvno je rekao da je igra bila nameštena i odbio da plati dug Džordžu Mekmanusu.

Ugovoren je sastanak dvojice kockara u hotelu Park Central 4. novembra 1928. godine. Najavljeno je da će sastanku prisustvovati Mekmanusova braća – penzionisani policajci – pa je Rotštajn bio ubeđen da će biti bezbedan. Nije računao na to da će mu baš oni presuditi.

Priča kaže da se Arnold nekako domogao stepeništa i radniku hotela rekao da je upucan i da mu treba taksi. Iako je insistirao da ga voze kući, odveden je u bolnicu i ubrzo je preminuo.

Ni na samrti nije odustajao od stila i zakona koje je sam sebi uspostavio.

Na pitanje ko ga je upucao, Rotštajn je odbio da otkrije identitet ubice rekavši da je zločin počinila njegova majka.

Sve što je Arnold Rotštajn tako dugo i promišljeno sticao, nestalo je u vidu lastinog repa za manje od deset godina.

Neke firme su među sobom podelili njegovi bivši saradnici, a Arnoldov brat Hari izneo je u javnost da više nema Rotštajnovog blaga i da su sve njegove kompanije bankrotirale.

Danas, 90 godina kasnije, Arnold ‘Mozak’ Rotštajn pamti se kao jedan od najuspešnijih mafijaša u istoriji Amerike, ali i kao najveći gospodin kriminala i neko ko je odgovoran za inovacije i progres podzemlja.

Ostaće zauvek otvoreno pitanje kako bi izgledala Amerika, pa i ceo svet, da je Arnold Rotštajn igrao zakonitije i da je su on i njegovo bogatstvo opstali.

(Dnevno.rs)

Druga generacija ogranka porodice Sakler, vlasnici giganta farmakoindustrije, poslednjih meseci su u žiži interesovanja javnosti zbog dovođenja u vezu sa “opijumskom krizom” koja trese Ameriku.

Navodno, kompanija u njihovom vlasništvu proizvodi lek protiv bolova koji izaziva visoku zavisnost i utiče na veliki broj smrtnih slučajeva usled predoziranja.

Saklerovi su jedna od 20 najbogatijih porodica u Americi, i prema podacima “Forbsa” imaju oko 14 milijardi dolara. Najveći deo njihovog bogatstva potiče od farmaceutske kompanije u privatnom vlasništvu “Purdue farma”. Sa sedištem u Kentakiju, firma je izumela i plasirala jedan od najkontroverznijih opijata 21. veka, “Oksikontin”.

Lek protiv bolova naširoko se prepisuje i zloupotrebljava, i kako pišu brojni američki i britanski mediji, milioni su zavisni od njega, dok broj umrlih od predoziranja raste.

Međutim, većini Amerikanaca prezime Sakler poznato je po filantropskim donacijama institucijama umetnosti i elitnim akademijama, posebno u SAD i Velikoj Britaniji, a muzeji i fakulteti često ističu njihova imena u znak zahvalnosti.

“Perdue farma” je u potpunom vlasništvu rođaka pokojnih Mortimera i Rejmonda Saklera, dvojice od tri braće, koji su 1950-ih godina otpočeli farmaceutsku imperiju. Njihovi naslednici uglavnom žive u Londonu i Njujorku.

Najstariji brat, Artur, umro je 1987. godine, gotovo deceniju nakon što je lansiran “Oksikontin”, a njegove akcije su prodate Mortimeru i Rejmondu, dok su se njegovi naslednici distancirali od opijumske krize.

U autorskom tekstu za britanski “Gardijan”, profesor emeritus i bivši šef odeljenja psihijatrije i bihevijoralne nauke na Univerzitetu Djuk, Alen Fransis, uporedio je Sakler porodicu sa narko-kartelima koji kontrolišu proizvodnju droge.

– Uprkos činjenici da Saklerovi i karteli prave novac od lekova koji izazivaju veliku zavisnost i uništavaju mnoge živote, niko još nije odbio njihove donacije i novac koji su dali. Zabranjujemo prodaju krvavih dijamanata, ali dozvoljavamo Saklerovima da na pametan način koriste krvavi novac kako bi sakrili sramotu pod velom dobrotvornog rada. Nema krila Pabla Eskobara u njujorškom Metropolitan muzeju umetnosti, ili galerije El Čapo u Gugenhejmu. Donacije Saklerovih ne dolaze iz ljubavi prema čovečanstvu, već iz narcisoidnih ambicija, potrebe da prikače svoje ime uz najveća dostignuća ljudske vrste – napisao je profesor Fransis.

Prema portalu “Nacionalni institut za zloupotrebu lekova” pri američkoj federalnoj vladi, svakog dana više od 115 Amerikanaca umre od predoziranja opijatima, među kojima su prepisani lekovi protiv bolova, heroin i druge.

Brojni vodeći mediji iz SAD i Velike Britanije, među glavnim krivcima za “opijumsku krizu” ističu upravo porodicu Sakler. Tako je “Gardijan” ove nedelje obajvio tekst pod naslovom “Upoznajte Saklerove: porodica koje se optužuje za opijumsku krizu”. Američki “Njujorker” još prošle godine u oktobru je objavio veliku priču “Porodica koja je izgradila imperiju bola”.

Ipak, porodica je često dovođena u vezu sa velikim donacijama institucijama. “Njujork tajms” je u decembru prošle godine otvorio raspravu o tome da li muzeji treba da primaju donacije od donora koji se dovode u vezu sa “opijumskom krizom”.

(Blic)

Arheološkom tehnikom laserskog skeniranja, otkriven je grad u Meksiku za koji kažu da ima hiljade građevina, veličine Menhetna u Njujorku.

Ova tehnika koja kombinuje detekciju pomoću svetlosti i skeniranje ranga (lidar), primenjuje brzo usmeravanje laserskog pulsa, koji se lansira sa letelice, da bi se mapirala trodimenzionalna slika određenog pejzaža.

Arheolog sa Kolorado Stejt univerziteta Kris Fišer, je predstavio ova neverovatna otkrića na konferenciji Američke asocijacije za napredak nauke u Ostinu u Teksasu, ove nedelje.

On je izjavio: “Kada pomislite da je ovaj ogroman grad postojao u srcu Meksika, i da do sad niko nije znao da je bio tamo, je neverovatno. Kada sve izračunate, dolazite do otkrića da je tamo bilo oko 40 000 temelja građevina, što je otprilike broj temelja koji se nalaze na ostrvu Menhetn”.

Lidar je otkrio grad poznat kao Angamuko, koji je bio više nego dva puta veći od grada Cincuncan, zapadno od Meksiko Sitija.

Područje je bilo veće od 26 kvadratnih kilometara.

Fišer je dodao: “To je ogromno područje sa mnogo ljudi i mnogo arhitektonskih osnova koje se mogu videti”.

Piramide i otvoreni trgovi su otkriveni u drevnom gradu – arheolozi objašnjavaju da se misli da je više od 100.000 ljudi živelo tamo u periodu od 100. do 1350. godine.

Poznato je da je grad sagradio narod po imenu “Purepeća” koji je predstavljao veliku civilizaciju ljudi tokom 16. veka.

Asteci su pokušavali da osvoje “Purepeće” nekoliko puta, ali nikada nisu uspeli.

Fišer je takođe rekao: “Njegova veličina ga čini najvećim gradom za koji znamo u području zapadnog Meksika u tom periodu”.

“Lidar” je uspeo da otkrije jasne konture područja u visokoj rezoluciji koja je pokazala i poziciju piramida.

Angamuko su otkrili arheolozi 2007. godine pre nego što su tehnologije poput “lidara” bile u širokoj upotrebi.

Tada je procenjeno da će biti potrebno barem 10 godina da se mapira celo područje zbog komplikovanog zemljišta.

Fišer je otvoreni simpatizer “lidar” tehnologije i napominje da će je koristiti za dalja otkrića.

On tvrdi: “Gde god da usmerite “lidar”, pronalazite nove stvari, a to je zato što znamo toliko malo o arheološkom univerzumu Amerike u ovom momentu. Trenutno svaki udžbenik mora biti prepravljen, a za dve godine će morati opet da ih prepravljaju”.

Webtribune.rs

Knjiga “Bilo jednom u Rusiji” govori o ruskim oligarsima kroz dve vodeće figure od 1994. do danas – Borisa Berezovskog i Romana Abramoviča.

Ruski oligarsi oduvek su bili sinonim za sve najgore stvari koje se vežu uz bogatstvo. Povezuju ih s korupcijom i kriminalom, ali stvarnost je naravno daleko kompleksnija. Oligarsi su se pojavili devedesetih godina, nakon kolapsa Sovjetskog Saveza i promena na njihovom ekonomskom tržištu. To naravno ne opravdava njihova dela, ali ih stavlja u malo drukčiji kontekst. To se vidi i po novijim generacijama bogatih Rusa koji čine svi kako ne bi imali isti imidž kao njihovi prethodnici.

Knjiga “Bilo jednom u Rusiji” govori o ruskim oligarsima kroz dve vodeće figure od 1994. do danas – Borisa Berezovskog i Romana Abramoviča.

Boris Berezovski bio je matematičar pre nego je shvatio da će se obogatiti tako što će preuzeti kontrolu nad bivšim državnim kompanijama. Bio je bliski saradnik Borisa Jeljcina, a prvih godina podržavao je i Vladimira Putina. Berezovski je 2013. umro pod sumnjivim okolnostima u svom domu u Askotu u Engleskoj, nakon velike svađe s ruskim vlastima i gubitka pozamašnog dela svog bogatstva.

Berezovski je bio središnja figura neslužbene grupe moći, koja se zvala “Porodica”, i bila je vrlo bliska Jeljcinu, a u rad grupe je bila uključena i Jeljcinova kćerka Tatjana, kao i njegov šef kabineta Jumašev. Tu je bilo i nekoliko saradnika Berezovskog, a član je bio i Roman Abramovič. Pričalo se kako se nijedno vladino imenovanje ne može sprovesti u delo ukoliko ga ne odobri “Porodica”.

Berezovski

Glavni zadatak bio je pronaći odgovarajućeg naslednika Borisa Jeljcina. Isprva su računali da bi to mogao da bude premijer Jevgenij Primakov, no s njim nisu mogli da pronađu zajednički jezik, te su poslednje dve godine Jeljcinovog mandata dve strane bile u žestokom sukobu.

Cela priča počela je da se raspada kada je 1998. godine nekoliko agenata FSB-a, naslednika KGB-a, predvođenih Aleksandrom Litvinjenkom razotkrilo kako su njihovi nadređeni kovali zaveru da se likvidira Berezovski.

Otvorena je istraga, zatraženo je hapšenje Berezovskog, koji je rekao da je istraga politički motivisana i za to je optužio Primakova. No, sve je završilo tako što je nakon sedam dana povučen zahtev za hapšenje, a Jeljcin je smenio Primakova.

Nekoliko mjeseci nakon ovih turbulencija Vladimir Putin je izronio iz senke anonimnosti i 1999. godine počeo je njegov meteorski uspeh u ruskoj politici. Nagađa se da to može zahvaliti “Porodici”, a naročito Berezovskom. Do kraja 1999. “Porodica” je nagovorila Jeljcina da ga proglasi svojim naslednikom.

Nakon što je Putin postao predsednik, Berezovski i Abramovič bili su njegovi česti gosti, ali Berezovski je počeo sve manje da se slaže s Putinom, zameravši mu neke odluke koje je donosio. Berezovski je u nekoliko navrata preko medija napao vladajuće strukture, te je jednom rekao kako u “nedostatku snažnog civilnog društva i srednjeg sloja kapitalisti moraju biti ti koji bi trebalo direktno da se uključe u političke procese”.

Abramovič

Takve izjave nisu se svidele Putinu, kojem nije dugo trebalo da objavi kako neće tolerisati kritike koje dolaze iz medija pod kontrolom oligarha. Tako su na Putina krenuli napadi iz medija koji su bili u vlasništvu Berezovskog, a jedna od najgorih optužbi stigla je kada su direktno optužili Putina da je odgovoran za tragediju podmornice Kursk u kojoj je život izgubilo 118 mornara, jer, kako su objavili mediji, Kremlj nije dozvolio da im pomognu strane mornarice.

Berezovski je 2002. javno objavio da želi da skine Putina s vlasti ili silom ili mirnim putem. Pokrenuo je kampanju kojom je ukazivao na sve navodne Putinove zločine – od zabrane slobode govora do rata u Čečeniji, a2003. godine odobren mu je azil u Velikoj Britaniji.

Neko vreme tamo je boravio u miru, ali je 2006. opet ponovio da želi da sruši Putina, na šta ga je tadašnji britanski ministar spoljnih poslova Džek Stro upozorio da ne planira nikakve zavere protiv Putina dok se nalazi na britanskom tlu, te je zapretio da bi njegov status političkog azilanta mogao biti doveden u pitanje ako nastavi.

No, ni Putin mu nije ostao dužan, pa je nakon što je Berezovski emigrirao u Veliku Britaniju protiv njega pokrenuto više različitih kriminalnih istraga. Za Berezvoskog je 2006. stigao još jedan udarac. U Londonu je ubijen Aleksandar Litvinjenko, jedan od njegovih najbližih ljudi, koji je javno progovorio da se planira ubistvo Berezovskog.

Litvinjenko je otrovan polonijumom, a zbog tog slučaja je nekoliko ruskih diplomata proterano iz Britanije. Iako se britanska vlada nikada nije izjasnila o ubistvu, “BBC” je objavio da je ono došlo iz krugova ruske vlasti, a taj je navod britanski servis dobio je od izvora u britanskom parlamentu.

Litvinjenko

Druga teorija bila je da je Berezovski lično naručio ubistvo Litvinjenka kako bi “smestio” ruskoj vlasti i diskreditovao je na međunarodnoj sceni, a tu su teoriju naročito forsirali ruski mediji bliski Kremlju. Berezovski se 2011. okomio i na Abramoviča protiv kojeg je pokrenuo građansku parnicu zbog ucene i nepoštovanja ugovora. Od Abramoviča je tražio odštetu od tri milijarde funti, što je postala najskuplja građanska parnica u istoriji Velike Britanije.

Dve godine kasnije, Berezovski je pronađen mrtav u svom luksuznom domu u Saninghilu, blizu Askota. U zaključanom kupatilu pronašao ga je telohranitelj, a oko vrata mu je bio zavezan konopac.

Njegov advokat objavio je kako je moguće da je Berezovski počinio samoubistvo, obzirom da je nakon parnice protiv Abramoviča, koju je izgubio, zapao u ogromne dugove, te da je poslednje mesece svog života provodio tako što je prodavao sve vrednosti koje je imao kako bi pokrio troškove ultra-skupe sudske parnice. Do danas nije razjašnjeno da li se Berezovski ubio ili je njegova smrt bila nasilna, te ko je odgovoran ukoliko je tačna ova druga teorija.

Nakon njegove smrti glasnogovornik Vladimira Putina je izjavio kako je Berezovski poslao pismo Putinu u kojem ga je molio za oprost zbog grešaka koje je napravio i tražio dozvolu da se vrati u Rusiju.

Neki bliski saradnici Berezovskog su rekli kako sumnjaju da je Berezovski takvo pismo poslao, jer to “nije bio njegov stil”, ali tadašnja devojka Berezovskog, Katarina Sabirova u jednom je intervjuu potvrdila da je oligarh pismo zaista poslao.

Hodorkovski

– Rekla sam mu da će Putin to pismo objaviti i da to nije dobro za njega. Rekao mi je da ga nije briga, da mu je svejedno, da je za sve što mu se događa kriv isključivo on sam i da je to pismo jedina šansa koja mu je preostala – rekla je Sabirova, a pismo je Putinu navodno lično odneo Roman Abramovič, koji je pismo primio od jedne osobe koju je Berezovski odredio da tu poruku i dostavi.

Putin je, opet navodno, odlučio da oprosti Berezovskom i dozvolio mu povratak u Rusiju. Roman Abramovič je pak karijeru počeo nakon što je napustio školu i pokrenuo biznis s dečjim igračkama, pre nego se obogatio na poslovima s naftom. Bio je praktično štićenik Berezovskog pre nego što su se razišli.

Autor Ben Mezrih ima i celi niz sporednih likova, ali ništa manje važnih, poput naravno Vladimira Putina, koji je bio vrlo važan za opstanak oligarha. Kada je prvi put postao predsjdnik dozvolio je svima da zadrže svoje bogatstvo, ali pod uslovom da mu se ne suprostavljaju. Mezrih je knjigu napisao kao roman temeljen po istinitim događajima, a iza njega je već uspešna knjiga “Društvena mreža”, prema kojoj je snimljen blocbaster o nastanku Fejsbuka.

Oligarsi su u Rusiji prije svega opstali zahvaljujući politici koja je zbog svoje koruptivne naravi lako ‘zažmurila’ svaki put kad bi im neko od novih ruskih bogataša napunio džepove. Većina oligarha nikad nije bila deo Komunističke partije, ali su zahvaljujući raznim partijskim apartčicima ušli na ekonomsko tržište. S vremenom je njihova uloga u politici postajala sve veća dok nisu došli do toga da finansiraju političke kampanje svojih zaštitnika, pre svih Jeljcina i Putina. Iako ih je štitio, Putin je pokrenuo najviše progona oligarha, a svaki od tih procesa bio je politički motivisan, navodi se u knjizi.

Berezovski i Mihail Hodorkovski bili su na vrhu Putinove crne liste. Za Berezovskog nikada nije otkriveno kako je umro, a Hodorkovski je živ, ali je ‘gulio’ nekoliko godina u gulagu.

Mnoge stvari mogu se pripisati ljudskoj mašti i fotomontažama, ali da li je to slučaj i sa ovim snimkom?

Jedan Amerikanac, Jutjuber poznat pod imenom FunkyFatHead nestao je “sa radara” 24. avgusta prošle godine kada je objavio snimak iz dnevne sobe, u kojem mu se navodno otvorio “portal vremena i prostora” sa slikom gradića Sedona u Arizoni.

Njegovi fanovi na internetu ubeđeni su da je ovaj muškarac prošao kroz crnu rupu i prešao u drugu dimenziju jer od snimka niko ne zna gde je i šta se dešava.

On u snimku tvrdi da je u prošlosti izučavao ovakve fenomene te da će, ako namesti zvučnik na 525-528 herca  i uperi ga u pravcu upaljene lampe, jednostavno otputovati u Sedonu.

– Ako ne znate gde je ovo, reći ću vam. To je gradić Sedona u Arizoni a radi se o dobro poznatom vorteks fenomenu. Postoji nekoliko njih a vi ćete sada prisustvovati otvaranju vremenskog portala u dnevnoj sobi – rekao je FunkyFatHead.

Drugi poznati Jutjuber The Hidden Underbelly 2.0 tvrdi da svog prijatelja od ovog snimka nije ni čuo ni video.

Dejvid Berman, profesor fizike na Kvin Meri Univerzitetu u Londonu rekao je za Dejli star kako je moguće da se bilo gde na planeti pojave crne rupe koje su zapravo mostovi između različitih mesta i vremena.

– Druga strana tih mostova moguće je da se nalazi na veoma udaljenim mestima, pa čak i van našeg univerzuma. Problem je što nikad nismo videli unutrašnjost crnih rupa.

Nauka je, pak, puna iznenađenja i niko ne bi trebalo da otpiše mogućnost da će nas vremenski portal jednom dozvoliti da pređemo na drugu stranu – tvrdi Berman.

Pogledajte video:

Iako za duhove važi da oni postoje u dimenzijama koje naša čula ne mogu da registruju, pa ljudi ne mogu da ih vide, niti razumiju, dešava se i obrnuto.

Postoje svjedočenja ljudi koji vjeruju da su ih imali u svojim kućama. Većina njih uselila se u nove domove, za koje su kasnije “saznali da su ukleti”. Ponekad je znalo da prođe i nekoliko nedjelja ili mjeseci dok nijesu počeli da primjećuju čudne zvuke i prikaze.

Video, između ostalog, prikazuje kako se pomjera plafon u kući.

Video prikazuje i bebu koja djeluje “opsjednuto”.

Ttakozvani stručnjaci za paranormalne događaje napravili su spisak 10 indikacija koje mogu da otkriju da li se u vašem životnim prostoru javljaju duhovi:

1. Neobjašnjivi zvukovi

Ovdje nije riječ o povremenom rijetkom zvuku koji ste čuli, a može da bude zvuk instalacija.

Brojne kuće pa i stanovi imaju drvene djelove koji “rade” i samim time proizvode zvukove, ili pak cijevi koje su zastarjele, ali ako su neki zvukovi specifični i ponavljajući, tada mogu da budu razlog za brigu.

Oni mogu da budu simptom prisutnosti natprirodnih sila u vašem domu, posebno ako čujete neobjašnjive korake, glasove, otvaranje vrata, kucanje i slično, koji nijesu ljudskog ili životinjskog porijekla i nemaju poznat izvor. Tada oni mogu da budu znak ukletosti prostora.

2. Stvari koje se pale i gase same od sebe

Duhovi navodno naglašavaju svoju prisutnost djelovanjem na elektroniku, na primjer paljenjem i gašenjem svjetla, kvarenjem sijalica, paljenjem i gašenjem električnih uređaja poput televizora ili radija.

Paranormalne pojave mogu uzrokovati kreiranje elektromagnetskih polja koja su navodno odgovorna za ovaj fenomen, ili pak sa druge strane mogu da budu način javljanja duhova.

VIDEO: https://www.youtube.com/watch?time_continue=33&v=RGR7cnDHc8M

3. Predmeti koji se kreću

Stvari koje lete po domu svakako su razlog da porazmislite o prisutnosti paranormalnih pojava.

Veliki broj ljudi koji su zbog problema sa takvim neobičnim pojavama zatražili pomoć ili svještenika ili drugih “stručnjaka” imali su iskustva u kojima nijesu mogli da vjeruju svojim očima, stvari su se same okretale i letjele u vazduhu, pomjerale se po podu itd.

4. Stvari koje nestaju

Ovdje nije riječ o stvarima koje nestanu pred vašim očima, već o stvarima koje stoje na vidljivom mjestu i kad opet pogledate na to mjesto njih više nema, a da ih niko od ukućana nije sklonio u međuvremenu.

Na primjer, slika koja inače stoji na komodi odjednom se može naći na krevetu, svijećnjak sa stola na podu i slično.

5. Slučajne sjenke

Horor filmovi često imaju ovaj motiv, ali on je jedan od najčešćih simptoma koje prijavljuju ljudi tvrdeći da imaju posla sa duhovima. Riječ je o neobjašnjivim siluetama na zidovima koje najčešće poprimaju ljudski oblik i zatim nestaju.

6. Zastrašujući natpisi i simboli

Odlazite u kupatilo novog stana ili kuće i na ogledalu ili na zidu pronalazite rukom pisanu poruku: “Gubi se napolje”, najčešće logično objašnjenje je da se neko igra sa vama.

Ali, ako to nije slučaj, a poruka nestane sama od sebe, to je svakako razlog za zabrinutost zbog kog će mnogi pomisliti na neprijateljski nastrojenog duha.

7. Neobično ponašanje životinja

Rašireno je vjerovanje kako životinje imaju znatno bolji instinkt od ljudi, jer im on često spašava život.

Vjeruje se kako kućni ljubimci mogu prvi da primijete neobične pojave u kući, a na to će ukazati svojim neobičnim ponašanje, bježanjem, cvilenjem, skrivanjem i agresivnim ponašanjem u situacijama u kojima to nije tipično za njih.

8. Izmišljeni drugovi

Ako vaši najmlađi ukućani prolaze fazu izmišljenih prijatelja, to nije ništa neobično i gotovo uvijek se smatra fazom normalnog odrastanja. Ali, traje li to duže vrijeme i dijete izgleda prestrašeno tom pojavom, ima noćne more i slično, tada to može da bude znak prisutnosti duha.

9. Osjećaj dodira

Stručnjaci tvrde da kod onih ljudi koji osjećaju dodire na svojoj koži, trnce i slične pojave, postoji rizik od susreta sa agresivnijim oblikom paranormalnih pojava koji ipak ne mogu da naude čovjeku, ali mogu na taj način da prikažu svoju prisutnost.

10. Hladna mjesta

Na mjestima gdje se javljaju duhovi navodno je uvijek znatno hladnije i vjetrovitije, što objašnjava osjećaj jeze . Temperatura na tim mjestima je navodno i do 10 stepeni niža u odnosu na ostatak prostorije.

(Pink.me)

Šta je to Tim 6, grupa američkih marinaca, kojoj je, kako je obelodanio predsednik Srbije Aleksandar Vučić, pripadao i marinac uhapšen nedavno u Beogradu?

To je upravo ona jedinica čiji pripadnici su, pored ostalog, locirali i ubili vođu Al Kaide, Osamu bin Ladena, 2011. godine, u Pakistanu.

Reč je o pripadnicima elitne jedinice američkih marinaca, poznate kao “foke”, koji sprovode tajne antiterorističke operacije, ima ih stotinak, a baza im se nalazi u Dem Neku u Virdžniji, i poznati su kao mornarička grupa za specijalne ratne operacije (DEVGRU).

Oni su delovali u ratnim područjima u Jemenu i Somaliji, a izvodili su vojne operacije i u Avganistanu.

Aktivnosti jedinice nadgleda Zajednička komanda za specijalne operacije (JSOC), koje nadgledaju američke vojne snage Delta.

Mornarički “Tim 6” toliko često sarađuje sa američkom kontraobaveštajnom agencijom da ih ponekad zovu “pretorijanska garda” CIA, navode svetski mediji.

To je partnerstvo koje je započelo u Iraku, gde su se zajedno borili protiv ekstremista.

“Foke” i Delta, pod komandom JSOC, su naučili da rade kao FBI agenti – oni prvo napadnu metu, ubiju je ili zarobe osumnjičene i potom sakupe dokaze na licu mesta.

“Foke” su delovale i na tlu Pakistana 2008. godine, a prema navodima medija, sprovode i vežbe u Južnoj Koreji, kako bi uklonili severnokorejskog lidera Kim Džong-una.

Američki vojni zvaničnici su potvrdili da su u Južnoj Koreji izvedene zajedničke vežbe, ali ne i da im je cilj uklanjanje predsednika Severne Koreje.

Američki državljanin Danijel Dejvid Korbet, koji je pre nekoliko dana uhapšen u Beogradu, bivši je marinac i pripadnik elitne jedinice “Foke”, zaposlen u firmi “Rejven militari”, čiji je suvlasnik Džej Futlik, nekadašnji specijalni asistent Bila Klintona.

On je uhapšen u stanu u Beogradu i kod njega je pronaden pištolj CZ-99 sa izbrisanim brojem.

Viši sud u Beogradu mu je odredio pritvor do tri meseca, rečeno je Tanjugu u tom sudu.

Zajedno sa njim uhapšena su i tri sprska državljanina, kojima je takođe određen pritvor do tri meseca.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić izjavio je sinoć da ima faktora spolja kojima ne odgovara stabilan region i s tim u vezi izneo podatak da je u Srbiji uhapšena osoba koja je pripadala “Timu 6”, koji je svojevremeno jurio i Osamu bin Ladena u Avganistanu.

“Ja danas nažalost ne smem o tome otvoreno da govorim, mislim da znam kome odgovara a kome ne dogovara, ali nisam siguran da ne bih ugrozio pozicije Srbije ukoliko bih o tome javno govorio. Nisam siguran da svima odgovara stabilnost. Mislim da ima i faktora spolja koji ne žele tu stabilnost”, naglasio je on.

“Zamislite da vi nađete tipa iz Tima 6, koji je jurio za Bin Ladenom u Avganistanu i nađete ga sa brušenim pištoljem ovde i nađete kriminalne veze koje su mu dostavile taj brušeni pištolj i uhapsite te Srbe koji su to dostavljali, a oni ćute svi kao zaliveni, neće da govore za šta je trebalo da se upotrebi. Pa nije valjda da je trebalo da se upotrebi za upucavanje soma ili smuđa u Dunavu…”, kazao je predsednik.

Kako kaže, međutim, narod je pametan i zna da niko ko je jedan od najpoznatijih specijalaca nije došao iz San Dijega u Srbiju tek tako…

(Tanjug)