.

Оsnivač kоmpаniје SpaceX – Аmеrikаnаc Ilоn Маsk – u člаnku nаpisаnоm zа nаučni čаsоpis New Space pоdrоbnо је izlоžiо svој plаn kоlоnizаciје Маrsа kојi pоdrаzumеvа i grаdnju „nеzаvisnоg grаdа nа njеgоvој pоvršini“.

Iznео је, pоrеd оstаlоg, dа uprаvо rаdi kоlоnizаciје Crvеnе plаnеtе nаmеrаvа dа nаprаvi supеrtеšku rаkеtu i cеlu flоtu, mоždа i cеlu hilјаdu, mеđuplаnеtаrnih brоdоvа zа višеkrаtnu upоtrеbu kојi ćе dо krаја 21. vеkа nа Маrs prеvеsti оkо miliоn lјudi.

Prеcizirао је dа је drugа cеntrаlnа tаčkа njеgоvоg plаnа: grаdnjа grаdа zа miliоn stаnоvnikа kојi ni u čеmu nе bi zаvisiо оd Zеmlје. Grаdа kојi nе bi zаоstајао zа grаdоvimа nа nаšој plаnеti.

Маsk pоsеbnо nаglаšаvа dа žеli dа čоvеkа prеtvоri u „kоsmičku vrstu“.

Dоdао је dа је оdаbrао Маrs zаtо štо ćе оn biti јеdinа mоgućnоst zа „širеnjе čоvеčаnstvа“. Iz nеkоlikо rаzlоgа: zаtо štо је bоgаt rеsursimа, zаtо štо imа аtmоsfеru i vоdu, а i zаtо štо је sličniјi Zеmlјi оd Меsеcа i drugih plаnеtа Sunčеvоg sistеmа kоје su nаm bližе.

Маsk vеlikе nаdе pоlаžе u pојеftinjеnjе kоsmičkih lеtоvа. Čаk rаčunа dа ćе ih smаnjiti 50.000 putа i priznаје dа је tо prеduslоv dа pоdizаnjе grаdа nа Маrsu pоstаnе mоgućе

Оn priznаје i dа mnоgе tеhnоlоgiје kоје ćе tо оmоgućiti sаdа nе pоstоје ili su u pоvојu. Тu svrstаvа: višеstrukо kоrišćеnjе i sаmih rаkеtа i njihоvih mоtоrа, tеhnikа zа tаnkоvаnjе gоrivа u rаkеtе u lеtu, gоrivо kоје bi sе prоizvоdilо i nа sаmоm Маrsu i tеhnоlоgiје kоје ćе оmоgućiti mеkа spuštаnjа nа njеgоvu pоvršinu.

Маsk vеruје dа gоrivо kоје mu је pоtrеbnо mоžе biti mеtаn kојi ćе sе dоbiјаti i iz Маrsоvе аtmоsfеrе, а nus-prоizvоd biti kisеоnik.

Zа mеtаnskе mоtоrе, Маsk vеć prаvi rеzеrvоаrе sа isprеplеtеnim uglјеničkim nаnо-cеvčicаmа. Оn rаčunа dа ćе tаkvi rеzеrvоаri nоvim mоtоrimа iz sеriје Raptor оbеzbеđivаti „rеkоrdnu mоć“.

Vаsiоnski brоdоvi sа kоlоnistimа, pо njеgоvој zаmisli, bićе оprеmlјеni cеlim bаtеriјаmа tаkvih mоtоrа.

Теmpо kоlоnizаciје Маrsа zаvisićе оd grаdnjе kоsmičkih brоdоvа, а оn imа nаmеru dа ih vеć u stаrtu prоizvеdе nеkоlikо stоtinа. Оn prоcеnjuје dа ćе tо pојеftiniti cео pоduhvаt i оmоgućiti urеdnо snаbdеvаnjе prvе kоlоniје.

Маsk је оbјаviо i dа ćе kаrtа zа Маrs kоštаti оkо 140.000 dоlаrа. U јеdnоm prаvcu.

Аmеrikаnаc imа nаmеru dа u prојеkаt ulаžе nоvаc kојi zаrаđuје nа svојim ugоvоrimа sа NASA i nа kоmеrciјаlnim lаnsirаnjimа sаtеlitа.

Еndrјu Kоuts, аstrоnоm iz kоlеdžа Lоndоnа, smаtrа dа Маsk gubi iz vidа glаvni prоblеm sа Маrsоm: niskе tеmpеrаturе nа njеgоvој pоvršini, sа vеlikim kоlеbаnjimа. Оn upоzоrаvа dа bi sаmо zа zаgrеvаnjе „Маskоvоg grаdа“ bilа pоtrеbnа „аstrоnоmskа kоličinа еnеrgiје“.

Kоuts, inаčе, prоcеnjuје dа је dео Маskоvih plаnоvа sаsvim mоgućе rеаlizоvаti. Prе svеgа: dа је mоgućе dа ćе Аmеrikаnаc uspеti dа оbеzbеdi prеvоz dо Маrsа i nаzаd.

Меđutim, fоrmirаnjе trајnе kоlоniје i uspоstаvlјаnjе Маrsоvе аtmоsfеrе – оn smаtrа „Маskоvim fаntаziјаmа“. Istо kао i putоvаnjа dо udаlјеniјih plаnеtа i njihоvih sаtеlitа. Nа primеr: dо Јupitеrа i Еncеlаdе.

Kоuts pоsеbnо ukаzuје dа – pri sаdаšnjim tеhnоlоgiјаmа – duži bоrаvаk nа Маrsu mоžе nаprоsti ubiti čоvеkа. Čаk i sаm put dо njеgа.

Оn prоcеnjuје dа sе Маskоvе zаmisli tеškо mоgu rеаlizоvаti u dоglеdnој budućnоsti.

(Fakti)

.

Masovni uništavajući događaj pre 200 miliona godina je omogućio dinosaurusima da dominiraju planetom.

Nova studija koju je vodio Lorens Persival iz Odeljenja za prirodne nauke na Univerzitetu Oksford je otkrila da je uzdizanju dinosaurusa prethodio period intenzivne vulkanske aktivnosti koja je dovela do jednog od najvećih masovnih istrebljenja u istoriji planete.

Dinosaurusi su zatim ispunili praznine koje su ostale iza svih vrsta koje su izbrisane.

Nalazi su zasnovani na analizama količine žive koja je prisutna u sedimentu iz ovog vremenskog perioda – glavni pokazatelj nivoa vulkanske aktivnosti koja bi se dogodila.

“Ako u ovim sedimentima vidite veliki skok žive, možete zaključiti da se u tom trenutku desila velika vulkanska aktivnost,“ rekao je profesor Persival.

“A to je ono što vidimo u vreme ovog izumiranja.“

Ovaj intenzivni period vullkanske aktivnosti bi se pokazao razarajućim za većinu živih stvari, čak i onih koje žive na velikoj udaljenosti od samih erupcija.

Međutim, da se nije dogodio ovaj događaj masovnog izumiranja, stvari bi možda ispale potpuno drugačije.

“Pre izumiranja i vulkanskih erupcija, postojalo je mnogo grupa velikih reptila, kao što su velike životinje poput krokodila, rani srodnici sisara, kao i sami dinosaurusi,“ rekao je profesor Persival.

“Dinosaurusi nisu bili glavna grupa u to vreme. Međutim, izumiranje je ubilo prve dve grupe, ostavljajući dinosauruse kao jedinu glavnu grupu reptila na kopnu.“

“Dinosaurusi su tada imali priliku da iskoriste praznine u ekosistemu, što je na kraju dovelo do njihove dominacije planetom Zemljom u narednih 135 miliona godina.“

Webtribune.rs

.

Dokumentarac Al Gora iz 2006. godine, “Neprijatna istina,“ i obimno izveštavanje mejnstrim medija, naveli su mnoge da prihvate katastrfalno veštačko globalno zagrevanje kao naučnu činjenicu.

Ali, iako se ova teorija sve više uči u školama i drugim institucijama, važno je napomenuti da postoje hiljade uglednih naučnika koji se apsolutno ne slažu sa tim da je globalno zagrevanje zasnovano na nauci. Jedan od njih je Džon Kolman, osnivač The Weather Channel-a.

U nedavnom intervjuu za CNN, Koman je naglasio da ne postoji naučni konsenzus kada je u pitanju globalno zagrevanje. Napominjući da nauka nije glasanje, već da se mora zasnivati na čvrstim činjenicama, on je izjavio da se klimatske promene jednostavno ne dešavaju.

“Nema značajnog veštačkog globalnog zagrevanja trenutno, nije ga bilo u prošlosti, i nema razloga da ga očekujemo u budućnosti,“ naglasio je on. “To je potpuna koještarija.“

Na pitanje voditelja CNN-a kako bi on objasnio činjenicu da 97 procenata naučnika sa vladom, NASA-om i drugim institucijama prihvataju globalno zagrevanje kao ustanovljenu nauku, Kolman je tvrdio da se tu sve vrti oko novca. Očigledno, vlada godišnje izdvaja sredstva od 2,5 milijarde dolara za nauku o klimatskim uslovima, ali će finansirati samo studije koje podržavaju hipotezu globalnog zagrevanja. Klimatski naučnici koji zapravo žele da rade, stoga, nemaju pravi izbor: ako žele da dobiju novac, moraju da podrže poziciju globalnog zagrevanja.

“To je vrlo jednostavno, ali to ne znači da je ispravno; ne znači da je istina,“ rekao je Kolman. “To samo znači da je to kupljeno i plaćeno.“

Kolman se takođe pozvao na “Global Warming Petition Project,“ peticiju koja je pokrenuta 1998. godine, a potpisalo ju je 31.487 naučnika, uključujući i više od 9.000 za doktorskom diplomom u atmosferskoj nauci, nauci o Zemlji, klimatologiji i životnoj sredini. Nijedan od ovih visoko cenjenih naučnika ne prihvata teoriju globalnog zagrevanja.

Zapravo, ovi naučnici insitiraju: “Nema ubedljivih naučnih dokaza da ljudsko oslobađanje ugljen-dioksida, metana ili drugih stakleničkih gasova izaziva ili će, u doglednoj budućnosti, izazvati katastrofalno zagrevanje Zemljine atmosfere i poremećaj Zemljine klime.“

U promovisanju ove peticije, ugledni naučnik, profesor Frederik Sajc, bivši predsednk američke Nacionalne akademije nauka i dobitnik Nacionalne medalje za nauku, istakao je: “Podaci istraživanja o klimatskim promenama ne pokazuju da je ljudska upotreba ugljovodonika štetna. Naprotiv, postoje dobri dokazi da je povećan atmosferski ugljen-dioksid koristan za životnu sredinu.“

Studija objavljena u časopisu “Nature Climate Change“ 2016. godine, ukazala je na korisne efekte povećane proizvodnje ugljen-dioksida. Ta studija je utvrdila da je Zemlja “značajno“ pozelenela u poslednje tri i po decenije. Zapravo, između 25 i 50 odsto biljnog života naše planete je podvrgnuto ovom efektu, što je logično, s obzirom na to da ugljen-dioksid povećava fotosintezu, što olakšava rast.

2007. godine su dva naučnika, Denis Ejveri i Fred Singer, analizirali rad od više od 500 naučnika i utvrdili da bilo kakvo trenutno zagrevanje Zemlje verovatno nije izazvano stakleničkim gasovima, nego je deo prirodnih procesa hlađenja i zagrevanja kroz koje naša planeta prolazi svakih 1.500 godina već jedan milenijum.

Ejveri i Singer su zapazili da u zabeleženoj istoriji od 2.000 godina, hladniji periodi kao što su Mračno doba i Malo ledeno doba, bili su verovatno daleko štetniji za ljude i okolinu nego što su to bili topliji periodi. Oni su ukazali na istorijske poplave na Nilu, proizvodnju vina u Velikoj Britaniji od strane Rimljana iz prvog veka, i drevne slike sa sunčanim nebom, koje prikazuju ono što je poznato kao “Srednjovekovno zagrevanje,“ kao dokaz ovih konzistentnih temperaturnih fluktuacija.

Dakle, pre nego što prihvatite ovu kupljenu i plaćenu “nauku“ o globalnom zagrevanju, vredi sagledati sve činjenice i izvući sopstvene zaključke.

Webtribune.rs

.

Presuda Vrhovnog suda SAD-a je primorala institut Smitsonijan da objavi poverljiva dokumenta s početka 1900-ih godina.

Oni dokazuju da je ta organizacija bila umešana u veliko zataškavanje dokaza koji pokazuju posmrtne ostatke desetina hiljada džinovskih ljudi koji su otkriveni širom Amerike, a koji bi uništili vladajuću hronologiju ljudske evolucije.

Ove tvrdnje, pokrenute od strane Američkog instituta za alternativnu arheologiju (AIAA), institut Smitsonijan nije dobro podneo, pa su odgovorili tužbom da je AIAA pokušao da uništi reputaciju institucije stare 168 godina.

Tokom suđenja, na svetlo dana su izašle neke nove stvari kada su insajderi iz samog Smitsonijana priznali postojanje dokumenata koji, dokazuju uništenje desetina hiljada ljudskih skeleta koji su bili dugački uzmeđu 2 i 4 metra, što zvanična arheologija ne može da prizna iz mnogo razloga, tvrdi portparol AIAA, Džejms Čurverd.

“Početkom 1900-ih godina, došlo je do ogromnog zataškavanja istine od strane zapadnih arheoloških institucija. Cilj je bio da poverujemo kako su Ameriku prvo kolonizovali ljudi iz Azije koji su došli preko Beringovog moreuza pre 15.000 godina, iako postoje stotine hiljada humki širom cele Amerike za koje domoroci tvrde da su bile tu dugo vremena pre njih. Te humke pokazuju tragove visoko razvijene civilizacije, upotrebu metalnih legura, kao i džinovske ljudske skelete čije postojanje mediji ne pominju“, objašnjava on.

Tačka preokreta u suđenju je bio trenutak kada je, kao dokaz postojanja tih skeleta, pred sud izneta ljudska butna kost duga 1,3 metra. Ovaj dokaz je bio veliki udarac za advokate Smitsonijana. Butna kost je ukradena iz Smitsonijana od strane jednog od njihovih glavnih kustosa sredinom 30-ih godina prošlog veka. On je ceo svoj život čuvao kost i na svojoj samrtničkoj postelji napisao priznanje o tajnim operacijama Smitsonijana.

“Užasno je to što je učinjeno američkom narodu“, napisao je u pismu. “Krijemo istinu o praocima čovečanstva, o našim precima, o divovima koji su hodali Zemljom kao što je opisano u Bibliji i drevnim tekstovima sveta.“

AIAA je izuzetno obradovana time što je američki Vrhovni sud primorao Smitsonijan da javno objavi poverljive informacije o svemu što je vezano za “uništenje dokaza koji se odnose na kulturu graditelja humki“ i na elemente “povezane sa ljudskim skeletima koji su duži nego što je to uobičajeno“.

“Javno objavljivanje ovih dokumenata će pomoći arheolozima i istoričarima da ponovo razmotre trenutne teorije o ljudskoj evoluciji i pomoći nam da bolje razumemo kulturu graditelja humki u Americi i širom sveta“, objašnjava direktor AIAA, Hans Gutenberg. “Nakon više od jednog veka laži, istina o našim džinovskim precima će biti otkrivena svetu“, zaključuje on, vidljivo zadovoljan odlukom suda.

Dokumenti će biti objavljeni 2017. godine, a cela operacija će biti koordinirana od strane nezavisne naučne organizacije kako bi se osigurala politička neutralnost.

Webtribune.rs

.

Beloruski astrolog Vasilina Mickevič govorila je za Sputnjik o onome šta nas čeka u julu, o avgustovskom pomračenju Sunca i o mogućoj obnovi Sovjetskog Saveza.

Astrolog Vasilina Mickevič smatra da predstojeće veliko pomračenje Sunca u avgustu može da pokrene ne samo loše vremenske uslove, požare i poplave, već i proces stvaranja novih političkih blokova.

Ona je govorila i o mogućim posledicama pomračenja Sunca.

„Države koje su stvorene raspadom SSSR-a mogle bi ponovo da se ujedine, a broj država koje će u tome učestvovati može da bude 3, 6, 9, 12, dok u narednih 18 godina može da ih bude ukupno 15! Efekti pomračenja će trajati 18 godina. Tokom tog perioda možemo se potpuno vratiti ujedinjenju, kao što je bilo ujedinjenje država u Sovjetski Savez. U narednih pola godine mi ćemo više puta videti pokretanje tog procesa“, smatra astrolog.

Mickevič je dodala da u horoskopu Sovjetskog Saveza Jupiter cele godine pravi „petlju“ oko Saturna, pokušavajući da odblokira proces razvoja SSSR-a.

„U horoskopu beloruskog predsednika se vidi kako on širi svoje učešće u spoljnopolitičkom životu i Belorusija će možda postati jedna od onih država koje će pokazati inicijativu za obnovu Sovjetskog saveza“, izjavila je naša sagovornica.

(Sputnik)

Uspešno je manevrisao kroz Scile i Haribde komunističke politike, ali je pritom ostao u daleko većoj meri odan ideologiji marksizma i doktrini samoupravljanja čak i od samog Tita

Mlađim generacijama ime Edvarda Kardelja možda i ne znači mnogo. No, u posljednje vrijeme, što pod utjecajem novih istraživanja o jugoslavenskoj povijesti (a naročito raspadu Jugoslavije), a što zbog pokušaja da se pronađe neka alternativa liberalno-kapitalističkom sistemu, interes za Kardelja (koji je umro 10. februara 1979. godine u Ljubljani) u akademskim krugovima je donekle ponovno „oživio“. Znam za dvojicu kolega koji su se u posljednjih nekoliko godina ozbiljnije bavili Kardeljem, pa se njegovo ime sad ponovno pojavljuje u ozbiljnijim studijama.

BROJ DVA

Edvard Kardelj bio je važna ličnost jugoslavenske povijesti 20. stoljeća. Bio je glavni ideolog jugoslavenskog socijalističkog sistema, a nakon pada Aleksandra Rankovića (1966) imao je moć koja se mogla usporediti samo s Titovom. Štoviše, u ustavnoj debati (od 1967. do 1974) njegove su ideje i politički manevri u mnogo čemu „nadjačali“ Titove, pa je Jugoslavija u tom posljednjem razdoblju bila više Kardeljeva nego Titova. Naročito je Kardeljeva trebala postati Jugoslavija nakon Tita, koju Kardelj nije dočekao.

Kako je bilo moguće da netko tko je ipak bio samo „broj 2“ u jugoslavenskoj socijalističkoj hijerarhiji ostvari toliki utjecaj i da na kraju prevagne nad Titom? Prvo, radilo se o samom Titovom karakteru, naročito u kasnijim godinama života. Tito je počeo kao revolucionar, a završio kao konzervativac i pragmatičar, sklon kompromisima.

Kad god je mogao, pokušao je izbjeći sukob, pa je često ostavljao da skriveni sukobi dugo tinjanju. Kardelj se, međutim, uspješno „izmakivao“ (dijelom i tako što je veći dio godine provodio u Ljubljani), a također mu je i trebao kao neka vrsta „revolucionarne savjesti“. Uz to, Kardelj je prema njemu pokazivao iznimnu lojalnost, koja je čak išla do toga da su u određenim trenucima jedan s drugim bili na „vi“.

Njegova supruga Pepca (koju sam, nekim čudom, poznavao) istakla je upravo taj aspekt kao ključan za objašnjenje Kardeljeve dugovječnosti u Titovoj blizini (koja je opet bila uvijek kombinirana stanovitom distancom prema njemu). „Nikada nije zaboravio da je Tito osoba broj 1“, rekla mi je jednom prilikom.

Drugo, Tito je došao na vlast kao već tada stariji čovjek (1945. je već imao 53 godine, a to su u tadašnje vrijeme bile ozbiljne godine), pa je zapravo cijela njegova vladavina – a naročito nakon 1963 – jedan stalni pokušaj da se ostave neki solidni temelji za Jugoslaviju nakon njega. Kardelj je ponudio upravo takvu viziju, pa ju je Tito – koji sam nije bio vizionar, a i po prirodi je bio suviše pesimističan da bi vjerovao u neke dugoročne projekcije – „konstatirao“, ako već ne i (svim srcem) prihvatio.

ČOVEK IDEOLOGIJE

Kardelj je bio – više od Tita i vjerojatno više od većine drugih komunista – čovjek ideologije, relativno tvrd u ideološkoj viziji neke idealne socijalističke zajednice (ne i „države“ – pojam „država“ za njega je bio i ostao vezan za „prethodne epohe“, odnosno za liberalno-kapitalistički sistem). Istodobno, njegova vizija o Jugoslaviji koja, zapravo, kako je rekao, „nije ni federacija, ni konfederacija, a više ni država u klasičnom smislu“, odgovarala je republikama i pokrajinama (odnosno njihovim političkim elitama) čak i u većoj mjeri od Titove ideje o „bratstvu i jedinstvu“, odnosno „socijalističkom jugoslavenstvu“.

Promovirajući jednakost većih i manjih naroda, te oštro se suprotstavljajući konceptu etatističkog jugoslavenstva (a taj je pojam shvaćao apsolutno preširoko, pa je i u stvarnim jugoslavenskim osjećajima građana uglavnom vidio potencijalnu opasnost), Kardelj je oko sebe okupio prilično široku koaliciju predstavnika republika i pokrajina, te je s njima oblikovao sistem kojemu je glavna ideja bila – „poslije Tita, ne hvala, nikad više nitko sličan“.

Pod njegovim je rukovodstvom, naime, formiran sistem u kom je Tito praktički tretiran kao „neponovljiva iznimka“. Lukavim manevrom, Tito je postao „doživotni predsjednik Jugoslavije“ (iako uvjetno, tj. samo pod uvjetom da ga Skupština SFRJ izabere, a ona je to učinila tek 1974, kad je on prihvatio kardeljistički ustav, koji mu nije po svemu bio po volji), ali je zato pristao na to da postane jedna vrsta prazne, simboličke moći.

Tito je u Kardeljevoj Jugoslaviji (od 1974. pa nadalje) postao neka vrsta „mita“ i „božanstva“. Što je više bio „mit“, to je manje bio središte stvarne političke moći. U Kardeljevoj Jugoslaviji sve su Titove funkcije imale „dublere“ – uspostavljeno je Predsjedništvo SFRJ, Predsjedništvo CK SKJ, a i njegov „uži kabinet“ je često donosio odluke umjesto njega. Napokon, Tito je morao prihvatiti da se njegove funkcije (predsjednik republike, predsjednik SKJ i maršal Jugoslavije) ukinu nakon njega.

Ograničenja njegove stvarne moći najbolje su se vidjela u drugoj polovici sedamdesetih, kad više nije odlučivao čak ni o svom braku, a u javnosti se pojavljivao ofarbane kose, najčešće s pudlicama.

Pa ipak, vjerojatno mu je godilo da ga se tretira kao „neponovljiv slučaj“. Kardelj – a s njim i ta nova koalicija mlađih lidera iz republika i pokrajina – iskoristila je njegovu staračku taštinu, ali ga je pritom podsjećala i na stvarne ciljeve socijalističke revolucije: odumiranje države, vlast radničke klase, te zaštitu malih i „nezaštićenih“ naroda.

JEDVA DOČEKALI TITOVU SMRT

Zbog toga što je uspio ograničiti Titovu moć, kao i osigurati (ustavom) relativno visok stupanj nezavisnosti republika (a i pokrajina), Kardelj je u posljednjih nekoliko godina svog života (od 1974. do 1979) uživao ogromnu podršku vođa u svim republikama i pokrajinama.

On im je (a ne toliko Tito) osigurao daljnju decentralizaciju i detitoizaciju Jugoslavije nakon smrti njenog velikog vođe. Omogućio im je da se „oslobode“ saveznog vrha, čija je moć nestajala zajedno sa snagom i energijom ostarjelog Tita. Titovu su smrt mnogi od njih jedva dočekali.

Da se to odnosi i na srpsko rukovodstvo iz tih godina, najbolje se može vidjeti u dnevnicima Draže Markovića (objavljenim 1987. i 1988), u kojima on o Titu govori kritički, a o Kardelju prilično panegirički. Sjećam se i razgovora s Dražom u njegovom stanu u Ulici kneginje Zorke u Beogradu, u augustu 2001 – i tada je ponovio takvu ocjenu. I Petar Stambolić je o Kardelju mislio slično – ističući da je njegova ideologija udaljila Jugoslaviju od sovjetskog staljinizma, a da je u unutrašnjim odnosima bio protivnik etatizma, nacionalizma i liberalizma.

Ustavom iz 1974. formalno je obnovio srpsku državnost, a potom je (1977) – za razliku od Tita – imao puno razumijevanje za srpsku kritiku ponašanja dviju pokrajina – Vojvodine i Kosova. O nekom Kardeljevom antisrpstvu se, obojica kažu, ne može ni pomisliti.

STALJINIST NA POČETKU

Kardelj je bio Titov najbliži i najdugovječniji suradnik, ali i njegov glavni rival, jedini koji ga je ipak „nadmudrio“. Uspješno je manevrirao kroz Scile i Haribde komunističke politike, ali je pritom ostao u daleko većoj mjeri odan ideologiji marksizma i doktrini samoupravljanja čak i od samog Tita. Milovan Ðilas je smatrao da je „u dubini duše“ Kardelj dijelio s njim kritički odnos prema sistemu, te da je bio dio „liberalnog krila“ Saveza komunista Jugoslavije.

No, istodobno, upravo je Kardelj bio taj koji je na Trećem partijskom plenumu 1954. napisao i pročitao glavnu „optužnicu“ protiv Ðilasa. I kasnije je bio prilično rigidan, a prema ideološkim protivnicima i vrlo netolerantan. Ali ipak u svojoj zadnjoj ideološkoj knjizi („Pravci razvoja političkog sistema socijalističkog samoupravljanja“), koja je proglašena službenim dokumentom u pripremi partijskog kongresa – što samo pokazuje kakvu je moć Kardelj imao u sedamdesetim – Kardelj izriče sasvim liberalan stav: da sreću čovjeku ne može donijeti ni partija, ni država, ni politički sistem, nego je može ostvariti (pazi sad!) samo on sam!

U tridesetim godinama, kad je ušao u partijsko vođstvo, Kardelj je bio – baš kao i Tito – staljinist. Njegova knjiga „Razvoj slovenskog nacionalnog pitanja“ bila je utemeljena na Staljinovoj teoriji i nacijama (usput rečeno, preko Josipa Vidmara poslao ju je i Vladku Mačeku, s posvetom). Tek je u drugom izdanju, u kasnim pedesetim godinama, revidirao Staljinovu definiciju. A opet, ni na koga Sovjeti kasnije nisu gledali s tolikim skepticizmom kao na njega.

Njegov program SKJ (iz 1958, s redakturom Dobrice Ćosića, Titovog omiljenog pisca) bio je crvena krpa sovjetskim marksistima. Zbog njega su krajem pedesetih i početkom šezdesetih jugoslavensko-sovjetski odnosi ponovno zahladili, nakon inicijalnog otopljavanja iz 1955. i 1956.

RASPAD ZEMLJE

Kardelj nije bio slovenski nacionalist i nije htio da se Jugoslavija raspadne, iako je – naravno – znao (iz vlastitog iskustva) da bi se to moglo dogoditi pod određenim okolnostima. No, vjerovao je da bi svaka od tih mogućih okolnosti bila lošija za jugoslavenske narode, od toga da ostanu zajedno – naravno, pod uvjetom da Jugoslavija ostane socijalistička, što se činilo neupitnim u okolnostima Hladnog rata. I doista – u doba Hladnog rata bilo je potpuno nezamislivo da bi se bilo koja evropska zemlja mogla raspasti ili da bi mogla promijeniti ideološku orijentaciju.

On je, osim toga, aktivno radio na očuvanju statusa quo u Evropi, pa je bio jedan od onih koji su odlučujuće doprinijeli konačnom priznavanju jugoslavensko-talijanske i jugoslavensko-austrijske granice sredinom sedamdesetih.

To je izazvalo nemale otpore među samim Slovencima, pa i slovenskim partijskim političarima. Bio je promotor slovenske samobitnosti u okviru Jugoslavije, a slovenske je separatiste upozoravao da „ne treba ubiti vola zbog kile mesa“. No, druga bi stvar bila u slučaju da Jugoslavija više ne bude socijalistička zemlja.

No, nije bio ni jugoslavenski nacionalist. U komunistički je „pokret“ ušao pod neposrednim iskustvom bitke između slovenskih rudara u Zagorju ob Savi s Organizacijom jugoslavenskih nacionalista (ORJUNOM), koju su komunisti vidjeli kao stub međuratnog režima. Za razliku od Tita, koji je bio zatvoren samo u hrvatskim zatvorima i u Mariboru, Kardelj je u predratnom razdoblju bio skoro do smrti premlaćen u Glavnjači.

U većoj mjeri od Tita, bio je protivnik dominacije većih naroda i većih jezika nad manjim narodima i identitetima. Za razliku od Tita, koji je cijelo vrijeme flertovao s idejom jugoslavenstva (pa se ponekad i izjašnjavao kao Jugoslaven), Kardelj je smatrao da formiranje neke jugoslavenske nacije jednostavno ne dolazi u obzir. Niti je poželjno, niti je moguće. Ali glavni razlog za to je bio ideološki. Kardelj se pitao – kakvog bi smisla imao cijeli revolucionarni prevrat ako bi se nakon njega nastavilo s istom politikom glede „nacionalnog pitanja“, kao što je bila ona koja se (kako je on interpretirao) provodila u međuratnoj Jugoslaviji.

Drugo, u pokušaju formiranja jugoslavenske nacije vidio je tragove staljinizma i „državnog socijalizma“. Po obje te osnove – jer ga je prisjećala na međuratnu Kraljevinu i na Staljinov SSSR – ta mu je ideja bila „sumnjiva“ i neprihvatljiva.

Po njemu – a ta je interpretacija s vremenom postala doista dominantna u jugoslavenskom zakonodavstvu i ideologiji – smisao Jugoslavije je bio u zaštiti slabih i malih jugoslavenskih naroda, a ne u stvaranju jedne – jugoslavenske – nacije. On je na tome inzistirao čak i onda kad je realnost na terenu bila drukčija, odnosno kad se u Jugoslaviji stvarno razvio osjećaj zajedništva i jugoslavenstva.

Oni koji su promovirali taj jugoslavenski identitet, s Kardeljeve su pozicije gledano, bili sumnjivi. Biti Jugoslaven u smislu socijalističke ideologije – da, ali biti Jugoslaven u smislu nacionalnog identiteta – ne. Zato su Jugoslaveni (kojih je bio priličan broj) tretirani kao „nacionalno neopredjeljeni“, a nikad nijedan nije postao, recimo, član Predsjedništva Jugoslavije. Paradoksalno, Kardelj je vjerovao da država odumire (i treba da odumre), ali nacije ne. Jugoslavenske je nacije smatrao „dovršenima“, pa nije dopuštao niti da neka nova „nastane“, niti da neka stara „nestane“.

Što se tiče države – njegovo je gledanje bilo ortodoksno marksističko. Vjerovao je da je država – kao što ju je opisao Engels – samo „izvršni odbor vladajuće klase“. Smisao socijalizma je da uništi klasnu strukturu društva. Jednom kad se to dogodi, država će postati nepotrebna, pa će – odumrijeti. Socijalizam je za njega bio prijelazno razdoblje iz državnog u bezdržavno stanje. On nije etatizam, nego je negacija etatizma.

On se oslanja na „društvo“ (society, odatle je dobio i ime), a ne državu. Za Kardelja – najmarksističkijeg od svih jugoslavenskih komunista – uspjeh socijalizma mjerio se stupnjem u kojem mu uspijeva državu prisiliti na odumiranje. Što manje države, to više socijalizma – i obratno. Ideja da je moguće spojiti „državu“ i „socijalizam“ – u nekom „državnom socijalizmu“ – bila mu je sasvim neprihvatljiva.

To se odnosilo na svaku državu, pa i na Jugoslaviju. U tom je smislu Kardelj doista govorio o Jugoslaviji kao „tranzicijskoj tvorevini“. Jednog dana, vjerovao je, živjet ćemo u svijetu bez države. Tito je na to cinično „odgovorio“, jednom prilikom rekavši da je to, doduše, točno, ali da i svaki čovjek neizbježno jednog dana umre, no da to ne znači da se to mora dogoditi već sutra ili da ga treba ubiti prije nego mu je vrijeme. Sve u svoje vrijeme.

No, imajući u vidu da država treba biti sve slabija, a ne jača, jugoslavenski su komunisti poticali permanentnu decentralizaciju i „podruštvljavanje države“. Sve što je Kardelj smislio, bilo je inspirirano ideologijom „odumiranja države“: samoupravljanje, općenarodna obrana, decentralizacija ne samo s federalne razine na republike i pokrajine nego i s tih razina na općine, pa i mjesne zajednice, stvaranje raznih OOUR i sličnih mikrojedinica itd.

Jugoslavija je bila sve više decentralizirana, ne samo zbog toga što je Kardelj imao svijest o osjetljivosti nacionalnog pitanja (koga su komunisti i sami upotrebljavali kao fitilj za revoluciju, pa su se bojali da bi to i njima mogli uraditi njihovi protivnici) nego i zato (čak i: prije svega zato) što je to bilo nužno ako se mislilo ozbiljno o „odumiranju države“.

VIZIJA SVETA

Tu je, po mom mišljenju, početak priče o raspadu Jugoslavije kao države – ali i istodobnom raspadu svih njenih pojedinačnih „nacionalnih država“, do kojeg je došlo samo deset godina nakon Kardeljeve i Titove smrti. Jer nije se raspala samo Jugoslavija kao država – raspale su se i njene republike, i to tako da ni do danas neke od njih nisu „sastavljene“. To se najviše odnosi na dvije koje su bile „Jugoslavija u malom“: Bosnu i Hercegovinu (koja je to bila po svom etničkom sastavu) i Srbiju (koja je jedina imala složenu unutrašnju strukturu jer je jedina imala pokrajine).

Raspad Jugoslavije bio je, s jedne strane, posljedica upravo činjenice da se država „razvlastila“ iznutra, i to u mjeri u kojoj je postala potpuno nemoćna pred prvim ozbiljnijih izazovima: ideološkim, ekonomskim, međunarodnopolitičkim i sigurnosnim.

Na drugoj strani, pomalo paradoksalno, raspad Jugoslavije kao države je i rezultat uspjeha socijalističkog projekta, koji je i sam inzistirao na tome da država treba postati što slabija. Raspad Jugoslavije je iznenadio jugoslavenske komuniste, ali – veće je iznenađenje to što ih je iznenadio nego što se dogodio. Sve su se socijalističke države – a naročito socijalističke federacije – srušile iznutra, kao kule od karata.

Čak i jednonacionalne su postale lak plijen mafijaških struktura i raznih alternativnih ideološko-političkih grupa. Danas ih sastavlja (kao efikasne države) Europska unija – dajući golem novac da bi ojačala policiju, carinu, porezni sistem i pravosuđe: dakle, institucije države, a ne društva.

Pad socijalističke ideologije je naročito pogodio socijalističke federacije u Evropi, a potpuno je uništio Istočnu Njemačku. Nacionalizam se u svima njima pojavio kao glavna alternativa socijalističkom internacionalizmu. No, od svih se upravo Jugoslavija – u kojoj je koncept „odumiranja države“ najdalje napredovao – raspala na najdrastičniji način: u totalnom kaosu i tragičnom ratu.

Iako su Kardeljeve namjere bile plemenite i inspirirane potpuno suprotnim ciljevima, njegov je sistem – bez obzira na te namjere – na kraju stvorio pretpostavke za ostvarenje onoga čega se on sam najviše plašio: obnovu nacionalizma, a u nekim krajevima i fašizma i staljinizma. Od njegovog djela nije mnogo ostalo. No, pitanje je odnosi li se to isto i na njegovu viziju nekog budućeg – vjerojatno neostvarivog – svijeta.

Dejan Jović (Newsweek.rs)

Falsifikovanje srpske istorije organizovao je Vatikan dopisivanjem dela Konstantina Porfirogenita u 17. veku, ali je istinitu knjigu “Kraljevstvo Slovena” Marva Orbina, koju je bez prvih 244 strana izdala Srpska književna zadruga, cenzurisao Dobrica Ćosić

Ime dr Jovana Deretića u svetu se veže za devet knjiga koje je objavio o korenima Srba, zato što su su one inspirisale neke naučnike da posumnjaju u udžbenike istorije, a arheologe i lingviste da dešifruju etrursko i vinčansko pismo pomoću zapisa nađenih na praistorijskim arheološkim lokalitetima u Vinči i Lepenskom Viru.

Njegovo je delo rehabilitovalo i pojedine srpske istoričare iz 19. veka (Panta Srećković, Miloš Milojević, Sima Pop Lukin), čiji je rad potcenjivan i proglašavan romantičarskim. Ali, ni njegov život nije bio manje misteriozan i uzbudljiv. Životni moto, da traga za istinom i istovremeno ostane patriota, vodio ga je čitavu deceniju po Francuskoj gde je upoznao Kralja Petra, a onda još dve decenije po Americi gde je bio predsednik Kraljevske srpske vlade koju je organizovao Stejt Departmant. Danas, u 69. godini, dr Deretić ne odustaje od borbe da ono što su mnogi “veliki” Srbi tokom prethodna dva veka pokvarili i propustili, popravi i nadoknadi.

* Našoj javnosti ste poznati po tvrdnji da je na Berlinskom kongresu dogovoreno da se izmisle Južni Sloveni samo da bi se falsifikovala antička i srednjovekovna srpska istorija i rasparčao Balkan. Da li mislite da je nedavno proglašenje nezavisnog Kosova, nastavak te ideje i pokušaj da se Srbi vrate u granice određene zaključcima sa Berlinskog kongresa 1878. godine?

*Kosovo je samo početak drobljenja država preko regionalizacije Evropske Unije koju je isplanirala Nemačka
*U izveštajima CIA pisalo je da je naoružavanje Tuđmanovih ustaša finansirano iz Srbije preko Dafiment banke
*Milošević je Ruckoju i Hazbulatovu poslao 22 miliona maraka za rušenje Jeljcina i vraćanje komunista na vlast
*U CIA postoje dokumenta da je Tito bio poljski Jevrejin, rođen u Americi, u Bruklinu, i da mu je pravo ime Valter Vajs
U milenijumima dugoj srpskoj istoriji nikada nije postojalo robovlasničko društvo
*Rusi su Srbi koji su otišli s Balkana
*Sveti Petar je prvo organizovao crkvu u Srbiji pa onda u Rimu
*Prva otadžbina Srba u spisima je Sveto sedmorečje, deo između reka Dunav, Drava, Sava, Drina, Morava, Tamiš i Tisa, a centar je bio Beograd, prostor gde su sada Vinča i Banjica
*Paralela između vinčanskog i etrurskog pisma pokazala je da su to ista pisma
*Srbi su imali Arhiepiskopiju od 49. godine

– Tako je. Iza toga stoji Vatikan koji je inače bio inicijator falsifikovanja antičke istorije Srba, i ambicije Nemačke. Pre nekoliko dana došli su kod nas neki Česi, doneli silnu literaturu i kukaju – kažu Nemačka preko Evropske unije hoće da realizuje ciljeve koje ratovima nije mogla. Preko novog Ustava Evrope misle da će uzeti Česima Sudete, nama Kosovo i Vojvodinu. Sve se glasnije bune i druge države, jer znaju da već decenijama postoji plan rasparčavanja i Francuske, Španije, Italije… Svih sem Nemačke. Kosovo je, dakle, samo početak drobljenja država preko te regionalizacije Evropske Unije.

* Da li ste vi očekivali da će Srbija proći ovako loše kao u ovim poslednjim ratovima?

– U početku nisam. Ali, kada sam dobio uvid u dokumenta američke obaveštajne službe, CIA, naslutio sam šta će se desiti. Glavni krivac za ovakvu sudbinu Srbije je Slobodan Milošević. On je izdao Srbiju, boreći se da zadrži svoju fotelju.

* Kako ste uspeli da dođete do dokumenata CIA?

– Bio sam predsednik Kraljevske vlade u egzilu, u Americi, četiri godine, od 1992. do 1996. To je bila vlada prestolonaslednika princa Aleksandra, koju je formirao Stejt Department Sjedinjenih Američkih Država (SAD), iako je on boravio u Londonu. Počasni ambasador bio je Hili, američki general u penziji, koji mi je kao presedniku vlade redovno prosleđivao informacije šta se dešava u Srbiji. Tako sam imao uvid u neke izveštaje američke obaveštajne službe, koja je na terenu bivše SFR Jugoslavije, zahvaćene ratom, radila perfektno.

* Šta je to u izveštajima CIA na osnovu čega Miloševića proglašavate glavnim krivcem?

– Pre svega, podatak da je naoružavanje Tuđmanovih ustaša finansirano iz Srbije, preko Dafiment banke. To nije bilo moguće bez odobrenja Miloševića. Zna se da je Dafina radila po nalogu guvernera Narodne banke SR Jugoslavije i da je i u Hrvatskoj imala svoje ekspoziture.
– Sem toga CIA je prikupila podatke da su Sarajevo Srbi mogli da uzmu kad god su hteli. Jedan američki oficir mi je rekao: “Kaži tim svojim Srbima da ili uzmu ovo sve, ili da odu. Ovu tragediju svet više ne može da gleda”. Pokazao mi je tačno nebranjen teren, gde je Milošević mogao da preuzme grad, ali nije želeo. Slično je bilo i sa Bihaćem, koji su Srbi u potpunosti zauzeli. Na jednom američkom snimku vidi se kako su Muslimani, niz celu glavnu ulicu, razapeli bele čaršave u znak predaje. Tada su mi dali da čujem i prisluškivan razgovor između Ratka Mladića koji je bio u Bihaću i Radovana Karadžića na Palama. Svađa, psovanje, pljuvanje… i Karadžić, na kraju, naređuje da se Srbi povuku iz Bihaća. Znate zašto? Jer su Karadžić i Krajišnici snabdevali Dudakovićeve mudžahedane municijom i gorivom, i naplaćivali im to basnoslovno.

* Da li se tu i Slobodan Milošević nešto pitao?

– Milošević je prvo radio za Amerikance i sredinom osamdesetih godina, boravio je u SAD, navodno, sreo sa Dejvidom Rokfelerom. Ali, tamo se nije bavio ekonomijom već isključivo politikom. Kad se vratio u Srbiju, imao je svu njihovu podršku, zaigrao je kobajagi na kartu srpskog nacionalizma, sa onim “Niko ne sme da vas bije” i s frazama: drugovi i drugarice. Bio je proizvod Titovog režima i postojao je plan da on zauzme njegovo mesto. To je bila pogrešna procena Amerikanaca. Ispostavilo se da Milošević ni na jednom mestu nije odbranio nijedan interes Srbije. A nije ni ispunio američke zahteve da reformiše društvo, dozvoli demokratske izbore, pređe na tržišnu ekonomiju, dozvoli ulaz inostranog kapitala i privatizuje državna preduzeća.

* Zašto se Milošević otrgao Amerikancima?

– Meni je lično poslao poruku da on navodno želi da izgradi srpski socijalizam. Držao je petokraku čak i u vreme kad su taj simbol skinuli u Kremlju. Ali, glavni razlog bilo je njegovo mešanje u politiku Rusije. Kad se Jeljcinj borio sa Ruckojem i Hazbulatovim, Milošević je Jeljcinovim protivnicima poslao 22 miliona maraka pomoći, da vrate kominizam. Amerikanci su za to saznali i otpisali ga.
– Inače je mogao biti car Balkana. Sa podrškom koju je imao iz Amerike mogao je da postavi granicu Srbije na sred Ilice u Zagrebu. Međutim, od njegove politike su profitirali samo mali narodi koji su hiljadama godina čekali da dobiju svoje države. Zato su neki hrvatski istoričari i rekli da bi spomenik Bana Jelačića na trgu u Zagrebu trebalo zameniti kipom Miloševića. Sve je uradio da naši neprijatelji potpuno rasparčaju Srbiju.

* Ali šta je onda bio cilj Karterove misije u Bosni, koju je poslao američki predsednik Klinton?

– Karterova misija je krenula pošto sam ja poslao Memorandum Vorenu Kristoferu. Rekli su da je taj plan o podeli Bosne prava stvar. Ipak, spis je čekao u fioci sve do Klintonove odluke. On je u misiju za ostvarenje tog Memoranduma poslao Džimija Kartera sa zadatkom da uredi sve kako bi 72 odsto teritorije Bosne i Hercegovine pripalo Republici Srpskoj, a da se na preostalih 28 odsto, Muslimanima i katolicima organizuju kantoni. Nosilac državnosti i reforma društva i privrede trebalo je da bude Republika Srpska.
Ali, Miloševiću ništa od toga nije odgovaralo zbog njegovog nezasitog ličnog bogaćenja švercom. Zato je hteo da rat što duže traje.

* Da li su se zbog toga sukobili Milošević i Karadžić?

– Da. Milošević se bojao da Karadžić ne napravi separatni ugovor sa Amerikancima. I nije mu trebalo mnogo da ubedi i Karadžića da odustane od Karterovog plana. I Radovan je voleo pare. Na stolovima beogradskih i belosvetskih kockarnica bacio je stotine hiljada maraka, dok je običan svet po Bosni ginuo u rovovima. Amerikanci su, na kraju, prihvatili sugestije iz Evrope, pre svega iz Nemačke, da se Srbi najstrožije kazne kao neposlušni.

* Srpska kraljevska vlada nije mogla da pomogne?

– Ne. Amerikanci su tu vladu i formirali u nadi da prestolonaslednika Karađorđevića, princa Aleksandra, malo odvoje od uticaja Britanaca. Ali, to je išlo teško. Englezi nisu želeli da Amerikanci vode glavnu reč. Pod njihovim uticajem, Princ je kasnije čak i izbegavao kontakte sa mnom.

* Kako je Stejt Department odlučio da baš vas postavi za predsednika Srpske kraljevske vlade?

– Bila je to odluka dvadesetak njihovih kongresmena. Amerikanci su poznavali moj dotadašnji rad, imali su sinopsise mojih knjiga i novinskih tekstova koje sam objavljivao u Francuskoj, ali i angažovanje u Americi, u koju sam se doselio 1981. godine kao novinar, sa intelektualnom vizom. Pozvali su me da budem glavni urednik “Amerikanskog Srbobrana”. Celokupni moj opus poslali su stručnjacima na raznim američkim univerzitetima da ga procene. Tada su mi i dali dokument kojim me vlasti države Ilinois imenuju za počasnog srpskog konzula. Takvo zvanje je imao još samo Mihajlo Pupin. Ono je doduše tek slovo na papiru, ali kad su počeli da prave planove za Balkan i formirali Kraljevsku vladu, pretpostavljam da je i to uticalo da mi ponude mesto predsednika. Prvo sam odbijao, jer nisam imao potpuno razumevanje sa prestolonaslednikom Aleksandrom u Londonu. Ali kada su oni rekli da će uvek pre poštovati moje odluke i da me angažuju zbog mojih kontakta sa njegovim ocem Kraljem Petrom, zbog mog aristokratskog porekla, mog naučnog rada, razboritosti i ugleda među srpskom dijasporam, pristao sam. Uostalom i do tada sam se angažovao na akcijama koje su Srbi u inostranstvu organizovali – bio sam na čelu Fonda Svetog Save u Americi i Kanadi, pa u udruženjima poput Srpskog nacionalnog saveta, Srpske nacionalne odbrane…

* Ko su bili članovi Kraljevske vlade?

– Ugledni Srbi, nekoliko referenata, jedan Srbin profesor na tamošnjem univerzitetu i drugi pukovnik u američkoj vojsci.

* Je li vlada imala sukob s Prestolonaslednikom?

– Više puta, jer je Aleksandar u svojim nastupima u javnosti rado koristio i omiljene neprijateljske fraze protiv Srba. Tokom jedne konferencije u Detroitu, govorio je o Srbiji kao da je portparol NATO-a. Ne samo da se nije posavetovao sa mnom oko tog govora, već mi nije ni rekao da odlazi u Detroit. Saznao sam za to tek uveče, kad su me pozvali tamošnji Srbi. Kad su mi poslali snimak užasnuo sam se Prinčevim govorom. Kao, uostalom, i američki kongresmeni, koji su bili na strani Srbije. Tada su ga se mislim, potpuno odrekli.

* Aleksandar vas je razočarao, ali ste bili oduševljeni njegovim ocem, kraljem Petrom. Kad ste i kako upoznali Kralja?

– Nezadovoljan Titovom Jugoslavijom, njegovom diktaturom, terorizmom i antisrpskim stavom, otišao sam još kao student, 1963. godine, u Pariz. Na crno, bez pasoša u 23. godini. Noću sam prešao granicu sa Italijom, pa sam onda kod Ventimilja, preko planina, ušao u Francusku.
– U Nici sam, po preporuci iz Beograda, otišao kod kraljevog ađutanta generala Toše Milićevića. Kad sam mu rekao da mi je otac Ilija Deretić iz Orahovca, setio se da su njih dvojica zajedno bili na Solunskom frontu i da je bratstvo Deretića imalo 37 dobrovoljaca. Primio me je kod njega u skroman stan na Promenade Zangle, i već sutradan me odveo kod pokojnog kralja Petra u Monako, u Hotel d’ Pari. Tamo je živeo, pošto ga je supruga Aleksandra već bila napustila. Posle nekoliko sati razgovora, shvatio je da nisam špijun UDB-e. Ubrzo je za mene dao garanciju pa sam dobio politički azil u Francuskoj.

* Sećate se prvog susreta i utisaka o Kralju?

– Čim smo ušli Petar je primetio da mi je košulja prljava i rekao je svojoj sobarici da mi donese čistu, da se presvučem. Onda smo dugo razgovarali. Pričao mi je kako živi skromno, izdržavao ga je Klub Karađorđe koji su formirali bivši jugoslovenski kraljevski oficiri. Oni su i iškolovali princa Aleksandra.

* Da li mu je u Monaku pomagao i princ Renije?

– Tako je pisala svetska štampa, on sam mi o tome nije pričao.

* Štampa je pisala i da je Kralj pijančio po Evropi?

– Nije pijančio, ali bi, kad je tužan, popio neki viski. I od dva pića bi se napio. Petar nije bio bahat, već human i demokratičan. Kamo sreće da je on vodio državu.

* Da li je imao neke planove za povratak na tron?

– Ne. Bio je izričit u stavu da bi se vratio samo ako bi ga narod hteo. I duboko je verovao je da će se Titova država raspasti, da ta ideologija ne može dugo da traje. Više puta smo o tome pričali i kad je dolazio u Pariz, gde je odsedao u hotelu Ric. Kad smo se poslednji put videli doneo mi je neku brošuru o Krađorđevićima i molio me da to podelim. Tada su me agenti UDB-e na ulici slikali sa tim “izdajničkim materijalom” i proglasili me ovde za neprijatelja države i naroda. Dobio sam pet godina zabrane da stupim na tlo Jugoslavije.

* S kim se Kralj viđao i družio?

– Uglavnom s našim izbeglim oficirima. S njim su često bili pukovnik Velja Piletić, četnički komandant, advokat iz Skoplja Steva Trivunac, vođa radikala, Jova Brkić s Kosmeta, njegov savetnik kojeg su kasnije, sedamdesetih godina, u Parizu ubili Šiptari, jer je posedovao dokumentaciju o šiptarskim zločinima u Drugom svetskom ratu.

* Da li je pričao o princu Pavlu? Da li se viđao sa njim?

– To ne znam. Najčešće smo pričali o domovini. Pitao me je šta se radi u Srbiji, o čemu razmišlja omladina. Rekao sam mu da mu se u Beogradu zamera što je pozvao ravnogorce da se pridruže Titu. A on mi je onda ispričao kako je sve to laž i da je čak i govor koji je 27. marta objavljen na radiju nije bio njegov, već ga je imitirao njegov oficir Jakov Jovović.

* Kralj je znao ko je organizovao tu zaveru protiv njega?

– Rekao mi je da su ga na sve nagovorili Englezi, pre svih Čerčil. Da je bio žrtva okolnosti i interesa viših sila. – Ženidbu sa Aleksandrom mu je namestio britanski Intelidžnt servis, da bi ga držali pod kontrolom. Bila je to neka vrsta paralelne kontrole. Naši ministri koji su izbegli sa Kraljem, Slobodan Jovanović i drugi, nisu se ništa pitali. O njegovoj sudbini, smatrao je, odlučio je tajni ugovor potpisan između Čerčila i Pape Pija XII. Tvrdio je da je tada dogovoreno da se dovede Tito jer on neće dozvoliti da se govori o ustaškim zločinima i da se za njih optužuje rimokatolička crkva. Zbog toga se 1944. godine Tito i lično sreo sa Papom. Petar mi je rekao i da je Tito perfektno znao engleski i da je na razgovoru s Čerčilom udaljio prevodioca Olgu Humo. Kasnije, u Amerci, u to sam se i sam uverio. Pokazali su mi dokaze da je Tito bio poljski Jevrejin, rođen u Americi, u Bruklinu, i da mu je pravo ime Valter Vajs.

* Bilo je tvrdnji da je Kralj želeo da se izvuče iz Čerčilove zamke, da pobegne?

– Pričao mi je o tome. Želeo je da dođe do Draže Mihajlovića i pridruži se ravnogorskom pokretu. Pošto je Kralj bio izvrstan pilot, 1942. godine je planirao da avionom nadleti Srbiju i spusti se padobranom na Ravnu Goru. Ali ministri u izbeglištvu mu to nisu dozvolili dok pre njega, to ne isproba neko drugi. I bili su u pravu. Dobrovoljac kog su poslali, poginuo je u toj misiji. Britanci su ga oborili iznad Sredozemnog mora. Još se tada, dakle, pravio plan da Srbi iz Drugog svetskog rata ne izađu kao pobednici. Kralj je to znao ali nije ništa mogao da promeni. Jednom prilikom mi je rekao da ne bi želeo ni da srpski pas bude prinuđen da stavi šapu na Englesko ostrvo.

* Antisrpska zavera je, dakle, bila jaka još početkom Drugog svetskog rata?

– Da. Najbolja ilustracija za to je sudbina Bore Mirkovića, koji je organizovao puč 27. marta. Njegov brat je sedamesetih godina, pošto je iz Južne Afrike došao u Francusku, bio moj gost. Tada mi je ispričao tragediju koju su Englezi pripremili Bori. Njegovog su sina poslali na kurs obaveštajne službe Intelidžent servisa u Palestini. Jednom prilikom je došao neki visoki oficir iz Londona i rekao pred celim pukom da je ratni cilj na Balkanu da se Srbima slomi kičma. Momak je odmah napustio kurs i vratio se kod oca da mu se požali. Britanci su to naravno saznali pa su Boru poslali u Ugandu da regrutuje crnce. Kasnije su celu tu porodicu strašno šikanirali. Ima mnogo ovakvih drama koje su za srpsku emigraciju režirane u Britaniji.

* Ali srpska emigracija je zato uživala veliku podršku u Francuskoj? Priča se da su svi dobijali utočište kod izvesne Dare Bokserke. Da li ste je i vi poznavali?

– Kako da ne. To je bila vlasnica kafane na Sent Mišelu. Jedna malo ofucana dama, ali veliki srpski patriota. Došla je u Pariz pre Drugog svetskog rata, takmičila se tamo u ringu, učestvovala na konjskim trkama, držala kafanu… Ali je kasnije bila pomagala tamošnji pokret Otpora, Frans liber. Krila je degoliste u svojim apartmanima, pa su njene veze sa francuskim vlastima i kasnije bile tako jake, da je mogla da pomaže srpske emigrante.
– Na zidu njenog restorana bili su portreti svih četničkih komandanata i svako ko bi rekao nešto protiv njih, ili protiv Srba, naglavačke bi leteo napolje. Nije se ustručavala da i sama bude izbacivač, ili da nekoga nokautira.

* Ona je preko te kafane kontrolisala celokupnu srpsku emigraciju u Parizu?

– Definitivno da je ono što je ona znala – znala i francuska policija. Ali, i obrnuto. Oni su otvoreno dolazili kod nje. I ja sam više puta bio svedok tome.

* U to vreme u Parizu je postojala organizacija Ravnogoraca?

– Ona je tada bila legalna u Parizu. De Gol i Draža Mihajlović, nisu bili drugovi iz vojne akademije “Sen Sir”, kako se priča, već dobri prijatelji sa kursa o ratovanju Ekole la Ger. De Gol je i inače cenio Srbe i mi smo u Francuskoj tokom njegove vlasti imali veliki ugled. Pomagao je ravnogorce i nikada nije oprostio Titu ubistvo Draže. Tamo se javno govorilo da je odbio da se vidi s njim čak i kad je Tito preko Francuske putovao za Ameriku. Poslao je otpravnika ministarstva spoljnih poslova, da mu poželi srećan put. Nije ga čak udostojio ni pažnjom ministra.

* Da li ste vi znali da postoje grupe koje su pokušavale da ubiju Tita?

– Bilo je tu svega ali ja ipak mislim da su mnogi od njih bili dupli špijuni. Titu ni dlaka s glave nije zafalila, a UDB -a je ubila više od sto Srba u inostranstvu samo zato što su kritikovali komunizam. Tako je stradalo i desetak mojih prijatelja. Bošković u Belgiji, Blagojević u Briselu, Čubrilović u Švedskoj, Lončarić u Parizu i Tomović u Čikagu.

* Kolale su glasine da ste i vi radili za UDB-u?

– Neistinite priče. Štaviše, preživeo sam tri atentata koje su mi udbaši spremili. U Parizu su pucali na mene 1964. godine, dok sam s prijateljem izlazio iz restorana. Sva tri metka su se zarila u zid iznad moje glave. U Lionu su mi spremili zasedu u dvorištu moje kuće 1969. godine. Spasao me kolega Francuz koji me dovezao. Brzo me uvukao nazad u auto, pa su onda pucali za nama ulicom. U Nici su probali da me ubiju usred dana, na terasi hotela punoj gostiju. Bilo je to 1979. UDB-a je tamo slala robijaše za te poslove. Nisam saznao ko su bila prva dvojica atentatora, ali je treći sigurno bio Šiptar. To su posvedočili očevici koji su ga čuli kad je na albanskom psovao pošto mu se zaglavio pištolj.

* Do kada ste bili nepoželjni u Srbiji?

– Kad god sam se raspitivao da li mogu da se vratim, rekli bi mi otvoreno da će me, ako pređem jugoslovensku granicu, uhapsiti i baciti na doživotnu robiju. Strašno su im smetale moje knjige, pre svega dva toma Istorije Srba i moji novinski članci u kojima sam kritikovao Tita.
– Vratio sam se tek 1997. godine. Pa ni tada nisam bio siguran. Čim sam stigao, razlupali su mi automobil, koji sam dovezao iz Amerike. Sledeće godine sam se kandidovao protiv Miloševića na izborima, ali nisam uspeo da pomognem Srbiji, jer nisam dobio finansijsku pomoć.

* Šta ste kao intelektualac najviše zamerali srpskom društvu u vreme Tita?

– Komunizam, ali i srpski režimi u drugim periodima istorije, proglašavali su neke autoritete i stavljali graničnike naučnicima. Ja sam oduvek znao da je to nemoguća misija, da svaki čovek svakodnevno saznaje nove stvari, razmišlja o kontradiktornostima i muči ga šta je istina.
– Ja sam se sa tim dilemama susreo još u mom rodnom Trebinju, tokom detinjstva. Zahvaljujući mom stricu koji me vaspitavao, jer sam rano ostao bez oca, došao sam do spisa koje je ostavio moj deda. On je bio knez i imao pune sanduka žalbi kojima su tamošnji seljaci od njega tražili pomoć. Čitao sam svašta – primera radi pismo u kome se jedan čovek žali na zeca koji mu je pojeo kupus, drugi na brata jer ga izgladnjuje tako što mu otme kašiku i baci je u prašinu. O svemu tome pričao sam sa stricem i on mi je jednom prilikom pokazao grb koji je stajao na zidu naše kuće. Neki žuti krug s nešto malo vinjeta okolo. Rekao mi je da on potiče još iz doba Rimljana i da je naša porodica tu od pamtiveka. “Gde god zariješ motiku”, ponavljao je, “naći ćeš neki komad njihove grnčarije”. Nešto kasnije, kad su nam u školi rekli da mi potičemo od Starih Slovena koji su na Balkansko poluostrvo došli u sedmom veku, uvideo sam da se tu nešto ne uklapa. Da neko laže.

* Šta ste zaključili?

– Ubrzo sam shvatio da postoje dve istorije – jedna koju zastupaju oni koji su na vlasti i druga koju znaju ljudi i prenose je pokolenjima. Počeo sam da sumnjam u istoriju zapisanu u školskim udžbenicima. U srednjoj školi sam pitao profesora gde su nestala sva ta plemena, Iliri, Tračani Dačani. Oni su imali gradove, ustrojstvo društva, vojsku, pismo…Da li su ti starosedeoci jednog dana ustali i odselili se ustupivši teritoriju došljacima, Slovenima. Kako je bilo moguće da nije ostao bar neki zapis o borbama između njih. Profesor nije mogao da mi odgovori. Tada sam rešio da se bavim iastorijom. Ali kad sam uzeo skripte sa katedre za istoriju na Beogradskom univerzitetu, shvatio sam da ni tu neću naći istinu. Po nju sam, ispostavilo se, morao u Francusku. Prvo sam završio njihov tehnički fakultet da brzo nađem posao, i potom sam radio popodne da bi prepodne studirao istoriju i pohađao kurseva za latinski i starogrčki. Želeo sam da u tamošnjim, dobro opremljenim bibliotekama i arhivama, istražim spise iz antičkog perioda, koji u ti vreme nisu bili prevedeni ninajedan jezik. Da pronađem tu rupu koju sam još kao srednjoškolac pronašao u srpskoj istoriji. Postavio sam sebi za cilj da oborim laži o mom narodu i da saznam ko ih je, i zbog čega, plasirao kao činjenice.

* Sličnim traganjem u isto vreme bavila se i dr Olga Luković-Pjanović. Poznavali ste je?

– Upoznali smo se i pomalo zajedno istraživali, sve dok me pariska policija, na zahtev jugoslovenske ambasade, nije proterala u Lion. Olga je došla iz Zagreba. Bila je udata za nekog ustašu Klajića, profesora lingvistike u vreme Ante Pavelića. Posle Drugog svetskog rata, da bi maskirao svoje opredeljenja, oženio se Srpkinjom, a, kad je opasnost prošla, razveo se od nje. Olga je završila klasičnu filologiju, a onda je uspela da dobije stipendiju za doktorat u Parizu. Na mene je naletela u Nacionalnoj biblioteci, gde je inače mogao da istražuje samo onaj ko je imao potvrdu iz neke institucije, s fakulteta. Olga je morala da polaže prvo određeni “DA” doktorat da bi kao stranac stekla pravo da doktorira. Uvideo sam da je bila pod uticajem Klajića, sanskritiste, koji je Srbiju vezivao za Indiju. Pokušao sam da je razuverim i ukažem joj na istinu. Ona je prvo bila ljuta ali me je na kraju poslušala i umesto o Sofoklu, pripremila je tezu o Diki, grčkom božanstvu pravde čije i samo ime dokazuju da su antički Grci bili Srbi. Olga se setila kako joj je deka tepao “Diko moja” i krenula u dalje istraživanje. Tako je na Sorbonu, kroz doktorat potvrdila tezu da je Dika srpska reč. Kako mi je pričala, dok su joj davali diplomu naglasili su da se sa njom ne slažu. Ona se kasnije obratila medijima i preko štampe osula paljbu na francuske intelektualce zbog netolerancije prema novim istorijskim zaključcima. Kasnije se zaposlila u nekoj biblioteci ali je pisala knjige. Jednu je naslovila citatom Laonika Halkokondila, vitantijskog istoričara iz 14. veka… Ali nije ga stavila pod navodnike pa je kritikovana kao da je to njena misao.

* Nju su, kao i vas, mnogi srpski akademici dočekivali na “nož”. Šegače se da je moto vaših dela: “Srbi, pa amebe”

– Olga je, na žalost, umrla usamljena u staračkom domu na Bežanijskoj kosi mada su retki naučnici među Srbima koji su joj bili ravni. Ali istoričara s naših prostora odavno imaju naviku da daju svoj sud i pre nego što saslušaju tuđe mišljenje.

* Vama, pre svega, zameraju tvrdnju da je istorija Srba falsifikovana, a praistorija izbrisana. Ko je i zašto prikrivao i prepravljao činjenice?

– Srpsku praistoriju su izbrisali u 17. veku pomoću dopisivanja spisa cara Konstantina Porfirogenita iz desetog veka. Istina je da postoji jedan njegov spis “O ceremonijama i o temama”, ali ne, kako se već 300 godina tvrdi i spis “O narodima”. Porfirogenit je bio vladar i nije se bavio istorijom. U tom kontekstu ga ne pominje nijedan vizantijski pisac. Ali od 17. veka ustaljena je praksa, u režiji Vatikana, da se mnogi antički spisi cenzurišu ili im se knjige prepravljaju.

* Šta je bio povod dopisivanja spisa cara Porfirogenita?

– Rad Marvo Orbina, vrlo učenog i poštenog katoličkog sveštenika. On je napisao delo “Kraljevstvo Slovena” koje je štampano 1601. godine u Pezaru. Prilikom pisanja ovog dela citirao je veliki broj pouzdanih antičkih istorijskih izvora, tako da je delo od prvorazredne naučne vrednosti. Hrvatski sveštenici su ga, na žalost, osuli kritikama i tužili Vatikanu, jer je mnogo značaja dao Srbima, a Hrvate je jedva pomenuo. Zbog toga ga je Vatikan izopštio iz katoličkog reda, a njegovu knjigu su zabranili. E, kao utuk na to delo, deset godina kasnije, 1611. u Lionu, u Francuskoj, pojavljuje se spis poturen pod ime cara Porfirogenita, koji su u stvari pisali hrvatski sveštenici. Oni su napravili bućkuriš od istorije, pomešali imena i datume, i plasirali prvi spis u kojem se pominju neki Sloveni, sa naznakom da su oni pleme koje je u sedmom veku došlo na Balkan.
Taj su spis promovisali kao novootkriven, tvrdeći da ga je Car navodno napisao da bi svom sinu Romanu dao uputstvo kako da vlada carevinom. Ali o tim uputstvima nema gotovo ničega, osim nekih beznačajnih opisa ceremonija. Glavninu dela čini poseban odeljak “O narodima”, sa falsifikovanim podacima.

* Kada su istoričari počeli da se oslanjaju na taj spis kao da je autentičan?

– Važnost tom delu prvi je pridao Joanes Lukius iz Trogira, Dalmatinac, katolik, u drugoj polovini 17. veka. U vreme takozvanog ilirskog pokreta ovom delu je data snažna podrška od strane hrvatske, i šire katoličke inteligencije. Konstantinovo delo je prikazivano kao neko novo otkriće i glavni a zatim i jedini istorijski izvor za najraniju istoriju Srba i Hrvata.

* Da li je u našoj ranoj srednjovekovnoj literaturi bilo pomena Slovena?

– Nigde. Kroz ceo Srednji vek, ni u Evropi, nigde se ne pominju Sloveni. Pećki rodoslov, koji su pisali Patrijarh Maksum, Arsenije Treći i Arsenije Četvrti, najpismeniji ljudi tog vremena, zovu Ruse Sarmati, odnosno Srbi. A Tračani, o kojima govore Herodot i Đorđe (Georgije) Gemista, u stvari su Rašani, opet znači Srbi. Herodot o Tračanima kaže da su najbrojniji narod na svetu, odmah posle Indusa, a Gemista, najučeniji vizantinac s početka 15. veka, na pogrebu vizantijske carice Jelene, poreklom srpkinja, iz porodice Dragaš, rekao je: “Naša carica je po narodnosti Tračanka”. Potom opisuje da Tračana ima od Dunava do Jadrana i da su još brojniji oni od Dunava do Severnog mora.

*Cara Dušana pominju kao cara Srba i Romeja? Da li ste našli nešto od originalnih dokumenata o Srbiji srednjeg veka.

– U francuskim spisima pominje se ženidba Uroša sa Jelenom Anžujskom. Difren Dikanž u delu “Istorija bizantina”, iz 18. veka, obuhvata vreme od pre Hrista do dolaska Turaka. On za Nemanju kaže da je bio 142. vladar, nabrajujući imena i vreme vladavine svakog od njih, a u srpskim udžbenicima istorije kažu da je Nemanja prvi. Na žalost, tek se nekolicina naših istoričara oslanja na Dikanža iako je on bio vodeći intelektualac u Evropi tog vremena i izvrstan vizantista. I Riko d Samari iz 18. veka, napisao je kratko delo “Južni Sloveni” sa mnogim podacima o Srbima. U njemu se za vladara Ilirije, pre rimske imperije, kaže da je bio kralj Srba. Francuski istoričari bavili su se i našim kraljem Milutinom koji je bio veliki graditelj crkava i bolnica i van Srbije – u Italiji, Palestini, Carigradu. Dušanovo carstvo je kod njih predstavljeno sa zapadnom granicom na reci Krki i Dunavu, a naši istoričari to prenose na Drinu. Čak i Mačvu isključuju. Na sreću, sačuvane su tri karte, (francuska i nemačka iz 15. veka i holandska iz 14. veka) gde se vide granice. Niko nije obratio ni pažnju na činjenicu da su, Fridrih Barbarosa i Stefan Nemanja, kada su se susreli kod Niša, razgovarali bez tumača. Može se dakle verovati da su govorili istim jezikom, srpskim. Jer u to vreme, taj tudes, kako su ga oni nazivali, bio je srpski jezik. I Nemci su govorili njime. Veruje se da do 10. veka uopšte nije bilo nemačkog jezika.

* Da li su i Franci bili povezani sa Srbima?

– Franci su skupina raznorodnih plemena i mi ih u Srednjem veku nalazimo pod imenom Fruži. Odatle i Fruška Gora, a ne Franska Gora. I njihovi stari pisci kažu da su Fružani poreklom Trojanci. U jugozapadnoj Francuskoj postojala je teritorija koja se nazivala Srbija čiji je glavni grad bio Rusion, Ruskino. Taj se predeo i danas zove Ruskion. I Burgundi su Srbi, njihov episkop je po originalnom dokumentu titulisao sebe episkom Srpski. Ali sve je to do danas, raznim manipulacijama, zaboravljeno.

* Srbi su, dakle, sami prihvatili kao svoju, istoriju koju su im skrojili okupatori?

– To je urađeno posle Berlinskog kongresa. Tada su tražili od Srbije da priču povuku do Drine i Dunava. Mislim čak da je to bilo određeno nekim tajnim aneksom. Jovan Ristić koji je zastupao srpsku vladu na Berlinskom kongresu, sjajno se držao. Kad se vratio u Beograd, rekao je: “Ja imam obavezu da ispunim samo ono što piše u zvaničnom dokumetu, a ne i u tajnom aneksu”. Ali ubrzo su ga oborili s vlasti, a vladom je “zavladao” Stojan Novaković, da ispuni sve naloge Kongresa. Danas se o tom Novakoviću, piše kao o sjajnom istoričaru, zagovorniku kritičke srpske istorije protiv romantičarske istorije Srba. Novaković je demantovao i delo istoričara Đorđa Brankovića. Njegova “Hronika” iz 17. veka nikada nije štampana, a originalni spis se nalazi u Patrijaršiji Srpske pravoslavne crkve.

* Đorđa Brankovića danas predstavljaju samo kao lažnog princa?

– On ne može biti lažan kad je potomak Vuka i Đurđa Brankovića. Đorđe je radio na oslobođenju Srbije. I to što ga je istoričar Ilarion Ruvarac predstavljao kao prevaranta, može se demantovati pitanjem: zašto je on interniran i ubijen? Zašto se danas ne odštampa njegova knjiga? Protiv toga se još uvek bore Srpska akademija nauka i umetnosti (SANU), Beogradski univerzitet, pa čak i Srpska pravoslavna crkva.

* Zašto se Srpska pravoslavna crkva nije borila protiv toga?

– Njihov najbolji argument očigledno leži u činjenici da srpski Patrijarh i danas drži moleban Svetom Simeonu, Stefanu Nemanji kao prvom srpskom vladaru. Taj dokument, dakle, smeta Crkvi jer ruši teoriju da je Stefan stvorio srpsku državu.

* Ko je izmislio da je Stefan prvi državotvorac?

– Istoričari nove, Titove Jugoslavije. U početku, pedesetih godina, još uvek su govorili o dukljanskim vladarima caru Mihajlu i Bodinu, o Svetom Jovanu Vladimiru, a onda su od sedamdsetih godina, za prvog proglasili Nemanju. Mic po mic.

* Možda Crkva slavi Nemanju, jer je on bio katolik koji je prešao u pravoslavlje? Da li je to po vama tačno?

– Istorijska je činjenica da se Nemanja prekrstio. Familija mu je bila katolička. U to vreme podela na katolike i pravoslavce išla je posred srpske zemlje. Nemanjići su vodili rat protiv Radoslava, koji je bio pravoslavac.

* Koliko bi knjiga “Hronika” danas promenila srpsku istoriju?

– Promenila bi u istoj onoj meri kao i knjiga Marvo Orbina. Njegovu knjigu izdala je Srpska književna zadruga, ali od 244. strane pa nadalje. Ceo prvi deo, gde je starija istorija srpskih plemena, njihovih ratova i vladara, preskočena je, jer ruši tu falsifikovanu istoriju. Na čelu te izdavačke komisije, koja je cenzurisala Orbinovo delo, bio je Dobrica Ćosić. Zato sam im ja i rekao: “Vi ste ljudi pola knjige”.

* Kada su se izgubili ti stari rodoslovi srpskih vladara?

– U vreme kad je u Bosnu stigao Mehmet osvajač. Pošto je osvojio teritoriju, tražio je da mu svi srpski plemići donesu njihove rodoslove, zapalio ih je, i izdao hatišerif da svi moraju da menjaju prezimena. Moji preci pošto više nisu smeli da se zovu Deretići, postali su Vlastelinovići. Ali nekoliko porodica, jedni koji su pobegli ispod Lovćena u neku pustoš i drugi koji su pobegli u uskoke, ipak su održali prezime Deretića. Čim su proterali tursku vlast većina je vratila svoje prezime.

* Da li se u ranoj istoriji Hrvati pominju kao narod?

– Da, u takozvanoj Avarskoj Marci Karla Velikog koja je išla od Poljske do Slavonije. Tu su bili čisti, etnički Hrvati. A oni koji su živeli na današnjoj teritoriji Hrvatske su 70 odsto Srbi. Žitelji Dalmacije i Hercegovine, sve do Zagreba, bili su stopostotni Srbi.

* Ko su onda bili kralj Tomislav i Zvonimir?

– Srbi. Tomislav, prvi vladar koji je uzeo zvanje bio je sin srpskog cara Tjercimira i nije nikada krunisan. Bio je vizantijski činovnik, imao je titulu temaka. To se vidi iz mnogih spisa, u delima vizantijskog istoričara Bomana, Sent Marija… Zvonimir je bio krunisan.
– Hrvati su, inače, ostatak jednog avarskog plemena. Kada su Avari prodrli u Srbiju oni su uništili tri velika grada. Posle mnogo borbi, porazio ih je jedan srpski vojvoda, ali ostali su žene, deca, ranjenici. Srbi ih nisu progonili.

* Hrvati dakle nisu Sloveni?

– Ne oni su isto Sloveni koliko i Srbi ili Bugari.

* Ko su onda Sloveni?

– Niko. U 6. veku vizantijski pisci pominju neke Slovene i Ante, kao dva mala plamena, mogu biti Hrvatska ili Srpska. U tim spisima se kaže i da su ih ranije zvali jednim imenom Srbanti. Naziv Sloveni je nastao tamo negde u Rusiji pa je u 16. veku proširen zahvaljujući propagandi tadašnje katoličke crkve, da bi se po svaku cenu zamenilo ime Srbi.

* Zašto je bilo neophodno ime Srbi zameniti imenom Sloveni?

– Prvo da bi se umanjio značaj jednog ogromnog naroda, Srpskog, a onda i da bi se tu smestili Hrvati, Poljaci, Rusi…Sve je to već rečeno u mnogim knjigama srpskih istoričara.

* Kod kojih istoričara? Čija vi to dela priznajete?

– Jovana Rajića, Đorđa Brankovića, Miloša Milojevića, Pantelije Srećkovića.

* A zašto te naučnike i danas napadaju naši akademici?

Zato što je njihov idol Ilarion Ruvarac, koji je navodno našao spis u kojem je napisana grdnja kneza Lazara. Citiram taj Ruvarčev “izvor”: “A šta ćeš brate Srbine da kažeš za Kosovsku večeru? Kako ćeš tamo da posadiš Obilića, Brankovića i Juga Bogdana kad nisu postojali?”. Ruvarac je dakle istoričar po kome niko nije postojao. I na njemu je u drugoj polovini 19. veka zasnovao svoju istoriju ceo srpski establišment.

* Ko je bio Ilarion Ruvarac?

– On je Srbin iškolovan u Sremskim Karlovcima i Beču. Kad se vratio u Srbiju, zakaluđerio se u Karlovcima i udario je po svim srpskim velikanima u ime neke kritičnosti. Nije ostao nijedan srpski istorijski lik koji on nije zaprljao. Ali to je bilo na liniji politike tadašnjeg Beča i Budimpešte. Napadao je sve Srbe koji su imali privilegije u Austriji. Zbog njegovih napada ubili su istoričara Đorđa Brankovića. A u Beogradu i danas postoji ulica po njegovom imenu – Ruvarčeva ulica. Ni Srpska pravoslavna crkva nije se pobunila protiv svog arhimandrita. On je čak postavljen za rektora Karlovačke bogoslovije.

* A Stojan Novaković? On je takođe pisao protiv srpskih romantika među istoričarima?

– Novaković je taj koji je sledio Ruvarca. Krajem 19. veka on je bio predsednik Srpske kraljevske akademije. Kad je postao ministar prosvete u vladi Jovana Rajića dekretom je promenio program gimnazija i uveo Porfirogenita kao bazu za istoriju. Sjajnog istoričara, Panteliju Srećkovića, poslao je u penziju pre vremena, a za profesora istorije na Visokoj školi umesto njega, postavio je svog kuma Ljubomira Kovačevića. Kum mu čak nije ni bio istoričar nego pravnik. Ali je poštovao Novakovićev dekret da se istorija Srba uči od osmog veka, da Nemanjin otac ne bude više Desa, ban i vojvoda. Desa je sahranjen u Trebinju, kod manastira Svetog Petra i Pavla, i tamo se još uvek nalazi njegov grob. Ali Novaković je svojim dekretom “pobio” tvrdnje koje je ostavio Miroslav, Nemanjin brat, i rekao da se njihov otac zvao Zavida. Kada su na Berlinskom kongresu dali mandat Austrougarima da okupira Bosnu i Hercegovinu i rekli Srbima da više ništa preko Drine i preko Dunava, nije njihovo, trebalo je izmestiti grob Nemanjinog oca Dese. Ali pošto to niko nije mogao da uradi, dogovorili su se da se ospori da je Desa njegov otac. Jer, kako reći da Hercegovina nije srpska zemlja kad je tamo grob Nemanjića? A i u drevnoj himni Svetog Save kaže se: “Hercegovina – Svetog Save dedovina!”.

* A ko je bio Zavida za kojeg tvrde da je Nemanjin otac?

– To malo ljudi zna. On je Nemanjin najstariji brat, i to je ostalo napisano u sijaset knjiga, čak i kod Orbina, kod Dikanža, kod svih istoričara. Ali dr Radivoje Radić, profesor istorije na Beogradskom univerzitetu, danas kaže: “Deretić je neznalica, ne zna ni ko je Nemanjin otac”. Demantuje moje knjige jakim naučnim argumentom: da su one istorija “pokvarenjaka i zanesenjaka”.

* Da li su Srbi po vama izgubili bitku na Kosovu?

– Ne. Tome u prilog idu turski istorijski zapisi. Prvi koji su napisani govore o pobedi Srba, a tek se 100 godina kasnije govori o porazu. Ali francuski istoričari tvrde da su zvona u pariskom Noterdamu zvonila da objave srpsku pobedu. Ima mnogo dokumenata u tome i u Francuskoj, svedočenja trgovaca iz Pariza i Marselja, ali i kod istoričara iz Firence i Đenove.
– Kad se Kosovska bitka završila oko tri sata posle podne, trgovci iz Italije i Francuske su sa Vlatkom Vukovićem došli do Bosne i produžili dalje noseći taj glas. Zna se i da su u toku bitke, Turci razmišljali: “poginuo Jakub, poginuo Sultan, ako u bici ostane Bajazit, poginuće i on, jer je hrabar”. Zasto su Bajazitu, pošto on nije znao da mu je otac već poginuo, podmetnuli lažno pismo u kome mu otac naređuje da ide po rezervnu vojsku. On je pošao po odred Čerkeza, ali je usput sreo turske vojnike koji su bežali, i rekli mu da je sve gotovo. On se onda vratio i čekao razlaz srpske vojske, do šest sati, da pokupi telo oca i brata. Tada je video Lazara i ubio ga. To je istina o Kosovskom boju. A dokaz je i to da nijedan Turčin nije ostao na srpskoj teritoriji, mada u istoriji nije zabeleženo da pobednik beži sa bojnog polja.

* Ima li još primera lažnih svedočenja Srba o srpskoj istoriji?

– Objavljen je jedan feljton u Politici koji su o Caru Dušanu pisali akademici Sima Ćirković i Božidar Ferjančić. Ništa grđe o Dušanu nisam video. Njih su dvojica slični pomenutom dr Radivoju Radiću, koji je poreklom Srbin ali katoličke veroispovesti. U vizantološki institutu Srpske akademije nauka i umetnosti Radić je ušao sa srednjom školom, a danas važi za barjaktara antisrpske propagande koji se ne ustručava da vređa, izmišlja…

* Koga vi cenite iz Srpske akademije?

– Cenio sam istoričara Relju Novakovića, arheologa … Jankovića, koji je upravo sada na udaru. I Dejana Medakovića. Ostali, većina njih, skupina su bivših komunističkih komesara koji su se zakitili kojekakvim diplomama i postali akademici. U SANU ne konači nauka, to je socijalna ustanova na čijem je čelu čovek koji se dobro razume u beton i ciglu.

Sveti Petar i Aristotel bili Srbi!

* Gde se u istoriji civilizacije prvi put pominje ime Srba?

– Najstarije pisano ime Srb nađeno je u Mesopotamiji na glinenim pločicama iz carske Asurbanipalove biblioteke u Ninivi. Pločica potiče 1900 godina pre Hrista i vezana je za ime Nina Belova, vođe prvog kraljevskog pohoda iz Evrope. Tamo na sumerskom piše: “UR Nina sar Serbula”, “Gospodar Nino car Srba ili Srbije”. To je prvi pomen Srba, carske titule i važne reči “Ur”. Od “Ur” potiče reč Uroš. Svi Nemanjići se zovu Uroš, pa su i Mađari od Srba preuzeli reč Ur koja znači gospodin.

* Srbi se pominju i u starom Egiptu?

– Kasnije u Misiru, u Egiptu, garda faraona Ramzesa Drugog bila je sastavljena od Srba i ona mu je omogućila pobedu u bici kod Kadeša, protiv Hetita. Postoje i zapisi i crtež u Luksoru. Tu bitku je opevao tadašnji pesnik misirski, Pantaur. On za njih kaže Sarbanisi srca borbenog.
Ali ime Srb nalazi se i u mnogim toponimima, imenima gradova, reka jezera. Herodot govori o Srbovskom jezeru. Zaliv na Sredozemlju gde pustinjski vetar nabaca pesak koji se zadrži na površini vode, pa se teško pravi razlika između čvrtog tla i jezera. Tu je po Herodotu uletela neka srpska konjica i utopila se, pa je jezero dobilo po njima naziv.

* Srb se pominje i u Vedama?

– Srb se pominje u vedskoj literaturi. Jedno božanstvo se naziva Srbenda. Pominju i reči Surija, Surbija, kao nazive za boga Sunca. Ali reč se pominje i kod Arijevaca i u Maloj Aziji. Tamo ima mnoštvo dokaza. Između ostalog zakonik u gradu Strbinu, (Grci ga zovu Santos), na reci Srbici. Nađena je i stena sa kompletnim zakonikom iz osmog veka pre Hrista. Američki arheolozi su ga otkrili i snimili. Zakonik je razumljiv na srpskom jeziku, slova su slična današnjoj azbuci. U samom tekstu piše: “Srbi će prolivati krv braneći ovo mesto”.

* Jedna od vaših tvrdnji koja izaziva mnoge reakcije jeste da si antički Grci Srbi. Da je i Aleksandar Makedonski bio Srbin?

– To su i pre mene tvrdili mnogi inostrani istoričar. I, nijedan od njih nikada nije napisao da je Aleksandar Makedonski bio Grk. Smatralo se da on potiče sa teritorije koja se zove Makedonija. U “Grčko-makedonskom rečniku” iz antičkih vremena, iako je ta knjiga vekovima prerađivana, danas su ostale sve same srpske reči.

* Da li to znači da je makedonski jezik u stvari srpski?

– Jeste. Najveća božanstva u Makedoniji bili su bog Serbon i boginja Serbona. Nije postojalo ni pleme ni jezik sa naznakom makedonski. To je bilo samo ime jedne srpske teritorije, deo Srpske Medije, koja se pre toga zvala Pelagonija. Jedan od kraljeva iz dinastije Karanovića, izgradio je novu prestonicu kojoj je dao ime Peo. Iz te dinastije Karanović po tvrdnji Plutarha, potiče Aleksandar. Grci su menjali nastavke prezimena iz “ić” u “ides” pa su Karanovići bili Karanides, a Nemanjides. Karanovići su poreklom iz jednog naselja na Moravi, kod današnjeg Kruševca.

* Kako je Aleksandar Veliki stigao na jug Balkana?

– Aleksandrovog pretka, čukundedu, poslao je u Modenu, na jug vladar Telonije i dao mu titulu karana, koja se obično davala vlasteli poslatoj na neku dužnost da vladaju. Taj je karan došao da vlada gradom Vodenom. I danas se taj grad pored Vardara tako zove, ima puno izvora, bogat je vodom. Vodena je bila prva prestonica karana, od kojih je treći uzeo titulu kralja.

* Da li postoje pisani dokazi da je Aleksandar Veliki bio svestan svog srpskog porekla?

– Aleksandar Veliki poklonio je srpskim plemenima mnogo zemlje u Srednjoj Evropi u znak zahvalnosti za ratne zasluge, nazivajući te nove zemljoposednike Panovi (gospodari). Smatrao ih je velikomoćnim i najčuvenijim narodom, koga je nazvao Slavan. Na samrti je izrazio želju da svi narodi od Jadranskog do Hladnog mora žive po zakonima “Slavnih”. Tako je, kažu, odlučio “umirući pobednik u belom gradu Aleksandriji”.

* Da li se sumnja i za nekog od antičkih filosofa da je bio Srbin?

– Aristotel je imao u sebi srpskog porekla. Jedan profesor teologije sa Hvara, Vinko Pribojević, s početka 16. veka, tvrdi da je Aristetel potpuno Srbin. Ja sam u istraživanjima povezao činjenicu da je Aristotel rođen u toj staroj Makedoniji, da mu je i otac tu živeo kao lekar u Stigaru, da ga je Filip uzeo za jednog od 12 učitelja u Školi prinčeva u Nijazi, na preporuku jednog Srbina kneza iz Male Azije. On tvrdi i da je Aristotel govorio perfektno srpski, da je preveo Atomsku teoriju na grčki i da je prvi u svojim spisima “Za Grke” upotrebio ime Grci, a ne Heleni. Ali zna se i da je Aleksandar bio samo jedan od učenika u toj školi gde je Aristotel bio samo jedan od učitelja.

* Odakle su onda stigli Grci?

– Grci su došli iz Misira na teritoriju gde su Srbi živeli mnogo ranije. Herodot to lepo opisuje i kaže da su se Grci, pošto su se umnožili, odvojili od Srba i počeli da vode svoju politiku.

* U čemu je bila razlika između Starih Grka i starih Srba?

– Najveća razlika je bila u stavu prema robovlasništvu. Srbi nikada nisu imali robovlasničko društvo.

* Da li je u Troji bilo Srba?

– Troja je potpuno bila srpski grad. Izgradili su ga pripadnici srpskog plemena Dardana koji su naseljavali Dardaniju, teritoriju između današnjeg Skoplja, Prištine i Niša. Jedna struja britanskih istraživača tvrdi da su se Dardani zvali Sardani.

* Mnogi istoričari tvrde da je i nekoliko rimskih careva imalo srpsko poreklo?

– Ne nekoliko, nego veliki broj. Prvi o kome malo ko govori da je bio Srbin, bio je Lucije Septimije Sever, pa onda Maksimim Tračanin, pa posle pauze Dekijus. Posle Dekijusa, svi koji su se smenjivali bili su orođeni između sebe, znači svi su bili Srbi, do kraja Rimske imperije. Zato su pravili palate na ovim prostorima i Dioklecijan i Galerije i Konstantin i Maksimilijan.

* Po toj vašoj genezi gde je onda prva postojbina Srba?

– Podunavlje, panonska nizija. Srbi su naseljavali Lepenski Vir, Vinču, Karanovo, Starčevo, što se uostalom vidi i iz arheoloških istraživanja tih naselja stvaranih još pre osam do deset hiljada godina. Veruje se da su naši preci u Lepenskom Viru i Vinči pravili vrlo interesantne kuće na čijim su se ivicama krovova prelamali sunčevi zraci i geometrija tih kuća je i danas rebus za naučnike. Ovog meseca se u Petrovgradu, u Rusiji, održava Prvi kongres slavista za antiku i tamo ću izložiti svoju tezu o glinenoj ploči iz Teftarije u Rumuniji koju su pronašli sovjetski arheolozi polovinom 20. veka. Datirali su je da potiče iz 5700 godina pre Hrista. Pločica ima rupicu, očigledno je nošena oko vrata i pretpostavlja se da je korišćena u nekim procesijama, i da je bila znak promene autoriteta u zajednici – da je vođa plemena predaje sinu ili unuku. Na toj pločici starom, arhaičnom srpskom azbukom, koju su perfektno pročitali arheolozi, piše: “Đede, sin tvoga sina hoće državu”. Pismo je srpsko, jezik je srpski.

Inače, ta prva otadžbina Srba pominje se u spisima i kao Sveto sedmorečje, predeo između sedam reka: Dunav, Drava, Sava, Drina, Morava, Tamiš i Tisa. Centar je bio u Beogradu, na prostoru gde su sada Vinča i Banjica, arheološko nalazište na kojem je nađeno više pisma nego u Vinči, ali su to u vreme Tita zatrpali i napravili bolnicu na lokalitetu.

* To je pismo proučavao dr Radivoje Pešić, profesora na univerzitetima u Beogradu i Rimu. Da li ste ga poznavali?

– Kad sam 1975. u Nici izdao prvi tom Istorija Srba, dr Pešić je naručio knjigu i od tad smo bili u stalnom kontaktu. U toj knjizi ja sam prezentovao teoriju o nastanku i razvoju pismenosti kod Srba, slikopis, pa ideopis, pa slovopis pa slogopis. Pešić mi je rekao da će to prikupiti i sistematizovati, i, to je i uradio. Bio sam jako srećan. Meni je u to vreme još uvek bio zabranjen ulazak u Srbiju, a Miloje Vasić koji je pronašao Vinču samo je dao naznaku da zapisi mogu biti azbuka ali se nije usuđivao da to istražuje do kraja. U to vreme, početkom 20. veka, uticaj Nemačke i Austrije bio je ogroman i nije se usudio da iznese takvu tvrdnju. Dr Pešić je kao odličan lingvista, sredio azbuku radeći na originalnim arheološkim nalazima i dokazao da je to do danas, prva otkrivena pismenost na svetu. Starija dakle i od Etrurskog pisma koje je na osnovu ćiriličnog pisma pročitao Svetislav Bilbija, teolog koji je živeo posle rata u Italiji pa otišao u Čikago. I on je čitao moju Istoriju Srba i kontaktirao me da zajedno radimo na dešifrovanju etrurskog jezika. Nisam bio u stanju da to radim i nisam bio siguran ni da će on uspeti. Ali, dok sam mu ja slao istorijske podatke i kontekste gde se šta dešavalo, on mi je uzvrćao jednim po jednim slovom. Ubrzo je za tri godine dešifrovao celo pismo.

* Šta je pokazala paralela između vinčanskog i etrurskog pisma?

– Da je to isto pismo. Etrurci su Srbi. Sebe su nazivali Rašanima. Došli su iz Male Azije, njih je sa sobom u drugom arijevskom pohodu doveo Serbo Maharidov kad je išao do Indije. Doveo ih je preko Sredozemlja i ostavio ih u Italiji. On je inače uzimao ratnike iz raznih naroda i ostavljao ih na nekoj teritoriji.
– Rašani se pominju i kod Herodota. Po Herodotu svi Tračani, Skiti, Vendi, Tribali i Iliri su Srbi. Inače reč Tračani, nastala je od reči Rašanin, zbog nemogućnosti Grka da izgovoraju suglasnike.

* Kada su po vama Srbi primili hrišćanstvo?

– Jakov je bio prvi koji je po uputstvu Hrista krenuo u misiju širenja hrišćanstva i 34. godine stigao je u Sremsku Mitrovicu. Tu je podigao prvu crkvu i postavio prvog episkopa Svetog Andronika, vratio se u Palestinu, i 43. ili 44. godine su ga ubili Rimljani. Od tog vremena deo Srba je primio hrišćanstvo.
Potom Sveti Petar. On je 42. godine dolazio u Dalmaciju i nastavio sa širenjem Jakovljeve crkve, pa je 43. otišao u Rim. Znači Sveti Petar je prvo organizovao crkvu u Srbiji pa onda u Rimu. Kad su 49. godine iz Rima proterali Jevreje, on je pobegao u Ravenu, pa je došao u Srbiju, u Kosovinu. Sveti Andronik je bio ubijen i Petar je postavio Svetog Efenerta za arhiepiskopa i odlazi na Istok u Jerusalim. Dolazi potom Sveti Pavle u vreme Nerona, kad su ih jurili Rimljani, krio se u jednoj pećini kraj Trebinja. Tu su krštavali ljude i ona je danas čuvena Pavlova pećina. Za te istorijske tvrdnje u Pećini su nađeni i arheološki dokazi. Hrišćanski hroničari pominju da su u tu Pećinu dolazili kasnije, i Sveti Petar i Sveti Luka, njihovi učenici. A Pavle je kasnije na putu za Italiju osnovao manastir na reci Krki. Kasnije ga je obesio Neron.
I Sveti Matija je bio na ovim prostorima. U centralnoj Srbiji u Šumadiji. Sveti Marko bio je na severu Posavine, a Sveti Andreja je prošao kroz Srbiju i otišao do Kijeva. Znači sedam apostola bilo je u Srbiji, a Sveti Petar je prvo organizovao crkvu u Srbiji pa onda u Rimu.

* Da li je neko od apostola bio Srbin?

– Samo se za Luku smatra da je bio Srbin ali njihovih učenika je bilo dosta. Čuveni Tit i Domnok, Petrov učenik govorili su srpski i zato je širenje hrišćanstva na ovim prostorima bilo tako uspešno.

* Znači negirate teoriju zvanične istorije da su Srbe pokrstili Ćirilo i Metodije?

– To je sprdnja! Kakavi Čirilo i Metodije! Pa mi smo bre imali Arhiepiskopiju 49. godine. Pa Srpska crkva se borila za samostalnost protiv Carigrada i protiv Rima, ima zapisa sa crkvenih sabora u Solinu 530. i 532. godine, kada je episkop Oronije III proglašen arhiepiskopom. Dokaz je i rat između Srbije i Vizantije, oko crkve, 535. godine. To su činjenice! A priča o Ćirilu i Metodiju je samo priča za budale!

* Ko je onda glorifikovao Ćirila i Metodija u glavne junake školskih udžbenika u Srbiji danas?

– Grci i Vatikan. Ima jedan dokumenat gde Papa Jovan Osmi traži od Časlava da prihvati Metodija koji je bio u Panoniji. Sam ga je Papa postavio za episkopa.

* Pa koje je to onda pismo doneo Ćirilo među Srbe?

– Ono što se danas zove glagoljica, to je kirilica, odnosno čirilica. U 16. veku menja se ime pa se srbica naziva kirilica, a kirilica glagoljica. Srbi su u to vreme bili pod okupacijom, nisu imali ni države ni patrijaršije, jer su Grci pred Turcima optužili srpski dvor da je leglo antiturske delatnosti. Turci su onda Srbima ukinuli patrijaršiju, pa kad su Turci videli da su ih Grci prevarili, Sulejman Veličanstveni je Srbima vratio patrijaršiju.

* Ćirilo je dakle doneo pismo narodu koji je više od 1000 godina imao pismenost?

– Da. Ali, doneo je pismo čija se slova ne mogu pisati nego se crtaju. Još gore, pomerio je brojčanu skalu slova. Naše pismo imalo je, kao i druga stara pisma, brojčanu vrednost slova – slova su istovremeno bili i brojevi, kao baza za sve matematičke operacije. Posle Ćirila, nijedna matematička operacija nije više mogla da se izvede na kirilici. I onda je napravljena zbrka, pa je crkva pokušala da vrati staru azbuku. Vratila se na srbicu po principu kirilice,… Ta je zbrka trajala dugo, dugo vremena. Ubrzo nakon toga krenuo je i falsifikat istorije, a primena tog falsifikata nastala je, ponavljam, posle Berlinskog kongresa.

Hrišćanstvo
Srbi u Bibliji

* Vi tvrdite da se Srbi pominju i u Bibliji?

– To mnogi tvrde. Prvo pominjanje je kroz ime države Senar i Nino Belova poreklom iz Starog Rasa iz plemena Nebroda koje je živelo u Raškoj. Tamo su imali čak i plemensku crkvu koja je uništena dolaskom Turaka. I danas se iznad Sopoćana planina zove Velika i Mala Ninaja. Nino Belov se pominje i u antičkim spisima. Kaže se da je iza Aleksandra Velikog ostalo zapisano da je neki veliki vojskovođa pre njega, preduzeo pohod sa Helmskog (Balkanskog) poluostrva, iz Srbije na istok, sve do Indije, oko 2000 godina pre Hrista. Taj veliki vojskovođa bio je Nino Belov. U Svetom pismu, Belov se, dakle, spominje kao Nebrod, div koji je prvi napravio sjajno oružje, trenirao ratnike. Cilj mu je bio da osvoji Indiju. Krenuli su iz današnjeg Niša, prešli Malu Aziju i stigli do Indije. U starim zapisima zabeleženo je da je to prvi prodor Arijevaca koji su ime dobili po bogu Aronu sa današnjih predela Kosmeta. Skorašnja otkrića potvrdila su da su Sloveni u stvari kako smo videli, Srbi, kao Arijevci okupirali iranske visoravni i oblasti Inda i Ganga. Njihovi običaji ostali su očuvani u Vedama. Prema tome, Sloveni su se dokazali kao nosioci Arijanizma, dok sami Indusi smatraju da su im Vede podarili bogovi.

* Da li je blago nedavno otkriveno u Iraku pripadalo Ninu Belovu?

– U Iraku u gradu Ninrob koji nosi njegovo ime, otkriven je grob Nino Belova, nešto pre američkog drugog napada na Irak. Sadam Husein je to takozvano ninrobsko zlato, da bi sačuvao, stavio u podrum i potopio vodom. Amerikancima je, kad su zauzeli Irak, rečeno da je Sadam tu sakrio svoj trezor. Kad su ispumpali vodu, otvorili sanduke i snimili taj materjal, videli su da je to pronalazak s Ninovim kopljima, sabljama sa branikom kao današnje i druga, mnogobrojna epohalna otkrića.

* Gde se Srbi još pominju u Bibliji?

– Pod raznim imenima, na više mesta, pominju se neke srpske naseobine u Arabiji na Crvenom moru, i plemena za koja se zna da su Srbi, poput Liđana iz Male Azije. U Bibliji Makedonce nazivaju Getima, a to je srpski ratnički stalaž. Srpsko društvo je, to se vidi i iz Dušanovog zakonika, imalo tri staleža: geti, ratnici, rasi zemljoradnici i merokti siromasi. Ali nije bilo robova. Demosten napada Filipa Makedonskog i kaže za Makedoniju: “Kakva je to zemlja, ne može se tamo rob kupiti”.

Hrist
U hramu Bude

* Da li je Isus Hrist Srbin ili Jevrejin?

– To još nije razjašnjeno. Moj je princip od početka istraživanja bio da ništa ne iznosim u javnost dok ne proverim sve činjenice i ne nađem im logički sled. Za sada mogu da tvrdim da nije bio Jevrejin. Ali ne treba prenepregnuti zapise u kojima se vidi da su oni Jevreji koji je napadali Isusa, Hrista zvali Sardansko kopile.
Važno je i da su Hristove poslednje reči na krstu izgovorene na aramejskom jeziku, koji je isti kao srpski. Hrist je rekao: “Ilija, Ilija sadvejnija milija” “Ilija, Ilija zar si me zaboravio”. I kod Jovana Rajića može se pronaći taj srpski arhaizam. Vrhunski bog Srba bio je Ilija gromovnik. I Hrist se dakle obraća tom bogu.

* Kakav je taj aramejski jezik?

– Ja sam zapostavio aramejski jezik. Na Zapadu istraživači tvrde da su se oni kao malo pleme pojavili u Mesopotamiji 1320. godine pre Hrista i da onda Asirija koja je već postojala kao ogromna imperija, uzima jezik tog malog plemena za zvanični. Baš nelogično. Jedino ukoliko je to isti jezik.
Ne treba međutim zaboraviti da se to vreme poklapa sa drugim arijevskim pohodom, kad je Serbo Makeridov bio u Mesapotamiji. I jedino logično objašnjenje je da se aramejski poklapa sa vinčanskim pismom. U današnjim nacionalnim bibliotekama sveta ne može se naći ništa o aramejskom jeziku. Ako je to jezik gospodnji, ako je Hrist propovedao na tom jeziku, kako je moguće da nema ninkve literature o njemu. Na internetu sam našao jednog Asirca, Aramejca koji je dao prikaz nove aramejske azbuke. Oni su evoulirali slova da se približe arabici, arapskom pismu, jer žive među Arapima. Taj je Aramejac na sajtu dao i objašnjenje tog bukvara. Ima nekih sto reči, koje se koriste i danas. Ja sam među njima izbrojao 34 srpskih, poput reči dan ili zora. Zrak sunca Aramejci zovu zraka samaša. Sada tragam dalje. Do sada sam prikupio 540 srpskih reči iz aramejskog jezika.

* Da li je onda i Mojsije bio Srbin?

– Ne bih rekao, ali su Srbi u njegovo vreme naseljavali Palestinu gde se Mojsije oženio i našao zapise. Uz to prvi Stari zavet bio je napisan na aramejskom, može se ispostaviti dakle na srpskom, pa je preveden na jevrejski. Masa tih stranih reči koje su ostale neprevedene, srpske su reči.
Inače, mnoge stvari koje se tiču Hrista ostale su neistražene. Kao primera radi, gde je on bio od 12. do 30. godine. Došao sam do podataka da je bio u Aleksandriji gde se školovao i da je posle bio u Indiji. Posetio je dva manastira i postoji zapis razgovora kneza jedne pokrajine sa njim i sa manastirskim monasima.

* Kojoj su religiji pripadali ti manastiri?

– Budističkoj ali sa tradicijom koja se oslanjala na stare arijevske tradicije.

* Ali Arijevci nisu bili monoteisti?

– To je stvar definicije. Svaka takozvana paganska religija imala je jednog vrhovnog boga a ostali su bili božanstva podređena njemu. U jednom delu sačuvanog razgovora kneza i monaha pominje: “Isa će sada da ide da propoveda zakon među Mlečima”. Mleči su oni koji su skrenuli sa arijevskih zakona. Mi smo u srednjem veku Venete u Veneciji, koji su naše pleme, nazivali Mlečima.

Stručnjaci
Neznanje je beskrajno

Da ozbiljni istoričari praktično nemaju nikakve šanse protiv raznih šarlatana, osobenjaka, takozvanih rodoljubivih i patriotskih nadristoričara, kojima široka publika po pravilu više veruje, bez obzira šta, i na osnovu čega tvrde, svojevremeno je najbolje formulisao jedan od najeminentnijih jugoslovenskih istoričara, profesor Ivan Božić: “Na kraju da vidimo na čemu smo. Na našoj strani je znanje koje je uvek ograničeno, a na strani naših oponenata i kritičara je neznanje koje je po svojoj prirodi beskrajno”.

Sa njim je bio saglasan i profesor Aleksandar Loma: “Ima oko nas ne malo stvarnih slobodnih strelaca i čak paranaučnih i paranormalnih formacija nasilnika nad činjenicama, radi senzacionalističkih i megalomanskih rekonstrukcija nacionalne prošlosti. Iako uglavnom nisu baš stručni za materiju o kojoj pišu,(pošto su lekari, ekonomisti, inženjeri, ili bez ikakve profesije), skromno za sebe misle da su upravo oni predodređeni za genijalna istorijska otkrića i originalna tumačenja, kakvih se niko pre nije setio. Naš problem nije samo, kako im objasniti u čemu greše, niti smo u situaciji da samo prezrivo odmahujemo rukom, pošto je naša obaveza da sami povratimo poverenje javnosti i da nastalu štetu od tih silnih padobranaca i kvazinaučnika popravljamo kad god i gde god možemo”.

Ipak, od svih tih pisaca potpuno nove srpske istorije njenom uspehu najviše je doprineo slikar Milić Stanković od Mačve, koji je posle otkrića Lepenskog Vira postao i Princ Lepenski. Upravo on je, pre više od pola veka, postepeni istorijski srpski sunovrat najavio borbenom parolom: “Uskoro će Srbi biti gospodari sveta!”. Znamo dobro kako se taj srpski nepromišljeni uzlet u nebo, tragično završio. A u vreme srpske jogurt revolucije, i dolaska Slobodana Miloševića na vlast, prvosveštenik srpskog ludila dobio je stručni atest od psihijatra Veselina Savića, u čijem se salonu-ordinaciji sve ovo i zakuvalo. “Za Milića sam oduvek bio siguran da je lud, ali genijalno lud, i stoga mu uvek mogu izdati uverenje da je čist genije!”

Ali, nije Vesko Savić samo njega spremao za učešće u novom dobu, već i čitavu intelektualnu i političku elitu Srbije: Dobricu Ćosića, Milovana Đilasa, Vuka Draškovića, Vojislava Šešelja, profesora Ljubu Tadića, Titove potomke i tolike druge, u svakom slučaju, veoma zaslužne Srbe.

Mirko Kovač književnik
Samo je Tuđman tvrdio da su Hrvati stariji od Srba

Uprkos mnogim čudno skrojenim “nacionalnim sintezama” iz mozga uglednih naučnika, ne mogu olako prihvatiti da su Srbi, ili bilo koji drugi narod, ludi, a i sumnjičav sam uopšteno oko definisanja “nacionalne psihe”, premda je svaki čovjek, bio naučnik ili prostak, sklon izričitim prosudbama o kolektivnim svojstvima nekog naroda. Lično mislim da su čaranja umnih glava odvlačila svoje sugrađane od zbiljskih pojava, zavaravajući ih izvanzemaljskim čudima. To čine i nadalje, otkrivajući sada urote medijske i masonske. Uz takve svoje intelektualne i crkvene elite, ovi su nesretni narodi ipak u većini normalni.

“Srbi su lud narod”, izjavio je pokojni Jovan Rašković, 23. srpnja 1990. godine u Uredu predsjednika Republike Hrvatske. Nije to izjavio bilo ko, nego ozbiljni naučnik, autor zanimljivih knjiga, neuropsihijatar i član SANU; dakle besmrtnik. I nije ta “etnopsihologijska” dijagnoza iliti filozofska maglica izašla iz usta srpskoga dušmanina i urotnika, nego ravno iz srca “duhovnoga lidera Srba”, kako je pokojnik samome sebi laskao.

Za taj isti “ludi narod”, desetak godine kasnije, Vladeta Jerotić, takođe besmrtnik i akademik, neuropsihijatar i književnik, rekao je u jednoj svojoj prigodnoj besjedi da su Srbi “neobičan narod”, što je samo poetična verzija iste natuknice svojeg kolege besmrtnika o kolektivnome karakteru Srba. A treći velikan, profesor, akademik, muzikolog Enriko Josif svira već dugi niz godina o “Božjemu narodu”, koji priča samo s Bogovima i u nebeskim visinama, pa ima katkad nesporazuma s “ovozemaljskim zbivanjima”.

Ali dogodio se u ovome vijeku i jedan posve novi zaokret u srpskoj istoriografiji, izniknuo je um koji je dosadašnju srpsku povijest počistio kao “trulo voće na pijaci” i ukazao na mnoge zablude čak i velikih “otadžbinskih” pisaca. Riječ je o prof. dr. Jovanu Deretiću, naučniku s američkim doktoratom, u čijoj biografiji stoji da “govori, između ostalih, i tri mrtva jezika (latinski, starogrčki i staroslavenski)”. Autor je to Istorije Srba u dva sveska; prvi je postkomunistički predsjednik kraljevske vlade u egzilu, predavac na više američkih sveučilišta, ali nadasve naučnik koji podastire dokaze za svaku svoju tvrdnju.

Njegov je narod srpski star tri i po hiljade godina; Arijevci su potomci toga naroda; “trinaesto izgubljeno pleme” srpskoga je roda; vjerovatno su i Hazari bili “srpska sekta” gonjena “vetrovima mužjacima”, kako to veli Milorad Pavić u Hazarskom rečniku, jer da su ih tjerali “ženski vetrovi”, ne bi ih tako lako otpuhnuli pravo u iščeznuće.

Prof. dr. Jovan Deretić dokazuje u svojoj “dvotomnoj istoriji” da su Srbi nekada bili najbrojniji narod; da je Aleksandar Makedonski bio Srbin, prezimenom Karanović, te da su Srbi još u pradavnini osvojili Indiju i onđe uveli demokratiju. Helenska kultura zapravo je srpska kultura; Grci su to, kao stare kurve, prikrivali i uklanjali tragove kako bi se kitili tuđim kulturnim perjem i na tuđem duhovnom dobru postigli svjetsku slavu. Plinije Stariji, veli srpski povjesničar, u svojemu je đelu Naturalis historia pisao o Srbima kao vječitim pobunjenicima, što ih i do današnjeg dana reši, a počeli su se buniti šeste godine prije Krista, da bi devete godine nakon Krista okončali bune i dobili građanska prava.

Ono što je novu u Deretićevim povjesnicama jest to da Srbi nisu niotkuda došli, a ponajmanje iza Karpata, nego su autohtoni i odvajkada je njihov rasadnik zapravo onđe gđe ih i dandanas jos malo ima, nakon tolikih genocida, istrjebljenja, selidbi i gonjenja “vetrovima mužjacima”.

Srpski jezik Osmanlija

I tek što se bijahu na Kosovu i oko njega, kao svoji na svome, ugnijezdili i okrenuli novi list, gibajući kolijevku “duhovne civilizacije”, nagovoriše ih bizantski vlastodršci da prime Šiptare na svoju teritoriju. Srbi, uvijek gostoprimljivi, primaju ih 1040. godine, ali samo kao stočare, “i to na planinskom području oko Rabana, pa su ih zvali Rabanasi, kasnije Arbanasi”, da bi im danas ti stočari, uz pomoć “novog američkog barbarizma” pokorili svetu zemlju i “vjetrovima mržnje” protjerali vlasnike koji već tri i po hiljade godina imaju tapiju na tu zemlju.

Doduše, prof. dr. Deretić zalaže se za “sva prava arbanaskih plemena”, a imali su ih još po Dušanovu zakoniku, samo što su tada morali plaćati tzv. travarinu za ispašu stoke, premda bi profesor iz ondašnjeg Zakonika ostavio istu stavku o zabrani Srbima da se žene Šiptarkama.

Iz obilja otkrića prof. dr. Deretića za mene je fascinantno ono kada nam “svjetski priznati naučnik” obznanjuje kako je u šesnaestom vijeku u “turskoj vojsci srpski jezik bio ispred turskog”, a mi jadni osjećali se kao raja pokorna dok je nas mili nam jezik dominirao na kulama i karaulama velikog Otomanskog Imperija.

Pravi Srbi ne mogu počiniti nečasno delo, a ako se štogod takvo dogodi, onda su to “odrođeni Srbi, ustaše i muslimani”. Kako se Srbija sužava i sve više svodi na “beogradski pašaluk”, tako se valjda i “voznesenje nebesko” spusta u okvire carskoga naroda, tužnog i melanholičkog, kojega su još tužnijim učinile “urote svjetskih medija”, gurnuvši budalaste Amerikance i naivne Europljane u zločin nad Dušanovim sjetnim potomcima.

Uprkos mnogim čudno skrojenim “nacionalnim sintezama” iz mozga uglednih naučnika, ne mogu olako prihvatiti da su Srbi, ili bilo koji drugi narod, ludi, a i sumnjičav sam uopšteno oko definisanja “nacionalne psihe”, premda je svaki čovjek, bio učenjak ili prostak, sklon izričitim prosudbama o kolektivnim svojstvima nekog naroda. “Mađarice su najbolje u krevetu” (P. Esterházy); “Srbi su lud narod” (J. Rašković); “Amerikanci su inferiorni pred Rembrantovom grafikom” (V. Jerotić). Dakako, “skupna karakterologija” lako se zloupotrijebi i u nju se poput nametnika sretno ugnijezdi “provincijalni šovinizam”, ali kao znanost ne može se tek tako odbaciti.

Takođe, ne mogu bez stanovitih opiranja prihvatiti da je Srbija danas “kolektivna ludnica”; teško mi to pada, ali moglo bi se štogod reći o ludilu umnih srpskih glava, lako prijemčivom “za psihu običnog puka”.

Jasna Jojić (Novosti.rs)

.

Dizajniran da imitira ženu, ovaj jezivi robot je odgovarao na pitanja tokom televizijske emisije emitovane u Velikoj Britaniji.

Ova neverovatna kreacija, koja bi mogla redefinisati način na koji čovečanstvo komunicira sa mašinama, je poslednji model u dugom nizu realističnih pričajućih robota koje je kreirala firma iz Teksasa po nazivu Henson Robotiks.

Ovaj ženski robot po imenu Sofija ima lice koje izuzetno nalikuje čovečijem, napravljeno po uzoru na crte lica Odri Hepbrn i žene direktora kompanije Dejvida Hensona.

Uz sposobnost da imitira preko šezdeset facijalnih ekspresija, ovaj robot je možda mašina koja najviše nalikuje čoveku ikad stvorena.

Njeno najskorije pojavljivanje je bilo u britanskoj TV emisiji Dobro jutro Britanijo gde su voditelji Pirs Morgan i Suzana Rid sproveli intervju koristeći niz predodređenih pitanja.

„Ona sedi pored mene i trepće – pomalo se plašim nje, pobogu“ izjavio je Rid.

Ceo intervju koji je emitovan juče na kanalu ITV možete pogledati ispod.

Webtribune.rs

.

Avioni američkog vazduhoplovstva su viđeni kako “prate“ NLO na nebu iznad Džordžije, tvrdi svedok.

Avioni su pratili “crveno-narandžastu sferu“ na oko 180 metara nadmorske visine, objavljeno je u saopštenju.

Svedok je “posmatrao zvezde“ u zadnjem dvorištu sa teleskopom u 22 časa po lokalnom vremenu, kada je rečeno da se ovo viđenje dogodilo.

U izveštaju za Mutual UFO Network (MUFON), koji istražuje i izveštava o takvim viđenjima, svedok je rekao: “Prvo sam čuo mlazne motore sa niskim brzinama severno od mene.“

“Okrenuo sam se da vidim šta je to. Video sam red blistavo belih svetala sa cvenkasto narandžastom loptom ili sferom u sredini, koji idu ka meni krećući se vrlo sporo.“

Svedok je rekao da je šest “borbenih aviona“ takođe preletelo iznad njegove glave.

Dodali su: “Jedan avion je bio na otprilike oko 150 metara zapadno od crvenkasto-narandžaste sfere.“

“Drugi avion je bio na oko 150 metara istočno od crvenkasto-narandžaste sfere, a još četiri aviona su se nalazili bočno na oko 300 metara iza ove crvenkasto-narandžaste sfere.“

“Ono što je bilo čudno u tome je to koliko su nisko i sporo svi oni leteli i preleteli direktno iznad mene.“

“Nakon što su preleteli, avion na zapadnoj strani sfere se povukao i skrenuo levo i stigao odmah iza sfere.“

“Posle toga ih više nisam mogao videti zbog drveća koja su na oko kilometar i po južno od mene.“

Svedok je nacrtao ilustraciju onoga što je video, što je takođe dato MUFON-u.

MUFON, koji ima ogranke širom SAD, je najveća svetska organizacija posvećena istraživanju NLO-a.

MUFON iz Džordžije, terenski istražitelj Brion Treinor i direktor državnog ogranaka Džeremi Haslam su istražili slučaj i zatvorili ga kao nepoznato, što znači da nije bilo normalnog objašnjenja.

On je u svom izveštaju rekao: “Dokazi jasno dovode do zaključka da je ovo još jedan događaj nepoznatog viđenja.“

“Međutim, sjajnu, crvenskasto-narandžastu sferu, sa oko 10 metara, pratili su veoma prepoznatljivi mlazni avioni.“

“Ovde se postavljaju pitanja: 1) Da li su piloti mlaznog aviona znali šta je bila ta kugla koju su pratili; i 2) Koja je bila njihova destinacija?“

Međutim, Rodžer Marš, direktor za komunikacije MUFON-a, je dodao: “Zapamtite da se većina NLO viđenja može objasniti kao nešto prirodno ili nešto što je napravio čovek.“

Webtribune.rs

Pripadnik Službe stacioniran na aerodromu poslao mi je poruku da je sat vremena nakon atentata NN lice ušlo na aerodrom na sporednu kapiju, u vozilu sa diplomatskim tablicama britanske ambasade, i da se ukrcalo u mali džet, “cesnu” bez oznaka, i bez ikakve najave odletelo za London. Istu takvu potvrdu sam dobio i nedelju dana kasnije od pripadnika javne bezbednosti s aerodroma.

Život piše romane. Milorad Ulemek, ratnik Legije stranaca i komandant elitne Jedinice za specijalne operacije, petooktobarski revolucionar, proglašen je za državnog neprijatelja broj 1, sa ukupno 137 godina robije na koliko je osuđen za više ubistava, između ostalog i za atentat na premijera Zorana Đinđića. Danas je zaboravljen u takozvanom Alkatrazu u Zabeli, najčuvanijem zatvoru u Srbiji, iz koga je, ipak, uspeo da u ispovesti za Ekspres otkrije brojne nepoznate detalje o ličnostima i događajima pre i posle ubistva premijera. Sve što je rekao najbolje opisuje rečenica njegovog ratnog druga: “Legija je bio vuk u šumi, a veverica u gradu.”

 Zašto ste se maja 2004. godine predali, da li ste to učinili zbog pripadnika JSO koji su osuđeni za četvorostruko ubistvo na Ibarskoj magistrali?

– Vi prvo pa muško, ništa ono “kako si, kako zdravlje, kako je u tvorza”, nego odmah na temu, ali takvi ste vi novinari, kao hijene, gladni informacija… Oko moje predaje godinama kruže razne priče. Uglavnom izmišljene. Odgovor na pitanje o mojoj predaji je vrlo jednostavan. I nad popom ima pop. Postoje trenuci u životu kada morate da donesete teške odluke. Da birate između sebe i onih do kojih vam je najviše stalo. Ja sam svoj izbor doneo i sada sam tu gde sam. I ne kajem se ni jednog jedinog trenutka zbog te odluke koju sam morao da donesem tog nesrećnog 2. maja 2004. godine.

Da li je razlog za predaju bila griža savesti, pre svega zbog pripadnika JSO Nenada Bujoševića Ramba, osuđenog zbog smrti četvorice funkcionera SPO-a na Ibarskoj? Da li vam je on u Hrvatskoj na ratištu spasao život, jednom ili više puta?

– Naravno da uvek postoji griža savesti. Da toga nema, ljudska bića se ne bi mnogo razlikovala od životinja. U mom slučaju više se radilo o osećaju odgovornosti. Kada sa nekim prođete sve ono što sam ja prošao s tim momcima, onda se morate osetiti odgovornim. Kapetana JSO Nenada Bujoševića, zvanog Rambo, poznajem više od dve decenije. Tokom našeg ratnog puta koji je bio sve samo ne lep i lak, bili smo u mnogim situacijama da smo jedan drugome spasavali živote. Takve stvari se ne zaboravljaju. To je nepisani dug koji traje čitav život. I taj dug ništa ne može da izbriše.

Da li su u noći predaje sa vama razgovarali Dragan Jočić, Rade Bulatović, Goran Radosavljević Guri i Aleksandar Tijanić? Šta vam je garantovano i obećano i šta od toga nije ispunjeno?

– O toj famoznoj noći se danas gotovo sve zna. Osim pokojnog gospodina Tijanića, bila su prisutna ostala lica koja ste naveli. O čemu smo tačno pričali ostavio bih za sebe. Nije za širu javnost. Što se tiče garancija i obećanja, nešto je ispunjeno, nešto nije, ali to tako ide kada se dogovarate s političarima. Opšte je poznato da političari jedno govore, drugo misle, a treće rade.

 Gde ste se bili do te noći, gde ste se skrivali i kako je izgledao vaš život u ilegali posle ubistva premijera Đinđića?

– Kao što sam već više puta rekao, od 14. marta pa sve do svoje predaje ja sam boravio u svojoj kući, u posebnoj prostoriji. Naravno da ta moja tvrdnja nije prihvaćena do dan-danas jer bi se onda postavilo pitanje šta je policija radila. Osim što su zavaravali javnost kako sam viđen od Bosne, preko Hrvatske i Švajcarske, pa sve do Tajlanda, mada protiv Tajlanda ne bih imao ništa protiv… Ja pouzdano znam da me nisu mnogo ni tražili, jer da jesu, verovatno bi me i našli. Ako je tako kao što oni tvrde, zbog čega odmah nakon moje predaje niko od nadležnih organa nije ušao u moju kuću da izvrši uviđaj? Podsećam da sam ja u to vreme važio za državnog neprijatelja broj 1, i da sam po njima bio najtraženiji begunac u Evropi. Zato je bilo lakše reći da se Milorad krio kojekude, nego tu njima pred nosom. To je njihova sramota, a ne moja. Što se tiče mojih aktivnosti za vreme ilegale, nema tu mnogo šta da se kaže. To se nije mnogo razlikovalo od mog sadašnjeg boravka u zatvoru. Mnogo blejanja i dosade.

 Utisak je da se na suđenju za ubistvo premijera niste branili punim kapacitetom. Odbrana je najavljivala da će se tresti gora, a na kraju ste i vi i Zvezdan Jovanović osuđeni na maksimalne kazne, a o zaveri protiv premijera ništa se u sudnici nije čulo. Da li ste neke stvari rekli, a neke prećutali, kao posledicu tog sastanka u noći predaje?

– Ja se na tom, nazovimo suđenju, nisam uopšte branio. Šta imam da se branim kada sam, ne samo ja, unapred bio osuđen. Pa zar nije sudija Mesarović rekla na izvršenju presude: “Dobili smo presudu.” Posle se uz sve zamucki1vanje brže-bolje ispravila, ali džaba joj. Shvatili smo šta je pisac hteo da kaže. Na suđenju sam govorio ono što je trebalo da kažem. Oni su pravili cirkus, pa sam se i ja poveo njihovim primerom. Neka danas obnove skaredno suđenje i neka prihvate samo tri predloga koja bih izneo veću, i srušiću im tu sklepanu optužnicu koja se protivi svakom razumu i logici. Problem je što čak ni danas niko nema muda da to sagleda s prave strane. Lakše im je da to gurnu pod tepih. Što bi se posle toliko godina opet dizala prašina?! Njima je svima dobro. Nas ko jebe. Na suđenju zato i nisam mnogo rekao, iako sam naširoko pričao. Neki put je ćutanje ispravnije od priče, biće vremena i za priču. Što se tiče mog tima odbrane, nikada niko nije najavljivao nikakve ekskluzive. To su lupetali ovi iz protivničkog tabora. Setite se samo teorije o ledenom metku što je izneo Svileni, lupio čovek i ostao živ. Tako oni rade, skrenu pažnju s pravih stvari i nadaj se najboljem.

Da se sad obnovi sudski proces, da li biste konačno otkrili ko je ubio Zorana Đinđića, pošto tvrdite da vi sa tim nemate nikakve veze?

– Zašto bih ja otkrivao bilo šta? Neka nadležni rade svoj posao. Evo, ministar pravde se nedavno hvalio kako će baš on da otkrije sve što je vezano za ubistvo pokojnog Đinđića. Samo neka izvoli. Ne vidim da ga je neko i pre te njegove izjave sprečavao u tome. Kao uostalom ni ove pre njega. Pokojnog Đinđića se uvek sete ili pred godišnjicu ili pred izbore. Onda se svi busaju kako će ovo ili ono. Pa bujrum.

Zaista, ko je ubio premijera? Da li je smrtonosni metak ispalio pripadnik neke strane službe? Znate li detalje o pušci iz koje je pucano?

– Vezano za pucanj u premijera ja znam samo jedno – da nije ubijen iz one famozne puške koju su pokušali da uguraju na suđenju. Ne postoji nijedan materijalni dokaz da je premijer pogođen iz te puške. Čak ni stručnjaci iz Vizbadena to nisu mogli da utvrde. I to stoji dokumentovano crno na belo. E sad, što to nije odgovaralo ni sudu niti tužilaštvu, to je već neka druga priča i dimenzija. Sve ovo što govorim je potkrepljeno i materijalnim dokazima koji se nalaze u spisima predmeta. Zašto to nikoga ne zanima to već nije pitanje za mene.

Atentator je napustio zemlju. Tu priču ste samo načeli pre osam godina, kada ste rekli da je nekoliko sati nakon ubistva ubica evakuisan za London?

– Pre osam godina ja sam samo izneo neka svoja saznanja do kojih sam došao neposredno posle atentata. Jedan pripadnik Službe koji je bio stacioniran na aerodromu poslao mi je poruku da je sat vremena nakon spornog događaja NN lice ušlo na aerodrom na sporednu kapiju, u automobilu sa diplomatskim tablicama britanske ambasade, i da se ukrcalo u mali džet, “cesnu” bez oznaka, i bez ikakve najave odletelo za London. Istu takvu potvrdu sam dobio i nedelju dana kasnije od jednog pripadnika javne bezbednosti koji je bio raspoređen na aerodromu. Tog dečak znam od detinjstva, iz mog je kraja. Ne vidim ni jedan jedini razlog zbog čega bi me oni lagali. Svi su se tada sprdali s tom mojom izjavom, ali to niko nikada nije istražio. Mnogo toga oko Đinđićevog ubistva je stavljeno pod tepih. Tako je valjda bilo lakše. Mnogo puta su raznorazni likovi dolazili u zatvor da me pitaju da li su neke strane službe učestvovale u atentatu. Meni smešno, pa kažem: “Pa šta vi mislite, da je to moglo da se izvede bez stranih službi?”Oni samo preblede i uhvate krivinu. Valjda ih je strah da čačkaju, pa onda pipaju sa strane.

 Zašto je ubijen premijer Srbije?

– U jednom momentu nekoliko činilaca se spojilo u jednu tačku. To je neminovno moralo da se dogodi. Đinđić se suviše približio vatri i opekao se. Znam da se kod nas kaže “o pokojniku sve najbolje”, ali nije Đinđić bio baš takva cvećka kao što su ga prikazali posle tog tragičnog događaja. Neumesno je da ja, koji sam osuđen za to ubistvo, sada govorim o nekim stvarima, ali svaka priča ima dve strane. Mada, zbog onog pravila da samo pobednici pišu istoriju bojim se da druga strana te priče neće biti skoro ispričana.

Koja je pozadina njegovog ubistva?

– Kada bi neko zaista hteo da utvrdi pozadinu tog ubistva, to ne bi bilo teško. Međutim, kao što sam malopre rekao, toga se uvek sete samo pred godišnjicu. Evo, vi recite da li je neko sprečavao nadležne organe da istraže. Koliko ja znam, nije. Mene, recimo, niko nikada ništa nije pitao o tome, čak ni na sudu. Uvek me pitate samo vi novinari. Daću vam recimo jednu polaznu tačku. Zašto niko neće da skine oznaku državne tajne sa onog čuvenog izveštaja Koraćeve komisije? Mi dan-danas ne možemo da dobijemo podatke o tome šta je ta komisija utvrdila. Imali smo ovo suđenje za pobunu JSO i pitali smo da sud pribavi taj izveštaj. Rekli su nam da je to i dalje državna tajna. Znam da se taj izveštaj krije samo da bi prikrili bruku i sramotu tadašnjih službi. Isto znam da Korać nikoga nije štedeo. Posle su mu rekli da se malo zaigrao. Najviše je bio ljut tadašnji ministar policije Mihajlović. Ima tu još svega, ali nije moje da pričam o tome.

Gde je skovan plan da se premijer ubije, ko je u tome učestvovao, od stranih službi do domaćih političara? Na primer, Nebojša Čović?

– Nebojša Čović se do sada mnogo puta izjašnjavao na tu temu. I rekao je svoj stav o tome, a da li je to tačno ili nije to on najbolje zna.

Kakva je uloga Engleza u njegovom ubistvu i izvođenju akcije “Sablja”?

– Što se tiče Engleza, kako vi to kažete, nije tajna da su oni praktično rukovodili policijskom akcijom “Sablja”. Uostalom, ministar Mihajlović je bio njihov pulen. Svaki izveštaj koji je stizao do Mihajlovića odlazio je do određenih ljudi iz britanske ambasade. Svi znamo da su engleske službe odavno prisutne na ovim prostorima, tako da ne treba ništa da čudi.

Otkud onda Zvezdan Jovanović u Ulici admirala Geprata u vreme atentata? Objasnite zbog čega se našao tamo, s kojom namerom? Ili je bio na nekom drugom mestu?

– Ne postoji nijedan materijalni dokaz da je Zvezdan Jovanović spornog dana bio u Gepratovoj ulici. Postoje samo priče. Zato su verovatno i pokušali da podmetnu dokaze u vidu famoznih pikavaca koji su pronađeni u prostoriji iz koje je navodno pucano toga dana. Čak su falsifikovali izveštaj za veštake iz Vizbadena. To smo i dokazali na sudu. Međutim, kao što sam malopre rekao, nas niko nije mnogo slušao, mi smo na tom procesu bili samo statisti, a naša krivica je određena unapred.

 Da li je on pucao u Đinđića ili je samo ranio premijerovog telohranitelja Milana Veruovića?

– Upravo sam vam odgovorio na to pitanje. Da su dozvolili da se uradi rekonstrukcija događaja bilo bi svima jasno da na Đinđića nije pucano iz Admirala Geprata. Međutim, to je i njima bilo jasno, pa su bežali od rekonstrukcije kao đavo od krsta. Jedno je priča, ali matematika i balistika su egzaktne i ne lažu. Kad su nas usred procesa odveli na mesto događaja da bi se otklonile neke nedoumice koje su se pojavile tokom suđenja, tek je onda bilo jasno da nikako nije moglo da bude pucano iz sporne kancelarije. To je jasno matematičkim merenjem uglova. I sudiji Marku Kljajeviću je to bilo jasno. Kad sam mu skrenuo pažnju na par detalja, samo se nasmejao i prekinuo dalje radnje. Posle su me za kaznu držali u džipu, namerno mi nisu dali da idem u toalet. Rekli su mi: “Trpi, ti si legionar.” Kad sam rekao da ću se ispišati po džipu i kad sam krenuo da ih sve redom napušavam, onda su se dozvali pameti. I taj izlazak na lice mesta smo hteli da se izvede kao dokaz. Naravno, sud je to glat odbio. Znali su šta bi to značilo za optužnicu. Čitava ta njihova optužnica je bila šuplja na sve strane, ali su tu glavnu ulogu odigrali teledirigovani mediji koji su zatrpavali javnost nekim pričama koje nisu imale uporište u realnosti. Nažalost, mi optuženi smo tada bili u inferiornoj poziciji i mogli smo samo da gledamo kako nam pakuju. Kasnije je mnogo toga u svojoj knjizi opisao novinar Nikola Vrzić, kao i Milan Veruović. Međutim, ni na to niko nije obratio mnogo pažnje.

Iz koje je puške pucao Zvezdan i da li tu misteriju oko njegovog oružja može da razreši oružar iz baze JSO u Kuli, izvesni Čiča?

– Ta puška (“hekler i koh G3”) koju su pokušali da proture na suđenju nema blage veze. Ne postoji niti jedan jedini dokaz da je bilo šta ispaljeno iz te puške. To su potvrdili i ovi iz Nemačke. Oni su rekli da postoji mogućnost, ali da oni ne mogu to sa sigurnošću da potvrde. Prvo je bila priča da je to puška iz JSO, pa kada su prebrojane sve puške iz naših magacina, onda su pokušali s nekom drugom pričom, da je Spasojević kupio tu pušku, i tako redom… Čak su doveli i onog nesrećnog Šare Nenada (bivši pripadnik JSO i svedok-saradnik za ubistvo Ivana Stambolića) da ponovo svedoči, ali ni on nije rekao da je to ta puška, već samo da je isti model. Kako Mesarevićeva nije bila zadovoljna tim odgovorom, odmah ga je udaljila iz sudnice, zabranivši odbrani i nama optuženima da mu postavljamo pitanja. To je bio presedan, totalni kolaps tog predmeta, ali šta ćete, to je Srbija, sve se može. I vrlo je zanimljiva priča kako je ta puška uopšte pronađena. Kao slučajno, ma važi, šetali pa našli pušku nasred livade. Zna se šta se radi s oružjem posle izvršenog dela. To znaju i najtupaviji kriminalci. Sigurno se ne ostavlja na livadi. Sad zovu nekog magacionera koji je već svedočio. E, to je ono što pričam, vrtimo se u začaranom krugu, a niko neće da krene ozbiljno da se bavi tim problemom.

 Po vama, koji je iskaz Zvezdana Jovanovića dat policiji validan? Da li onaj u kome kaže da je pucao u Veruovića kad je video da premijer pada ili iskaz kad navodno priznaje da je on ubio premijera?

– Nijedan od tih iskaza nije ni tačan, ni validan. Ti iskazi uzeti su na prevaru i pod ucenom. O tome se na samom suđenju izlanuo Rodoljub Milović, kad je rekao da je on iz svoje sveske diktirao Zvezdanu šta da kaže. Kasnije je to pokušao da opovrgne, ali ostalo je zabeleženo. Posle je bila priča kako je Zvezdan zapravo njega zamolio da mu pomogne oko davanja iskaza pred specijalnim tužiocem jer se on ne seća, pa mu je onda Roćko to čitao iz svoje beležnice. Pa čekaj, bre, ko je ovde lud?! Kasnije smo gledali i onaj čuveni film, koji je veče pre toga pušten na B92, pa tek onda u sudnici. I na tom filmu se jasno vidi kako Zvezdan stoji kao pogubljen, a Mile Novaković mu priča gde je šta bilo. Ista priča je i s onom čaurom. Na filmu vidimo nekog međeda iz UKP-a kako rovari po lišću i odjednom opa… čaura! Kao, samo jedna. Kao, tu je upucavan snajper… Pa zna se kako se upucava snajper. Minimum deset metaka. Mora da bude 10/10. Onda je upucan. Ali dobro, šta ja znam.

Imate li pouzdane podatke da li je Zvezdan prilikom tih policijskih saslušanja ucenjivan, da li je prećeno da će mu stradati porodica ako ne kaže ono što se od njega traži?

– Zamislite situaciju gde vas optužuju za to što su optužili Zvezdana Jovanovića. Odvode vas u CZ i stavljaju u najmračniju samicu. Izoluju vas od svega i vrše na vas neviđen pritisak da priznate. Kad vide da ne mogu da vas slome, kreću vam na porodicu o kojoj ne znate ništa jer ste izolovani. Svako bi se slomio i popustio samo da spase svoje najvoljenije. Kao upravnik CZ-a Blanuša mu donosi mandarine u ćeliju, a Mile Novaković i Rodoljub Milović mu prete i izluđuju ga s pričama kako oni ne mogu da budu odgovorni ako neki građanin uzme pravdu u svoje ruke i pobije mu porodicu. Ono, vruće – hladno. Ceo život ste ginuli za državu i onda vas odjednom tretiraju kao najgori ološ. Pa ti ostani normalan. Ne mogu ljudi to da shvate, pogotovo oni koji su samo sedeli na nekom trosedu, jeli kokice i šaltali programe da čuju neku novu vest. A ti sediš u nekoj smrdljivoj rupi od samice i razmišljaš ko će decu da ti kolje. Kamen bi puk’o. Uspeo sam da malo popričam o tome sa Zvezdanom u pauzama između suđenja. Rekao mi je da i dan-danas ima noćne more od tih saslušanja. To je bilo vreme državnog banditizma, za koje niko još nije odgovarao. Slično se desilo i meni kada sam morao da napravim izbor između svoje slobode i onih do kojih mi je stalo. Samo na malo drugačiji način.

Misterija prvog metka, da li je ona tačnija od tzv. misterije trećeg metka? Nije li ključ u prvom ispaljenom metku u zgradi Vlade 12. marta 2003?

– Nema tu nikakve misterije. Prvi metak je pogodio Đinđića, samo ne iz onog pravca kako to tvrdi optužnica. Drugi Veruovića, dok se treći zabio u zid kod vrata zgrade Vlade. O tome su jednoglasno svedočili svi momci iz obezbeđenja koji su bili tu na licu mesta. I sad su oni ludi, izmišljaju, umišljaju. Zašto bi momci to izmislili? Pa taj Veruović je bio spreman da pogine za premijera. Dobio je metak, a oni su ga maltene proglasili ludim. I naravno da je ključ u prvom metku. Taj metak je bio većeg kalibra od onog koji je pogodio Veruovića, ali dobro, šta ja znam. Ovako je bilo lakše. Proglasi ih krivim preko medija, pohapsi, pa tek onda prikupi dokaze i sudi onako kako je lakše i kako odgovara glavnim režiserima. Ko te pita.

Kažite nam šta znate o likvidaciji vođa zemunskog klana Dušana Spasojevića i Mileta Lukovića u Meljaku? Ko ih je likvidirao i zašto? Da li su tačne tvrdnje lidera radikala da su ih lično ubili bivši načelnik UKO-a Rodoljub Milović i komandant SAJ-a Spasoje Vulević?

– Znamo svi onu priču kako su ovi iz SAJ-a prvo promašili kuću, što je dalo dovoljno vremena Spasojeviću i Lukoviću da pokušaju da pobegnu. Međutim, uhvaćeni su živi. Tačno je da su tu bili i Spasoje Vulević i Rodoljub Milović. Tačno je da je Milović zvao ministra Dušana Mihajlovića i da je ovaj u dogovoru s Čedom Jovanovićem doneo odluku da se ova dvojica ne hapse, nego da se likvidiraju na licu mesta. Jedino je Bagzi specijalac uspeo da pobegne iz obruča i ode autobusom za Surčin, a onda stopom bez pasoša u Grčku… Ma važi.

Kako su ubijeni Šiptar i Kum?

– Pre toga Spasojević je krenuo prema žičanoj ogradi gde ga je uhvatio pripadnik SAJ-a Milorad Janić, zvani Mačak. On mu je naredio da klekne i tu ga je izolovao. Spasojević kod sebe nije imao nikakvo oružje. Ono je doneto, uzeto iz magacina SAJ-a, zna se tačno i broj tog puškomitraljeza. U gotovo isto vreme, na drugoj strani dvorišta, drugi pripadnik SAJ-a Dragan Barašanin uspeo je da uhvati Mileta Lukovića, koji je takođe bio nenaoružan. Posle signala koji su dobili od svog ministra Mihajlovića, pristupilo se njihovoj likvidaciji. Zna se ko je ubio koga, ali novine nisu mesto da se iznose takvi detalji. Posle toga, Slađan Đorđević, takođe pripadnik iste jedinice, iz vozila “lendrover” doneo je puškomitraljez 72 koji je položen pred Spasojevića, dok je Barašanin postavio u ruku Mileta Lukovića onu bombu koju vidimo na slikama. Tako je u suštini izgledala ta čuvena akcija te noći. Naravno, ima toga još, ali mnogi detalji nisu baš za novine.

Otkud vam ti detalji?

– Posle nekih sedam meseci do mene dođe čitava priča. I ko je bio i ko je pucao. Neki od učesnika u toj akciji su se valjda uplašili da ću da se svetim zbog tih ubistava, pa su brže-bolje propevali sve kako je bilo. Kasnije je novac koji je pronađen u torbama koje su ova dvojica imala sa sobom, oko 3,5 miliona evra, odnet u kancelariju ministra Mihajlovića gde je i podeljen. Zna se i ko se talio. O svemu ovome postoje i službene beleške koje su posle te akcije napisali pripadnici SAJ-a. Naravno, ni dan-danas nikome nije u interesu da se sve ovo istraži jer bi mnogi posle morali da dođu ovde i da mi budu cimeri. Ovako, stavi sve pod tepih i ko te pita. I nije to jedini slučaj, ima toga još. Zato nemojmo govoriti o nekakvom pravosuđu i pravnoj državi… Ali dobro, kao što sam rekao, politika je čudo. Vrana vrani ne vadi oči.

 Ima li istine u pričama da su Spasojević i Luković likvidirani kad su otkrili gde drže milione?

– Nisu oni ubijeni samo zbog tih miliona, već zbog toga što su puno znali i bili veoma nezgodni svedoci za mnoge tadašnje funkcionere, a i neke sadašnje. To se meni spremalo, ali sam uspeo to da izbegnem. Naredba je glasila: “Ubiti po viđenju!”

(ekspres.net)

Izuzetno dobo očuvan “mumificirani leš bića“ sa tri prsta na rukama i nogama je otkriven u gradu Nazca u Peruu.

Ovo otkriće je označeno kao “jedno od najvažnijih otkrića 21. veka“ od strane jednog NLO novinara koji je uključen u dokumentarac o “stvorenju.“

Međutim, već je označen kao prevara od strane skeptičnijih istraživača.

Pojavio se mali dokumentarni film za koji se tvrdi da pokazuje iskopavanje “mumije“ na mestu u blizini područja Nazca linija, svetske baštine UNESCO-a, što je serija drevnih geoglifa u pustinji gradu Nazca.

Tvrdi se da je snimak na sajtu teorija zavere Gaia.com nastao ovog proleća, kada su Gaia filmski stvaraoci snimali istraživače i naučnike koji su sprovodili testove na ovom čudnom otkriću.

Pojavljuju se predmeti kao mumificirano telo humanoidne figure sa izduženom lobanjom i sa po tri prsta na svakoj ruci i stopalima.

Telo je visoko 168 cm, sa proporcijama “sličnim ljudima.“

Rečeno je da ima izudženu lobanju, mali nos i samo ušne rupe.

Mumija je takođe prekrivena belim prahom, za koji tim tvrdi da je trebalo da osuši kožu i sačuva ostatke.

U ovom filmu dr Korotkov tvrdi da ove karakteristike nisu deformiteti, već da je to “drugo stvorenje, drugi humanoid.“

MK Džesi, mišićno-skeletni radiolog u bolnici Univerziteta u Koloradu, rekao je za Gaia da je izgledalo malo verovatno da su promene načinjene na lobanji ili rukama kako bi pružile jedinstveni izgled.

U filmu se tvrdi da je uzorak ugljenika iz tela pokazao da je ono bilo mumificirano između 245. i 410. godine, a DNK testovi su u toku.

Prikazuju se rezultati CAT skeniranja koji pokazuju kostur unutar mumije, dok se za unutrašnje organe kaže da su netaknuti.

Džej Vajdner, viši direktor sadržaja za Gaia, rekao je da petroglifi koji se nalaze u blizini mumificiranog tela pokazuju i humanoidne figure sa tri prsta.

Recenzija na internet sajtu  ancient-origins.net kaže: “Naučnici otvorenog uma koji proučavaju ljudsko poreklo se mogu naći u situaciji u kojoj ovo iznenađujuće otkriće moraju identifikovati kao istinito otkriće.“

“Važno je u ovim situacijama ostati radoznao, a ipak skeptičan.“

“Brojne prevare su uzete u obzir kao činjenice u arheološkoj istoriji, ali postoji isto toliko (ili više) činjeničnih nalaza koji su diskreditovani zbog toga što se ne uklapaju u konvencionalnu nauku.“

Snopes.com kaže: “Odsustvo jednog definitivnog objašnjenja o poreklu Nazca linija je dovelo do spekulacija da su vanzemaljci nekako uključeni u njihovo stvaranje.“

“Međutim, nikakvi dokaza nisu nikada definitivno dokazali postojanje vanzemaljskog života, a bezbrojna “vanzemaljska“ otkrića su se kasnije pokazala kao prevara ili da imaju daleko običnije objašnjenje.“

Meksički novinar Jaime Mausan, navodno je izvestio Gaia-u o postojanju Nazca mumije i nalazi se u video snimku.

On je povezan sa nizom otkrića navodnih vanzemaljskih tela, što se kasnije ispostavilo kao lažno ili prevara, uključujući i ono iz 2015. godine, kada je rečeno da postoje fotografije vanzemaljca iz Rozvela, a to je ustvari bilo mumificirano dete.

Forenzički naučnik Hose de Hesus Benitez je bio uključen u isti projekat sa gospodinom Mausanom, i radio je na najnovijm filmu.

Dr Korotkov tvrdi da je izmislio kameru koja može fotografisati dušu.

“Ostaje da se utvrdi da li je Nazca “mumija“ zapravo iskopani leš ili je jednostavno prevara, koje je njeno poreklo, i kako su nastali njeni očigledni deformiteti.“

“Ali mi smo spremni da sa sigurnošću kažemo da to neće uspeti tamo gde je hiljade prethonih “otkrića“ propalo, i prestaviti definitivan, naučno dokaziv vanzemaljski život.“

Majk Vest, administrator na metabunk.org, je rekao: “CT skeniranje mumije koja, ako je istinita, ukazuje na to da zapravo postoje kosti.“

“Čini se da postoji “manžentna“ na mestu gde se završava ruka koja izgleda ljudski, a počinje ruka koja izleda vanzemaljski.“

“Lobanja je zanimljiva, jer na redgenskom snimku izgleda kao prava lobanja, ali čudnog oblika.“

U januaru su vanzemaljski istražitelji tvrdili da je ogromna ruka sa tri prsta bila stvarna i da je mogla pripadati mrtvom vanzemaljskom biću.

Brien Foerster, iz Hidden Inca Tours, i njegov tim, tvrde da su ovaj uzorak sa tri prsta dobili od grupe koja je istraživala pustinjske tunele u jugoistočnom Peruu.

Istraživači su rekli da su to pronašli u blizini čudne izdužene humanoidne lobanje koja je takođe predata.

Webtribune.rs

.

Hakeri aktivisti, pripadnici grupe Anonimus, tvrde da NASA uskoro planira da objavi otkriće vanzemaljskog oblika života.

Prema rečima Anonimusa, portparol NASA-e, profesor Tomas Curbuhen je na jednom od poslednjih sastanaka američkog komiteta za nauku, svemir i tehnologiju izjavio da je obelodanjivanje neminovno.

Sudeći prema jednom od videa, profesor Curbuhen je rekao:

“Naša civilizacija je na pragu otkrića vanzemaljskog života u kosmosu.“

“Imajući u vidu različite aktivnosti i misije koja tragaju za vanzemaljskim životom, mi smo na korak od jednog od najznačajnijih otkrića u istoriji, bez presedana.”

Anonimusi su dodali da je profesor Curbuhen ukazao na sva nedavna dostignuća NASA-e u njihovoj potrazi za vanzemaljskim životom, kao što je prisustvo vodonika na Saturnovom mesecu Enceladus.

Na njihovom zvaničnom sajtu, Anonimusi kažu::

“Čini se da dokazi ukazuju na to da se sigurno nešto događa na nebesima iznad nas”

Cela priča bi možda mogla da izgleda nerealno, ali se dokazi koji potkrepljuju postojanje vanzemaljskog života sve više pronalaze.

Prošle nedelje NASA je objavila postojanje 219 novih planeta, od kojih su 10 “stenovite planete” kakva je i Zemlja.

Sve one se, prema izveštajima, nalaze u takozvanoj “Cirkumstelarnoj nastanjivoj zoni”, delu Sunčevog sistema koji nije ni previše blizu – zbog čega nije ni previše vruć, a ni previše daleko – pa nije previše hladan.

(Webtribune.rs)

.

Udar asteroida u Zemlju će se “100 posto“ dogoditi, a stručnjaci trenutno nisu sigurni da li imaju sposobnost da nas zaštite.

Kako dani prolaze, verovatnoća da asteroid udari u Zemlju se povećava, kažu stručnjaci.

Profesor Alan Fitsimons, iz Centra za istraživanje astrofizike na Kraljičinom univerzitetu u Belfastu, kaže da će asteroid ponovo pogoditi Zemlju, a grad veličine Londona bi mogao biti potpuno izbrisan. London je inače grad po površini najveći u Evropi a ima 8 miliona stanovnika.

Poslednji veliki incident se dogodio 2013. godine kada je meteor od 20 metara eksplodirao iznad Čeljabinska u Rusiji, što je razbilo prozore i naneno povrede na više od 1.000 ljudi.

Pre toga, 1908. goine, mali asteroid veličine oko 190 metara eksplodirao je iznad Tunguske u Sibiru, što je uništilo preko 1.200 kilometara šuma.

U oba slučaja, stručnjaci nisu imali pojma da oni dolaze.

Tunguski meteor je bio toliko veliki da je mogao potpuno uništiti grad veličine Londona.

Profesor Fitsimons je dodao da su stručnjaci otkrili oko 90% asteroida koji bi mogli udariti u Zemlju, ali da bi mogli postojati milioni koji bi mogli proleteti i pasti na našu planetu.

Govoreći uoči Dana asteroida 30. juna, on je rekao: “Ubica dinosaurusa je bio veliki asteroid, a njih je lako uočiti na pola puta solarnog sistema sa trenutnom generacijom teleskopa.“

“Mi znamo gde su oni, i znamo da nam se neće približiti u bližoj budućnosti.“

“Ne treba da mislimo da idemo putem dinosaurusa, gotovo je sigurno da se to neće dogoditi.“

“Međutim, ipak nas mogu iznenaditi neki od ovih manjih udara kao što su Čeljabinsk ili čak Tunguska, tako da moramo biti spremni za tu mogućnost.“

“Mislim da je vreme na našoj strani, napravili smo tako velike korake u našem naučnom razumevanju i tehnologiji koju imamo na raspolaganju.“

“Ali to je slučajna igra u ovom trenutku, jedan udar bi se mogao dogoditi sutra, mogao bi se dogoditi čak i na Dan asteroida, što bi bilo pomalo ironično.“

Iako postoje načini da se Zemlja zaštiti od asteroida, poput sistema za skretanje asteroida gde se mogu koristiti rakete da ih izbace iz njihovog toka, profesor Fitsimons kaže da nije učinjeno ni izbliza dovoljno.

Čak i sa trenutnim metodama zaštite, ne postoji način da naučnici budu potpuno sigurni da će oni biti efikasni.

Profesor Fitsimons je nastavio: “Nikada nismo pokušali da pomerimo asteroid i promenimo njegov put oko Sunca.“

“I dok to ne uradimo, postoji veliki znak pitanja o našoj sposobnosti da zaštitimo ljude u budućnosti.“

Dodao je: “Jedan od načina posmatranja asteroida je to da su oni drugi oblik prirodne katastrofe, kao zemljotresi, kao vulkani.“

“Udarili su nas u prošlosti, i udariće nas u budućnosti – to je prirodni proces.“

“Ali neverovatno, za razliku od drugih katastofa, mi se ne bavimo tim.“

Webtribune.rs

  .

Nekadašnji obaveštajac Jugoslav Petrušić govorio je za “Večernje novosti“ o procesu protiv grupe “Pauk“ u kojoj se i on našao.

Njega je zajedno sa Miloradom Pelemišem, Slobodanom Orašaninom, Radetom Petrovićem i Brankom Vlačom, Viši sud u Beogradu nedavno oslobodio optužbi da je, radeći za francusku obaveštajnu službu, naneo štetu Srbiji.

“Lično sam srpskom obaveštajcu pukovniku Marku Lugonji i Živku Kuliću, savetniku Slobodana Miloševića, 8. novembra 1994. predao dokument da se sprema velika podvala u Srebrenici. Neshvatljivo mi je da se ceo establišment srpske vojske našao potom u tom gradiću, tog jula 1995. godine, kako bi se slikao“, rekao je Petrušić.

Njega je u novembru 1999. godine tadašnji savezni sekretar za informisanje Goran Matić okrivio za pokušaj ubistva Slobodana Miloševića, kao i za genocid nad muslimanima u Srebrenici.

“Predstavljeni smo kao esencija svakog srpskog zločina tokom ratova devedesetih. “Pauk” je bio maratonski proces. Za 18 godina održano je 350 ročišta u raznim sudovima u Beogradu. Sudilo mi je šest sudija i 20 sudskih veća sa 156 članova. Cilj je bio da me isključe iz svakog utvrđivanja istine šta se zaista događalo u Bosni, odnosno na Kosovu“, govori Petrušić.

On tvrdi da genocida u Srebrenici nije bilo.

“Da se sprema diverzija u Srebrenici znalo se još 1993. kada je grupa Franca Kosa i Dražena Erdemovića, koji su tada ratovali za Hrvate, iz Tuzle trebalo da bude ubačena u Srebenicu i da napravi krvavi pir. Nisu uspeli 1993. i pojavili su se 1995. Takođe, bio sam u helikopteru sa pomoćnikom šefa francuske obaveštajne službe, od 13. do 19. jula, koji je “pretresao” 38 kilometara borbi oko Srebrenice i prebrojali smo i slikali 484 leša na više lokacija, koji su tu namerno ostavljeni. Iste te slike imaju i u NATO. To nije genocid“, dodaje Petrušić.

On je opisao i događaje na Kosovu i Metohiji 1999. godine.

“Od 1997. do 24. marta 1999. u Parizu sam bio kontakt francuske obaveštajne službe sa Mišom Marjanovićem, srpskim obaveštajcem u ambasadi. Na poziv Obaveštajne službe VJ došao sam u Beograd i već 6. aprila otišao na izviđanje u inostranstvo, u Albaniju. Odatle sam 13. aprila doneo izveštaj da je glavni NATO igrač u VJ kapetan Nik Peraj, potonji glavni čovek za montiranje slučaja “Batajnica”. Bio sam na Košarama, i ja sam minirao karaulu. Učestvovao sam u borbama i doneo prvi vesti o vađenju organa zarobljenim Srbima. To mi je svedočio Jan Tofaj, njihov borac koga sam ranio i ostavio u sobi 115 prvog sprata Pećke bolnice. Oteli su ga njegovi i ubili da bi se njegovo telo u bolničkoj pidžami pojavilo na Juničkom groblju“, istakao je Petrušić.

Istakao je i da je vraćen u Beograd, gde je ispitivan, Vojna bezbednost nije našla njegovu krivicu, ali je sve ono što je rekao poslužilo da ga DB uhapsi i “napravi aferu Pauk“.

“To je bilo potrebno Soroševim plaćenicima koji su posle hapšenja Miloševića hteli da zauvek namaknu omču srpskom narodu. U osam grobnica Batajnice tako je nađeno i 15 leševa iz Vukovara i sedam iz Srebrenice. Posedujem dokaze da su svi leševi iz 42 navodne grobnice sa KiM donete posle 2000. godine, odnosno posle hapšenja Miloševića. Moramo rasvetliti tajne batajničkih grobnica i tako skinuti krivicu sa srpskog naroda. Sve to je Soroševo maslo i postoji dovoljan broj ljudi u svetu koji će to potvrditi“, kaže Petrušić.

Istakao je i da su leševi u Srbiju sa KiM preneti posle 1999. godine, kao i da su u zaveri učestvovali tadašnji najvažniji srpski obaveštajci i da su za to debelo nagrađeni.

“Iskopavanja grobnica vršile su osobe koje nisu sertifikovane za to – svi odreda dugogodišnji Soroševi službenici. Moji eksperti iz inostranstva, koje sam lično platio da naprave analize posmrtnih ostataka, tvrde da je 90 odsto ovih ljudi čuvano u hladnjačama pre prebacivanja u Batajnicu, odnosno da njihovi posmrtni ostaci nisu mogli biti u stanju u kakvom su nađeni. Nedirnuti truljenjem“, zaključio je Petrušić.

(Novosti.rs)

.

Forenzičari će upotrebiti pse da pomognu da nanjuše posmrtno mesto ove avijatičarke na ostrvu Nikumaroro.

Kada je Amelija Erhart nestala iznad Tihog okeana tokom pokušaja da obiđe svet u svojoj Leckheed Model 10 Electra 1937. godine, pitanje je šta se dogodilo sa njom je i dalje jedna od najtrajnijih misterija modernog doba.

Međutim, u poslednjih nekoliko godina su pronađeni tragovi koji ukazuju na to da je avion Erhartove možda nestao negde u udaljenom pacifičkom ostrvcetu Nikumaroro i da su avijatičarka i njen navigator Fred Nunan možda i preživeli nekoliko dana na malom ostrvu dok su čekali spasavanje.

Sada se nova ekspedicija koju predvodi Međunarodna grupa za oporavak istorijskih aviona (TIGHAR) nada da će dokazati ovu teoriju jednom zauvek tako što će otputovati na to ostrvo i upotrebiti pse tragače za traženje posmrtnih ostataka ove poznate avijatičarke.

To će biti 12. ekspedicija ove grupe u potrazi za Erhartovom tokom više od 30 godina istraživanja.

“Ni jedna druga tehnologija nije sofisticiranija od pasa,“ rekao je arheolog Frederik Hibert iz National Geographic. “Oni imaju višu stopu uspeha u identifikovanju stvari nego radari koji prolaze kroz zemlju.“

Ako tim pronađe kosti na ostrvu, one će biti otpremljene u SAD, tako da se mogu pokrenuti testovi da se uporedi DNK sa najbližim živim rođakom Erhartove.

Ako dođe do poklapanja, onda će oni rešiti jednu od najtrajnijih misterija modernog sveta.

Webtribune.rs

.

Pre sedamdeset godina, američki pilot je imao bizarni susret na nebu koji je promenio njegov život i stvorio čitav NLO fenomen.

Manje od dve nedelje pre poznatijeg Rozvelskog incidenta u julu 1947. godine, kada je rečeno da se leteći tanjir srušio u pustinji u Novom Meksiku, Kenet Arnold je video devet “NLO-a koji su leteli velikom brzinom.

Arnold, koji je u to vreme imao 32 godine, rekao je da je tada leteo od Šehejlisa do Jakima (oba mesta su u državi Vašington), i da je bio zapanjen čudnim bljeskom svetla.

“Posmatrao sam lanac od devet čudnovatih letelica koje su letele sa severa na jug u blizini planine Rejnir.“

Ovaj privatni pilot je rekao da je on bio na oko 2.800 metara, i da je bilo oko 15 časova tada kada je posmatrao letelicu oko tri minuta.

Procenio je da su putovali najmanje 1.900 kilometera na čas.

Sleteo je u Jakimi, a nakon što je to ispričao prijatelju koji mu nije verovato, izašli su detalji o njegovom susretu.

On ih je prvobitno opisao kao “kalupe za pitu,“ poput polumeseca ili bumeranga, ali je dodao da su bili kao “kao tanjir koji ste bacili da skakuće po površini vode.”

Nakon toga su mediji skovali pojam leteći tanjir.

Zvaničnici vazduhoplovstva američke vojske, poručnik Frenk Braun i kapetan Vilijam Dejvidson, intervjuisali su Arnolda 12. jula.

On je takođe napisao i izveštaj o ovom susretu

Vojnici su zaključili u izveštaju da je on govorio istinu, ali da je video fatamorganu.

U izveštaju se kaže: “Mišljenje ispitivača je da je  Arnold zapravo video ono što je i rekao.“

“Teško je poverovati da bi čovek njegovog karaktera i očiglednog integriteta tvrdio da je video predmete i da bi napisao toliko opširan izveštaj da ih nije video.“

Dato je nekoliko objašnjenja, uključujući i to da je on video snežne vrhove Kaskadnih planina, meteore, tragove vode na prozoru, orografske oblake koji se podižu, ili čak pelikane.

Ipak analitičari smatraju da su ova objašnjenja samo način da vojni zvaničnici od javnosti sakriju istinu i relativizuju stvari.

U intervjuu tri godine kasnije,  Arnold je tvrdio da je imao još tri slična viđenja, kao i drugi piloti.

“Kao rođeni Amerikanac, ako to nije napravljeno od strane naše nauke ili naših vazduhoplovnih snaga, sklon sam da verujem da je vanzemaljskog porekla.“

Sledećeg meseca se dogodio slučaj u Rozveluu kada su vazduhoplovne snage izdale saopštenje za javnost da su pronašli srušeni leteći tanjir, a zatim su to povukli kako bi rekli da je to bio vremenski balon.

Iza scene je FBI ozbiljno shvatio te slučajeve i istražio ih.

“Projekat Znak“ je počeo krajem 1947. godine, a kasnije se razvio u “Projekat plava knjiga.“

1950. godine je Holivud objavio film “Leteći tanjir“ – što je bio prvi put da je vanzemaljski brod predstavljen kao leteći tanjir.

1951. godine je “Dan kada je Zemlja stala“ koristio leteći tanjir da upozori čovečanstvo o nuklearnoj anhilaciji.

Tek 1952. godine je američko vazduhoplovstvo (USAF) došlo do izraza neidentifikovani leteći objekat (NLO).

1950. godine su postale zlatno doba za NLO-e sa paranojom hladnog rata koja je podsticala viđenje za viđenjem.

Nik Poup, koji je nekada istraživao NLO-e za Ministarstvo odbrane je rekao: “24. juna 1947. godine je pilot, Kenet Arnold video čudne objekte koje su mediji nazvali “letećim tanjirima.“ To je označilo genezu moderne NLO misterije.“

“Sada, gotovo tačno 70 godina kasnije, NLO misterija živi i još uvek postoji veliki interes za ovu fascinantnu temu.“

Webtribune.rs

.

“Gugl Mars” je prilično zanimljiv koncept, on pokazuje interaktivnu mapu Marsa, ali i puno toga ostavlja mašti na volju.

Moguće je da se svaki astronom iz fotelje nada da će ga iskoristiti kako bi pronašao život na Marsu. A izgleda da ga je jedan od njih možda i našao, ili barem to tvrdi Dejvid Martins, navodi portal NPR.

Snimak, na kojem je prikazano mesto koje Martins zove „Biostanica alfa“, veoma je podelio mišljenja korisnika interneta. Dok se navodni objekat pojavljuje na „Gugl Marsu“, naučnici osporavaju ideju da to pokazuje da postoji život na Marsu.

Na snimcima koje je napravio satelit na Marsu, jasno se vide neke staklene strukture.

Prema rečima stručnjaka, baza sadrži solarne ćelije, a osim toga, pored se nalazi moćan radar.

Korisnici interneta imaju podeljena mišljenja kako se na Crvenoj planeti pojavila ova baza. Neki smatraju da su objekte napravili vanzemaljci, dok su drugi uvereni da je to američka tajna baza, prenosi „Halturner šou“.

Planetarni geolog Alfred Makjuen sa Univerziteta u Arizoni kaže da je na „svemirskim fotografijama koje su napravljene izvan naše magnetosfere, poput onih koje su napravili orbitirajući teleskopi, prilično uobičajeno da se vide ovi kosmički zraci.

„On kaže da je u pitanju greška izazvana odrazom Sunca, ali čak ni on ne zna koja kamera ih je snimila i ne zna gde se nalaze sirovi podaci“, kaže Martins.

Originalni video-snimak, koji je imao više od 1,2 miliona pregleda, povučen je sa Jutjuba, ali je kasnije ponovo objavljen.

.

Stručnjaci za Mars koji su u potrazi za znacima vanzemaljske aktivnosti tvrde da su pronašli dokaz o trenutnom i prošlom životu na površini Crvene planete.

Istraživači su istražili fotografije NASA-e snimljene istraživačkim roverom – čuvenim dronom svemirske agencije koji istražuje površinu Marsa – i tvrde da su naišli na snimke koji prikazuju za šta se sumnja da su fosili kostiju razbacani po kamenitoj površini, kao i gljivice i lišajeve koji rastu na okolnim površinama.

Kanal je objavio svoje pronalaske u videu pod nazivom „Fosili kostiju, Skamenjeno drvo, Gljivice i lišajevi, Rast i pokret, Život na Marsu.“

Ovaj video ističe nekoliko objekata razbacanih među kamenjem koji su navodno u obliku fosilnih kostiju na nekoliko lokacija.

Snimak takođe prikazuje ono za šta se navodi da su lišajevi koji rastu na kamenju, što bi značilo da vanzemaljski život trenutno buja na Crvenoj planeti.

Na dve fotografije snimljene u razmaku od 10 dana se može uočiti rast objekta, zbog čega se sumnja da su u pitanju gljivice.

Takođe postoje objekti za koje se sumnja da su delovi skamenjenog drveta.

Pojedini gledaoci su bili uzbuđeni zbog ovih „otkrića.“

TJ Devro je objavio: „Nakon mnogo godina istraživanja i studija, sada sam ubeđen više nego ikad da na Marsu postoji mnogo više nego što to NASA priznaje.“

„Siguran sam da su život, voda i inteligentni oblik života nekad postojali na planeti ali da i nakon mnogo vremena oni i dalje postoje, samo u mnogo manjoj količini.“

NASA, pak, navodi da do sad nema dokaza o trenutnom ili prošlom životu na Marsu, čak ni u najjednostavnijoj formi.

Rover je detektovao dokaze da ima vode u zemlji i neke dokaze o površinskim vodama, što znači da su uslovi nekad mogli biti savršeni za formiranje života na planeti.

Skeptici kažu da su ovakva otkrića marsovske arheologije samo rezultat pareidolije.

To je fenomen kada mozak prevari oči da vidi poznate oblike ili objekte poput lica ili životinja u teksturama ili šablonima kao što su kamenita površina ili oblaci.

Webtribune.rs

.

Jedan otac iz Kalifornije je sahranio osobu za koju je mislio da je njegov sin,  da bi 11 dana kasnije dobio telefonski poziv od njega i potvrdio da je on još uvek živ.

Patolozi okruga Oranž su ranije pogrešno identifikovali telo pronađeno iza prodavnice Verizon kao sina tog čoveka.

“Nisam znao kako će moj mrtav sin izgledati,“ kaže otac, koji je platio poslednju počast svog pokojnog sina u pogrebnom zavodu pre sahrane.

“Zdravo tata,“ rekao je Frenk M. Kerigan svom ožalošćenom ocu Frenku Dž. Keriganu preko telefona, jedanaest dana nakon njegove sahrane.

Osamdesetdvogodišnjem Frenku Keriganu je iz kancelarije patologa u okrugu Oranž rečeno da je njegov sin, Frenk M. Kerigan, pronađen mrtav na ulici. Kancelarija patologa je pogrešno rekla da je njegov 57-godišnji sin identifikovan po otiscima prstiju.

Pod pretpostavkom da kancelarija patologa nije mogla da pogreši, Frenk stariji i njegova porodica su sahranili osobu za koju su verovali da je njegov sin –  da bi 11 dana kasnije dobili telefonski poziv iz groba.

“Tvoj sin je živ,“ rekao je dugogodišnji porodični prijatelj Bil Šinkler Frenku starijem pre nego što mu je slušalicu predao, izvestio je Orange County Register u petak.

Statement from @OCSD about misidentification of Frank Kerrigan. Link to our exclusive story: https://t.co/868RMAkN8t pic.twitter.com/841XQS0T5v

— Greg Lee (@abc7greg) June 24, 2017

Ovo strašno iskustvo Kerigana je počelo 6. maja kada je Odeljenje šerifa za okrug Riversajd reklo Frenku starijem da je čovek koji je pronađen iza prodavnice Verizon njegov sin, koji je imao psihičkih problema i živeo je na ulici.

Frenk stariji je odmah pozvao kancelariju patologa da vidi da li je on trebalo da ode tamo i identifikuje telo svog sina. Međutim, žena u kancelariji mu je rekla da je to nepotrebno jer je on već identifikovan po otiscima prstiju.

“Kada mi neko kaže da je moj sin mrtav, i kada imaju njegove otiske prtiju, ja im verujem,“ rekao je on. “Da on nije identifikovan po otiscima prstiju, ja bih bio tamo istog momenta.“

Nakon što su čuli tužne vesti, sestra Frenka mlađeg, Kerol Mejkl, otišla je na to mestu gde je navodno pronađeno telo njenog brata. Tamo u njegovu čast postavila njegovu fotografiju, sveću, cveće i brojanice.

$20K funeral: Frank J Kerrigan gets phone call from son 11 days after burying wrong man https://t.co/Wkk3MvjGJu

— Fresh Squeezed OC (@FreshSqueezedOC) June 25, 2017

“To je bila izuzetno teška situacija za mene da stojim na tom prilično uznemirujućem mestu. Bilo je krvi i prljavih ćebadi,“ rekla je ona.

Sahrana Frenka mlađeg je održana 12. maja, a njegovo “telo“ je sahranjeno na groblju okruga Oranž. Tokom te ceremonije, Frenk stariji je na kratko pogledao leš i bio je toliko prevladan tugom da je verovao da je to njegov sin.

“Pogledao sam na kratko i dodirnuo mu kosu,“ prisetio se Kerigan. “Nisam znao kako će moj pokojni sin izgledati.“

Nije jasno kako je kancelarija patologa pogrešno identifikovala mlađeg Frenka, ali Dag Iston, advokat kog je angažovala porodica, veruje da zvaničnici nisu bili u mogućnosti da dobiju poklapanje sa otiscima prstiju i da su se umesto toga oslonili na fotografiju iz stare vozačke dozvole.

Advokat je rekao da porodica namerava da tuži kancelariju patologa, tvrdeći da oni nisu pokušali pravilno da identifikuju telo jer je Frenk bio beskućnik.

Frenk mlađi se vratio svom životu na ulici, i prema rečima njegove sestre, nije u stanju da shvati efekat koji je ovaj bizaran efekat imao na porodicu.

“Preživeli smo naš najgori strah,“ rekla je ona. “Bio je mrtav na trotoaru. Sahranili smo ga.. Ta osećanja ne mogu da nestanu.“

Odeljenje šerifa okruga Oranž je u subotu reklo da je u toku istraga da se ispita ovaj incident.

Webtribune.rs

.

Planeta X se približava našem sučevom sistemu i izbrisaće će život kakav mi poznajemo, kažu teoretičari zavere.

Misteriozni objekat, inače poznat kao Nibiru, navodno bi trebalo da uđe u solarni sistem u oktobru 2017. godine, i izazvaće haos u našem galaktičkom susedstvu.

Paranormalni istraživači veruju da je Planeta X toliko velika da se uticaj na naš solarni sistem već dešava jer se navodno suočava sa gravitacionom silom Sunca.

Teoretičari zavere smatraju da je to teško uočiti zbog ugla u kom se ova velika masa približava Zemlji – ka južnom polu.

Kako se planeta približava, očekuje se da će se interferisati sa Zemljom, izvlačeći je malo dalje od njene ose, što bi rezultiraloo ozbiljnim zemljotresima i olujama.

Ova teorija zavere je zaista privukla pažnju kada je brazilski senator Telmario Mota rekao kolegama poslanicima da ima interno saznanje da je Planeta X na svom putu.

On je rekao: “Dobio sam informaciju iz pouzdanih izvora u NASA-i, kojima verujem. NASA je svesna da se približava Planeta X, ili kako je takođe zovu – “Nibiru“.“

“Svet kakav mi znamo će uskoro prestati da postoji. Istorija ljudske civilizacije će se uskoro završiti.“

“Planeta X već ima uticaja na gravitaciono polje Zemlje, svet se već suočava sa prirodnim katastrofama neverovatne jačine, vrlo brzo će dve trećiine čovečanstva umreti od gladi i bolesti, a moćne katastrofe će protresti planetu i naša civilizacija će umreti.“

Kanal teorija zavere na YouTube-u, AMTV, se slaže sa tim i kaže da se elita već decenijama priprema za ovaj događaj.

Kristofer Grin sa AMTV kaže: “Ilon Mask kopa pod zemljom i lansira se u svemir kao i osnivač Amazona Džef Bezos, preko Blue Origin-a.“

“Stiven Hoking upozorava na kraj sveta, on govori da ćemo svi biti mrtvi ukoliko ne napustimo planetu u narednih 100 godina.“

Webtribune.rs