Bez obzira na to da li je uopšte bilo ruskog “hakovanja“ američkih izbora 2016. godine, nije moguće negirati nespostobnost i nekompetentnost CIA-e u rešavanju ovog problema. Javne izjave njenih vodećih ličnosti, kao i deklasifikovani izveštaji koji su objavljeni u javnosti do sada, su samo dodatno diskreditovali vođstvo CIA-e u očima objektivnih posmatrača i nepristrasnih obaveštajnih stručnjaka.
Ovo nije prvi put da se CIA pokazala potpuno nemoćnom za zaštitu ključnih interesa nacionalne bezbednosti SAD-a. U stvari, čini se da se njen najveći i najštetniji neuspeh desio 1950-ih godina, kada je zastrašujuća sovjetska obaveštajna agencija, KGB, prodrla unutra regrutujući insajdera koji nikada nije otkriven. Od tada je sve krenulo nizbrdo, piše profesor Filip Kovačević.
Afera Golicin- Nošenko
Pitanje neotkrivenog KGB špijuna u vrhu CIA-e predstavlja srž zloglasne afere Golcin-Nošenko, koja je različita odeljenja CIA-e međusobno zavadila 1960-ih godina i godinama ozbiljno uticala na rad agencije. S jedne strane, tu je bio dugogodišnji šef kontra-obaveštajne službe CIA-e Džejms Džesus Anglton i službenici sovjetskog sektora CIA-e Tenet (Pit) Bagli i Dejvid Marfi. S druge strane, tu je bio šef CIA-e Vilijam Kolbi i službenici CIA-e Brus Soli i Džon Hart.
Kontekst, kao i prolog i epilog afere, su detaljno opisani u knjizi Pita Baglija iz 2007. godine “Špijunski ratovi“. U suštini se sve svelo na pitanje kom KGB dezerteru treba verovati: Anatoliju Golcinu ili Juriju Nošenku.
Golicin je bio prvi koji je dezertirao na Zapad, već u decembru 1961. godine. Njegova ključna poruka je bila da je KGB prodro u rukovodstvo svih zapadnih obaveštajnih agencija. Ne samo CIA-e, već i MI-5 i 6, i francusku DGSE.
Međutim, to nije sve što je Golicin tvrdio. On je takođe insistirao na tome da će svi dezerteri koji dođu posle njega biti podvale KGB-a poslate da zbune i dezorijentišu CIA-u i odvrate je od potrage za krticom u svojoj sredini. Ta krtica je KGB-u prenosila značajne informacije sa potencijalom da razotkrije i ošteti većinu operacija CIA-e u Evropi i drugde.
Prvi dezerter KGB-a koji je došao posle Golicina je bio Nošenko. On je prvo kontaktirao CIA-u u maju 1962. godine u Ženevi, ali je odlučio da se vrati u Sovjetski Savez. Zatim se u januaru 1964. godine Nošenko ponovo pojavio u Ženevi i predao se CIA-i.
Osnovna razlika između tvrdnji Golicina i Nošenka je ta da je Golicin tvrdio da se prodrlo u zapadne obaveštajne službe, a Nošenko je tvrdio da nije tako, da je sve u redu i da nemaju razloga da brinu. To je upravo ono što je Golicin tvrdio da će uraditi svaki sledeći dezerter, odnosno podvala KGB-a.
Golicinova tvrdnja je bila razlog zašto su Anglton i Nošenko bili godinama zatvoreni u posebnom zatvoru CIA-e i pod konstantnim ispitivanjima. Međutim, Nošenko nikada nije priznao da je podvala KGB-a, iako su njegove priče, kako navodi Bagli, bile apsurdno nedosledne i nejasne.
Ipak, kada je stiglo novo rukovodstvo CIA-e, Nošenko je rehabilitovan, dobio je penziju CIA-e, i počeo da radi kao konsultant CIA-e.
Ruski TV serijal “Izdajnici“
Ruska TV stanica Zvezda, koja je u vlasništvu ruske vojske, je producirala ovaj dokumentarni TV serijal tri sezone, počevši od 2014. godine. On je emitovan sa ukupno 24 epizode, osam u svakoj sezoni. Epizode su pokrile 24 osobe koje su proglašene izdajnicima rukovodstva Sovejtskog Saveza, od 1920-ih do 1980-ih godina. Čitav serijal je vodio bivši KGB-ovac Andrej Lugovoj.
U 24 “izdajnika“ koji su obuhvaćeni serijalom TV Zvezde, uključuju Anatolija Golicina i Jurija Nošenka. Epizode o njima su emitovane u drugoj sezoni serijala.
Prvo je emitovana epizoda o Golicinu. Epizoda je od početka nastojala da predstavi Golicina kao nekoga kome se ne treba verovati. Veterani KGB-a, koji su intervjuisani za ovu epizodu, su takođe jasno izrazili negativno mišljenje o njemu. Penzionisani general KGB-a Aleksandar Duhanin, na primer, je tvrdio da Golicin nije imao pristup ikakvim značajnim informacijama, ali je tvrdio da zna mnogo kako bi dobio još novca i priviligeja od zapadnih obaveštajnih službi.
On je istakao navodnu Golicinovu ljubav prema luksuzu i naglašen osećaj sopstvenog značaja. Epizoda je čak otišla dotle da je rečeno da je Golicin od strane psihologa CIA-e, Džona Gitingera, dijagnostikovan kao paranoidna ličnost sa patološkim simptomima. Ovo je, inače, direktno u suprotnosti sa Baglijem koji, u svojoj knjizi, tvrdi da je Nošenko taj koga je dijagnostikovao Gitinger, a ne Golicin.
Na kraju, gledalac stiče utisak da Golicin bio izuzetno uspešan, ali psihički nestabilan prevarant, koji je prevario zapadnu obaveštajnu zajednicu, kako bi se obogatio i nije im priužio nikakve tajne podatke koji su vredni novca koji je dobio. Međutim, epizoda priznaje da je Golicin ipak u odsustvu osuđen na smrt od strane KGB-a i da je njegova jedina ćerka Katja iznenada umrla, navodno od predoziranja drogom, u Rimu 1970-ih godina.
Sam Golicin je preminuo nedavno, ali nisu poznati ni vreme njegove smrti niti mesto sahrane, što je još jedna razlika između njega i Nošenka.
Činilo se da brane Nošenka, što je paradoksalno ako je on izazvao toliko štete KGB-u, kao što su oni tvrdili da jeste. Činilo se da im je bilo važnije to što je Nošenko žrtva CIA-e, nego što je odao veoma važne sovjetske tajne. Zar ne bi trebalo da budu zadovoljni time da je osoba koja ih je izdala morala da trpi posledice za svoje nedelo, čak i od ruku njihovih protivnika? Postoji samo jedan uslov pod kojim ne bi trebalo: ako je Nošenko radio za njih.
U stvari, upravo je to zaključak koji se stiče, ako se uporede Baglijev izveštaj o aferi Golicin-Nošenko i izveštaj od strane Lugovoja i TV Zvezde. Prihvatanjem Nošenka raširenih ruku, i klevetanjem Baglija i Angltona, CIA je izabrala da veruje pogrešnom čoveku i stoga potpuno propala u kontraobaveštajnom radu. Vrlo je verovatno da mnogi od njenih današnjih problema proističu iz ponavljanja tog istog osnovnog obrasca.
Ne bi bilo nezamislivo da čak i sada postoji ruska krtica u njihovoj sredini, koja se ne može isterati jer uporno odbijaju da nauče lekcije iz prošlosti.
Webtribune.rs
