Priča o sedam mladića bila je veoma poštovana u hrišćanskom svetu, a danas gotovo niko ne zna za nju.
Radnja se dešava u drevnom gradu Efesu, današnjoj Turskoj, i to oko 250. godine leta
Gospodnjeg, a glavni progagonisti su sedmorica mladića koji su se sakrili u pećini kod brda Ohlon u okolini Efesa.
Mladići su, naime, bežali od cara Decija, progonitelja hrišćana. Momci su bili hrišćani i deca najuglednijih starešina Efesa, a zvali su se: Maksimilijan Jamvlih, Martinijan, Jovan, Dionisije, Ekzakustodijan i Antonin.
Po dolasku u pećinu u kojoj su i zaspali, Decije je saznao šta su momci uradili i naredio je da se pećina zazida. Mladići, ipak, po Božjoj volji, nisu umrli, već su zaspali.
Spavali su 184 godine, a za to vreme hrišćanstvo je postalo dominantna vera širom Evrope. Mladići su se, napokon, probudili u vreme vladavine Teodosija II, pobožnog i blagog vladara.
Iznenadili su se kada su, izašavši iz pećine, videli da se nalaze u sasvim drugačijem vremenu i među sasvim drugim ljudima.
Naravno, izazvali su veliku pažnju svojom pojavom, a zbog svojih priča o sopstvenom vaskrsenju umalo i da poginu.
U to vreme, pričama o vaskrsenju bavili su se uglavnom jeretici, dok su hrišćani odbacivali tu mogućnost. Legenda kaže da je sam Teodosije želeo da vernicima dokaže da je vaskrsenje moguće.
Tada je jedan pastir koji je svoje ovce redovno vodio na ispašu u blizini pećine gde su mladići spavali, rešio da napravi tor za svoje ovce, pa je odnosio kamen po kamen iz zida kojim su momci bili pregrađeni.
Tako je i naišao na usnule mladiće koje je Teodosije odmah prihvatio kao vaskrsle mučenike. Kada su umrli, Teodosije je želeo da ih sahrani u zlatnim kovčezima, ali su mu se oni javili u snu i rekli mu da ih ostavi u pećini isto kako ih je i našao, na zemlji.
Identična priča o sedam mladića može se pronaći i u Kuranu, s tim što se tamo nazivaju “ljudi iz pećine”.
Sv. Sedam Otroka Efeskih bili su vrlo poštovani u prvom periodu hrišćanstva, ali danas je legenda o njima sasvim zaboravljena. Retko se gde više može pronaći crkva podignuta u njihovu čast, ili freska na kojoj su naslikani.
Danilo Kiš je iza sebe ostavio nezavršen roman “Legenda o spavačima”. U modernoj kulturi na njih se gleda kao na “putnike kroz vreme”.
(Dnevno.rs)