“Pozdravih okom i srcem ostatke ovih hrabrih ljudi, čije su odsečene glave postale kamen-temeljac nezavisnosti njihove otadžbine… Neka Srbi čuvaju ovaj spomenik!
On će njihovu decu učiti koliko vredi nezavisnost jednog naroda, pokazujući im uz koju cenu su je njihovi očevi platili.”
Davne 1809. godine, srpski narod se borio za oslobođenje od turskih osvajača. Zauzeti Niš, za ustanike je značilo imati prolaz ka Kosovu i srcu stare Srbije. Tako je jedno brdašce neobičnog imena – Čegar, pored ovog grada, postalo epicentar borbe za slobodu.
Sve je počelo (i završilo se) jednim metkom
Na čelu srpske vojske skupljene “s kolca i konopca” u rovu kod Čegra bio je vojvoda Stevan Sinđelić. Turska vojska, znatno brojnija i nadmoćnija, napala je 31. maja 1809. godine.
Bitka se vodila celog dana. Turci su jurišali četiri puta, ali su ih Sinđelićevi borci uporno odbijali. Ipak, osvajači su na kraju počeli da potiskuju srpsku vojsku i sve više ulaze u šanac.
Borba puškama, pretvorila se borbom kundacima, noževima, hvatanje za gušu i nasrtanje na oči.
Turcima su stalno dolazile nove snage, a srpska vojska bila je sama. U takvoj situaciji, Stevan Siđelić je učinio nešto što niko nije očekivao…
Videvši da je bitka, ovako ili onako izgubljena, da je ostao sa malo vojnika, a da Turci nadiru, ispalio je metak u punu barutanu i digao u vazduh sve koji su se u tom trenutku našli u šancu i u blizini.
Cena pobede je bila ogromna – Stevan Sinđelić i svi njegovi ustanici poginuli su tog dana. Na Čegru je ležalo 4.000 Srba. A ipak… konačni bilans je bio na Sinđelićevoj strani – na svakog stradalog srpskog vojnika, poginula su četiri turska.
Ukupno, oko 16.000 osvajača koji su mislili da će sa Srbima kod Niša tog dana lako izaći na kraj.
Cena slobode
Za običan narod, vojvoda Sinđelić je postao simbol otpora i hrabrosti koja nema cenu. Za Turke, nauk da sa Srbima nikada nije lako.
Kao opomenu budućim naraštajima, neprijatelji su sakupili 952 lobanje vojnika poginulih na Čegru i uzidali ih u kulu koju su podigli na ulazu u Niš. Ovaj morbidi spomenik nazvali su “Ćele kula”.
Godinama kasnije, vraćajući se iz Carigrada kroz tada slobodnu Srbiju, pored ovog jedinstvenog spomenika zastao je i francuski pesnik i akademik Alfon de Lamartin.
Pozdravih okom i srcem ostatke ovih hrabrih ljudi, čije su odsečene glave postale kamen-temeljac nezavisnosti njihove otadžbine… Neka Srbi čuvaju ovaj spomenik!
On će njihovu decu učiti koliko vredi nezavisnost jednog naroda, pokazujući im uz koju cenu su je njihovi očevi platili – tada je zapisao.
(Dnevno.rs)