Venčanje napuljskog kralja Alfonsa II i Ipolite Marije Sforce 10. oktobar 1465. bilo je istorijski događaj sam po sebi, a onda je povrh toga usred dana sunce postalo duboko azurno i ljudi bili zatečeni lepotom nebeskog spektakla misleći da je reč o pomračenju sunca.
Zarija Gorvet s BBC-ja opisuje mukotrpnu i do danas neuspešnu potragu naučnika za divovskim vulkanom koji je te godine proradio i prouzrokovao izrazito vlažnu jesen u Italiji, takve kišurine koje su ispirale zemlju s leševa na grobljima, zbog kojih su stanovnici Torna u Poljskoj ulicama prolazili u čamcima, zbog kojih su teutonski vitezovi izgubili u poplavama sve zalihe koje su imali u podrumima svojih dvoraca. Četiri godine posle tog događaja, Evropa je zapela u minijaturnom ledenom dobu.
Ribe su se smrzavale u vodenim koritima, u Bolonji su nanosi snega po putevima bili toliki da su kočije morale voziti uz i niz zamrznute reke.
Prema svemu zabeleženom, načnici smatraju da je vulkan koji je Evropi priuštio sve to, morao biti toliki da se morao čuti na udaljenosti od 2.000 kilometara, morao je biti u tropskim predelima i morao je izazvati cunami.
Međutim, da li se sve to i dogodilo nikako se ne može znati, budući da u to vreme informacije nisu imale načina da butuju brzo sa jednog dela planete na drugu, te se ne zna šta se gde u svetu tada dešavalo.
Što se tiče oslobođene energije, ona je nesumnjivo morala biti veća od one iz erupcije Tambore iz 1815., koja je eksplodirala silinom 2,2 mliona puta snažnijom od atomske bombe kojom je SAD 1946. razorio Hirošimu.
Tragove te erupcije pronašli su od Antarktika do Grenlanda, samo, i tom vulkanu dan danas nema traga.
Da je erupcije bilo, nema nikakve sumnje već i zbog ogromnih koncentracija sulfatne kiseline u ledu u polarnim krugovima, na osnovu čega se dovoljno precizno može odrediti i šta se i kad se dogodilo, pa i više od toga.
Tračak nade bljesnuo je u 50-ima kad se pojavila glasina da je ostrvo Tonga u pacifičkoj naciji Vanuatu pre puno stotina godina bio spojen velikim kopnom s ostrvom Epi.
Predanja su govorila da su ostrvljani većim delom pobegli zbog potresa koji su prethodili erupciji, da su svi ostali izginuli, da su stene jurile u vazduh brzinama od stotina kilometara na sat i do visine od 48 kilometara, te da je vulkan izbljuvao lavu zapremine 37 miliona puta veće od zgrade Empajr Stejt Bildinga.
Sredinom prošlog veka naučnici su pokušali odrediti godinu erupcije. Jedan od ljudi koji je na tome radio, Pratio je stare istorijske zapise o gladi i godove po okvirima slika portreta iz toga doba, locirao je erupciju u godini 1453.
Bio je to prvi udarac, jer se radilo o 12 godina prerano za objasniti spektakularne boje neba na venčanju Alfonsa II napuljskog i Ipolite Marije Sforce.
Usto, ta se godina savršeno poklopila da objasni potpuno uništenu žetvu i glad te godine u Švedskoj, zatim to što su širom Evrope 1453. stabla doslovno privremeno prestala rasti, to što su se u Kini te zime desetine hiljada ljudi smrznuli, što se Žuto more zamrznulo čak 20 kilometara prema pučini, što su Asteci pretrpeli najveći talas gladi.
Život se naučnicima koji su se borili s tom misterijom još više zakomplikovao kad je ispalo da je vulkan u Vanuatuu bio visok samo 1000 metara, odnosno samo četvrtinu visine Tambore iz 19. veka, što je značilo da je u 15. veku u Vanuatuu bila reč o nizu manjih erupcija i da takve erupcije nipošto nisu mogle uticati na planetarnu klimu.
U tom smeru je išlo i otkriće iz 2012. u naslagama leda s Antarktika po kojima su u 15. veku bile dve velike erupcije, a prva je bila 1458., prekasno za erupciju u Vanuatuu, svakako prerano za venčanje kralja Napulja.
Naučnici su bili poraženi. Morali su si priznati da su sve vreme uletali u zamku niza podudarnosti i da su godinama sledili sasvim pogrešan trag.
Shvatili su i to da je u igri mnoštvo stotina potencijalnih vulkana iz vatrenog prstena po Pacifiku, tako da nam je odgovor na misteriju staru već više od pola milenijuma, danas tek neznatno bliži nego što je bio pre pola veka, piše portal “Express.hr”.